Корисничке алатке

Алатке сајта


ксенија_атанасијевић

Ксенија Атанасијевић

Ксенија
Атанасијевић
ксенија_атанасијевић.jpg
Рођење:
5. фебруар 1894.
Београд,
Краљевина Србија

Смрт:
28. септембар 1981.
Београд, СФРЈ

Позната као:
прва жена доктор наука
на Београдском универзитету

Ксенија Атанасијевић (Београд, 5. фебруар 1894 — Београд, 28. септембар 1981), српска историчарка филозофије, прва жена која је стекла титулу доктора наука на Београдском универзитету и прва жена доцент у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Уз Исидору Секулић и Аницу Савић Ребац, сматрана је „најученијом српском женом”.1)

Биографија

Родила се 5. фебруара 1894. године у Београду, као шесто дете у породици, од мајке Јелене, пореклом из свештеничке породице, сестричине Аћима Чумића и од оца Светозара, лекара и управника Опште болнице.2) Рано је остала без оба родитеља, мајка је умрла по рођењу, а отац, када јој је било 12 година. Бригу о њој и о њеном школовању је преузела маћеха Софија, наставница Више женске школе у Београду.

Започела је студије чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду 1912. године. Њен професор Бранислав Петронијевић, у то време велики ауторитет у филозофском свету је био задивљен њеним интелектуалним могућностима, знањем и радом.3) Студије је морала да прекине због ратова, па их је завршила тек 1920. године, а затим допунила на универзитетима у Женеви и Паризу. Докторску дисертацију из филозофије Бруново учење о најмањем, o делима Ђордана Бруна је одбранила 16. јануара 1922. Комисијом је председавао Петронијевић, а уз њега су били још Милутин Миланковић, Веселин Чајкановић, Драгиша Ђурић и Никола Поповић.4)5)

Дисертација је била врста филозофске расправе, највише о Бруновим делима написаним на латинском језику и објављеним у Хелмштату и Франкфурту. На истраживање је подстакао њен професор Бранислав Петронијевић, који је највероватније и сам био заинтересован за Брунове идеје, па је нешто од њених резултата искористио у неким својим каснијим филозофско-математичким расправама. Судећи по реаговању научне јавности у наредним годинама, њен подухват је био изузетно успешан, јер је анализирала научно дело, којим се до тада готово нико није озбиљније бавио, а посебно се истакла због повезивања Брунових метафизичких и математичких идеја са модерним научним и филозофским токовима. Осим тога, она је према Бруну, његовом делу и судбини осећала приврженост, јер је био страсни истраживач људске мисли и душе. Њена расправа је објављена најпре на српском (1922), затим је на француском објављена проширена верзија (1923) под насловом La doctrine Metaphysique et Geometrique de Bruno, а 1972. објављено је још шире издање на енглеском. Касније је објавила још радова о Бруну. У часопису „Мисао” је 1927. реконструисала Брунов живот и дело, на основу биографских бележака из његових дела, историјске грађе и на основу својих личних анализа.6)

После стечене докторске титуле, најпре је радила у гимназијама у Београду и Нишу,7) а затим је у тридесетој години стекла звање доцента на Катедри за филозофију у Београду, где је радила од јануара 1924. до седнице Савета Филозофског факултета, 29. марта 1928. када је једногласно изабрана за ванредног професора за целокупну историју филозофије.8) Била је и одличан познавалац старогрчких филозофа. Имала је веома широко хуманистичко образовање и разнолика интересовања.9) Упоредо са предавањима је објављивала радове у часописима на српском, француском и немачком језику.10) Посао на катедри је обављала све до 1936. када је сама поднела оставку, после чега је остала без државне службе, без катедре, запослења и редовних прихода, али је наставила да се бави филозофијом и изградила своје филозофско учење.11)

Била је еминентна сарадница Коларчевог народног универзитета, од његовог оснивања.12)

Била је стални члан управног одбора и потпредседница београдске феминистичке оргнизације „Женски покрет”, основане 1919. године и залагала се да југословенске жене добију иста права као и мушкарци.13) Посебно се залагала за политичка права жена, као предуслов за добијање и многих друга права.14) Написала је бројне чланке са темом о женама: о филозофији феминизма, односу према женама у филозофским и литералним делима, писала је о стваралаштву жена, посебно биографије истакнутих жена и њиховим достигнућима, борби жена за остварење политичких, економских и социјалних права, организацијама жена, домаћој и иностраној литератури о женама и феминизму, а записала је и своја сведочанства о раду и сопственом доприносу у „Женском покрету”.15)

Током окупације у Другом светском рату је поново држала предавања, а прихватила је и позив да ради у Министарству просвете. Додељен јој је рад у Универзитетској, а затим у Народној библиотеци.16) Одбила је да потпише Недићев апел српском народу против комуниста и поред тога што је знала да су неке истакнуте личности из јавног живота, пошто су одбиле да га потпишу завршиле су у логору на Бањици. Остала је доследна својим јавно исказаним моралним уверењима.17) Окупаторске власти су је хапсиле 1942. због предратних предавања и чланака против нациста и прогона Јевреја.18) За време окупације је систематски, даноноћно радила и припремала је своје филозофске радове за објављивање. Највише је радила на свом капиталном делу Филозофски фрагменти, надајући се да ће се после рата поново добити место на факултету.19)

После рата је почело време одмазди.20) Прогонила је ОЗНА.21) Оптужена је да је утицала на свог пријатеља Милана Грола да поднесе оставку у августу 1945. и тако изазвала кризу владе. На основу такве оптужбе је ухапшена. Оптужбе и смртну казну за њу је тражио њен колега Душан Недељковић, који је у то време био председник Комисије за испитивање ратних злочина и на обновљеном Филозофском факултету постао редовни професор, држао целокупну наставу филозофије, проглашен за академика, постао декан факултета и проректор. Од 25. априла до 17. маја 1946. била је у затвору.22) Пензионисана је 1946.23) Успела је да избегне стрељање јер су појединци из политичког врха подсетили истакнути борац против фашизма, као и да није ставила свој потпис на Недићев апел против комуниста.24) Њене књиге су од маја 1947. до 1952. биле забрањене. Забрањено јој је да објављује и да наступа на трибинама.25)

У познијим годинама живота удала се за удовца Милана Марковића, познатог рендгенолога.26) Тада је поново почела да показује велику виталност: пише, чита, прати збивања у уметности, музицира. Изабрана је за члана Савета Филозофског факултета као представник Филозофског друштва Србије. Активно је учествује у расправама против кампање која се води против осморице наставника Филозофског факулета ради њиховог удаљавања са Универзитета и стала у одбрану њихових права на слободу мишљења.27)

Пред крај живота привлачила ју је и психоанализа.28) Спремала је трећи део Филозофских фрагмената, али је он остао у рукопису.

Умрла је 1981. године у Београду,29) од повреде главе приликом пада у свом стану у Господар Јовановој улици.30) Сахрањена је у породичној гробници на Новом гробљу, али је гробница прекопана, због неплаћања за њено одржавање. Није имала потомака.

Готово сву своју научну грађу, део библиотеке и личну преписку је завештала Музеју Српске православне цркве.31)

Дела

Њени најзначајнији радови су „Бруново учење о најмањем“, „Хераклитова филозофија“, „Филозофеме софиста“, „Сократ, Шопенхауерова формула песимизма“, „Демокрит као етичар“, „Софисти Продик и Хипија“, „Сенека“, „Имануел Кант“, „Прве филозофске хипотезе Јонаца“, „Фридрих Ниче“, „Емпедокле из Агригента“, „Питагорејско учење о сељењу душа“, „Елеаћанин Парменид творац учења о бићу“, „Стара грчка атомистика“, „Епикур“, „Рационализам и мистицизам“, „Од Фројда Платону“, „Смерови мислилаштва Артура Шопенхауера“, „Блез Паскал човек и мислилац“, а своје оригинално филозофско учење је изложила у „Филозофским фрагментима“:32)33)

  • „Бруново учење о најмањем“, Београд (1922)34)
  • „Почеци филозофирања код Грка“, Београд (1928)35)
  • „Филозофски фрагменти I-II“, Београд (1929/30)36)
  • „Le doctrine d’Epicure“, Париз (1928)
  • „Un fragment philosophique“, Београд (1929)
  • „Considération sul le monde et la vie dans la litérature populaires des Yougoslaves“, Париз (1929/30)
  • „Die gegenwärtigen philosophishen Strömungen in Jugoslavien – Der russische Gedanke“, Бон (1930)
  • „Die Anfängedes Philosophiernes bei den Griechen“, (1928)

Преводи

Радила је и преводе с енглеског, немачког, латинског и старогрчког:37)

  • Б. Петронијевић: Словени у вишој науци, са енглеског, Београд (1920)
  • Барух Спиноза: „Етика“, са латинског, Београд (1934)
  • А. Адлер: „Индивидуална психологија“, са немачког, Београд, (1937)
  • Платон, „Парменид“, са старогрчког, Београд (1959)
  • Аристотел, „Органон“, са старогрчког, Београд (1965)
  • А. Хаузер: „Социјална историја укметности и књижевности“, (са немачког), Београд (1962)

Филозофија

Била је одличан познавалац комплекса езотеријских доктрина и засновала је своје лично етичко учење на метафизичким основама које су поставили Кришна, Буда, Хераклит, Питагора, Сократ и Христ. Сматрала је да у човеку далеко јаче делују егоистичке и саможиве тежње од љубави према ближњем. Љубав и прирођену благост према људима је сматрала фикцијом коју потврђују нетолерантни односи између људи. Самилост и саосећање према рђавом човеку је сматрала моралном дужношћу, за њу је важно помоћи људима, али да нико нема права да испитује савест људи, у случају да не осећају жалост ако нестану особе које су непотребне нашем унутрашњем животу.

Литература


Ksenija Atanasijevic

1)
РТС, 15. 8 2013.
2) , 5) , 10) , 16) , 18) , 21) , 23) , 29)
Илија Марић, 28. 3. 2005.
3) , 4) , 7) , 11)
Љиљана Вулетић, 6. 3. 2010.
6) , 9) , 28)
Жељко Ђурић, 2003.
8) , 32) , 37)
РТС, 15. 8. 2013.
12)
Милена Ж. Жикић, 2013, стр. 798
13) , 15)
Љиљана Вулетић, 2008, стр. 16
14)
Љиљана Вулетић, 2008, стр. 17
17) , 19) , 20) , 22) , 24) , 25) , 27) , 30)
Слободанка Аст, 19. 5. 2005.
26)
Татјана Лош, 29. 4. 2014.
31)
Саборна црква, Музеј СПЦ
33) , 34) , 35) , 36)
Илија Марић, 14. 3. 2005.
ксенија_атанасијевић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/07 08:11