Садржај
Радивоје Бојовић
Радивоје Бојовић (Београд, 19. децембар 1864 — Београд, 17. јануар 1948), српски пуковник. Био је два пута министар одбране Краљевине Србије.
Биографија
Школовање и усавршавање
Радивоје Бојовић је рођен 19. децембра 1864. године у Београду.1) Његов отац Тодор Бојовић био је генералштабни потпуковник.2) Отац му је умро 1872, па се његова мајка Јелка Бојовић удала за Ђорђа Симића, који је два пута био председник српске владе.3) Генерал Коста Протић и Милован Павловић били су му ујаци. Војвода Радомир Путник био је Радивојев зет.4) Радивоје је гимназију похађао у Београду и у Крагујевцу, у коме је матурирао.5) Завршио је Војну академију као први у рангу, па је као државни питомац 1889. послан на усавршавање у Русију.6) У Русији је најпре стажирао у гардијској артиљерији, па је 1892. завршио Михајловску артиљеријску академију.7)
Војне дужности
Током 1903. био је вршилац дужности команданта Дринског артиљеријског пука.8) Био је након 1906. командант Дунавског артиљеријског пука.9) Од 1910. до 1911. био је вршилац дужности управника Војно-техничког завода у Крагујевцу.10) Након тога био је од почетка 1911. начелник Артиљеријско техничког одељења Министарства одбране. Био је члан комисије за пријем наоружања од 1907. до октобра 1908.11) Тада је рекао да је председник комисије обмануо министра одбране.12) Од априла 1910. до почетка 1911. био је председник комисије за пријем наоружања.13) Поред свих редовних дужности био је члан Артиљеријског комитета, био је професор на Војној академији и деловођа професорског савета.14) Након 1903. био је ађутант краља Петра I Карађорђевића.15)
Министар одбране
Постављен је 19. септембра/2. октобра 1912. за министра одбране у влади Николе Пашића. На том месту задржао се до 3/16. јануара 1913.16) Пред Први балкански рат послао је начелнику штаба Врховне команде предлог о издавању наређења о нужности да се српска војска придржава међународног ратног права, са посебним освртом на хумано поступање.17) За време Првог балканског рата обављао је бројне послове, а највише је радио на ратном снабдевању.18) Када су у министарству унутрашњих послова написали неуставну и штетну Уредбу о уређењу ослобођених предела из децембра 1912. године, Радивоје Бојовић је одбио да потпише уредбу и дао је оставку на место министра одбране.19) Међутим онда је краљ потписао уредбу, иако је министар није потписао, па се та уредба примењивала једно време до доношења нешто боље уредбе.20)
Од јануара 1913. био је на располагању.21) Поново је постављен за министра одбране 22. новембра/5. децембра 1914. Уз подршку министара из реда самосталних радикала и уз подршку војног врха склопио је кредит од 150 милиона динара у Великој Британији.22) Тим кредитом предухитрио је радикале, односно Николу Пашића и Лазара Пачуа, који су намеравали да закључе кредит у Француској.23) Био је у добрим односима са Црном руком и са Драгутином Димитријевићем Аписом. Октобра 1915. ослободио је из затвора Раду Малобабића.24) За време повлачења крајем 1915. кренуо је за Грчку, независно од владе.25) Изгубио се на путу за Солун, односно влада дуго није имала никакве вести од њега.26) Из штаба Врховне команде му је наређено да Ђачку чету (1.300 каплара) кроз Македонију упути у Албанију.27) Смењен је 6/19. децембра 1915. због грешака.28) За главну грешку сматрало се што се одвојио од владе и војске. С друге стране сматрало се да је смењен јер је био у добрим односима са црнорукцима. Био је на располагању све до пензионисања новембра 1918.29)
Литература
- Велимир. Ј. Иветић, Политичка улога министара војних Краљевине Србије од 1903. до 1914. године (докторска дисертација), Факултет политичких наука, Београд, 2013.
- David MacKenzie, Apis: The congenial conspirator, East European Monographs, Boulder, 1989.
- Ана Столић, Ђорђе Симић, последњи српски дипломата XIX века, Историјски институт, Београд, 2003.
- Панта Драшкић, Моји Мемоари, Српска књижевна задруга, Суботица, 1990.
Radivoje Bojovic