Исидора Секулић
Рођење: 16. фебруар 1877. Мошорин, Аустроугарска Смрт: 5. април 1958. Београд, ФНРЈ Позната као: књижевница „Хроника паланачког гробља”

Сидонија, Сида или Исидора Секулић (Мошорин, 4/16. фебруар 1877 — Београд, 5. април 1958), српска књижевница, приповедач, романсијер, путописац, есејиста и преводилац, професор Друге женске гимназије у Београду,¹⁾ прва жена члан Српске академије наука и уметности.²⁾³⁾

Рођена је 4/16. фебруара 1877. године у Мошорину у Бачкој, од мајке Љубице и оца Данила, који је по занимању био бележник Општине мошоринске.⁴⁾ Имала је млађег брата Димитрија (Мита).⁵⁾ У Мошорину је провела само прву годину живота.⁶⁾

Мајка им је рано умрла, па их је отац сам подизао и васпитавао. Отац је више година радио као сенатор у Руми, одакле су се крајем 1883. године преселили у Земун, где је постао градски капетан. Живели су у једној уској улици, недалеко од цркве. Детињство које је провела у Земуну је на њу оставило најјачи утисак.⁷⁾

У жељи да јој пружи најбоље образовање, отац је најпре уписао у приватну месну грчку школу у Земуну, како би научила грчки језик, још пре него што је почела са редовном школом.⁸⁾ У Земуну је у то време било пуно грчких трговаца, који су за своју децу ту довели грчке учитеље. Пошто је један од учитеља био ожењен Рускињом, од ње је научила руски језик, и упознала се са стиховима Пушкина и Љермонтова. Када је имала девет година, један очев пријатељ је позвао у Болоњу на годину дана. Исидора је желела да то време искористи да научи италијански. Успела је да се упише у школу и за пар недеља је на часовима већ могла да одговара на италијанском, као и сва остала деца.⁹⁾

Прва четири разреда Српске основне школе је завршила 1887. године у Земуну. Пети разред је уписала 1887/88. године у Вишој девојачкој школи у Земуну, на немачком, као наставном језику. Исто као и у основној школи и овде се истицала марљивошћу и образованошћу, што је издвајало од осталих ђака и упућивало на усамљеност. Са одличним успехом је завршила и шести и седми разред у истој школи.¹⁰⁾

У јесен 1892. уписала се на Вишу женску школу у Новом Саду.¹¹⁾ Затим је завршила Учитељску школу (препарандију) у Сомбору. Све школске распусте је проводила у Земуну. Годне 1897. завршила је виши курс државне педагогије у Будимпешти.¹²⁾

После 1895. породица се преселила у Београд, у данашњу Светосавску улицу, тада Молинаријева.¹³⁾ По завршеним студијама, лето 1897. провела је код оца, који се тада оженио по други пут, са госпођом Идом.¹⁴⁾ Пријаву за посао професора за математику и природне науке у Вишој женској школи у Панчеву је поднела де­цем­бра 1897. го­ди­не.¹⁵⁾

Априла 1900, на први дан Ускрса, у 55 години, после дуже болести, умро јој је отац. Очева смрт је довела до великих унутрашњих промена код ње. До краја живота је неговала готово побожно култ према оцу, често је посећивала његов гроб, на земунском гробљу на Гардошу. Њему је касније посветила своје најбоље прозно дело Хроника паланачког гробља, збирку приповедака, или записа, како их је она назвала, које је писала током две деценије. У њима је техником летописа записала приче о Земуну и судбини великог броја земунских породица.¹⁶⁾ Убрзо је од туберкулозе умро и брат Мита, који се налазио на студијама у Грацу.¹⁷⁾

У Панчеву је провела дванаест година. Школ­ски са­вет је у почетку имао ви­со­ко ми­шље­ње о њеном раду, а школ­ске 1901/1902. године би­ла је вр­ши­лац ду­жно­сти управ­ни­ка шко­ле. По истеку мандата управника је тра­жила да јој се одо­бри по­ла го­ди­не од­су­ства, због пу­та у ино­стран­ство и уса­вр­ша­ва­ња ен­гле­ског језика, али је школ­ски са­вет то од­би­о, а на­ред­не го­ди­не је по­на­вила молбу, али због ле­че­ња „од ка­та­ра плу­ћа”, тражећи да јој се за време од­су­ства ис­пла­ћу­је це­ла пла­та, с об­зи­ром на тро­шко­ве ле­че­ња. Од­су­ство јој је одобрено, уз накнаду у ви­си­ни по­ла пла­те, због чега је одустала, али је само по­вре­ме­но др­жала пре­да­ва­ња.¹⁸⁾ У Пан­че­ву се дружила са десет година млађим, будућим ком­по­зи­то­ром Пе­тром Кран­че­ви­ћем,¹⁹⁾ због чега је имала мно­го не­при­јат­но­сти, јер је његов отац био против таквог дружења. У исто време, у шко­лу су почеле да сти­жу жалбе, због опасности њене бо­ле­сти по децу, такође због по­наша­ња пре­ма уче­ни­ца­ма. Глав­ни школ­ски ре­фе­рент после тога је поднео извештај у коме је саветовано лечење, јер се приликом лекарског прегледа установило да је јако болесна, али није утврђено да лоше поступа према ђацима. Школ­ске вла­сти су се посебно окре­ну­ле про­тив ње по­сле ње­ног члан­ка За жи­вот у ко­јем је изразила мишљење да је вас­пит­ни си­стем „скроз погрешан”. Фебруара 1905. поново је тра­жила јед­но­го­ди­шње одсуство због ле­че­ња. Оно је поново одо­брено, али уз ис­пла­ћи­ва­ње по­ловине пла­те, због чега је накнадно тра­жила от­прем­ни­ну, ко­ју је 1906. добила у ви­си­ни дво­го­ди­шње за­ра­де. У Пан­че­ву је остала још три го­ди­не. Једно време се дружила са Вла­ди­ми­ром Алек­си­ћем, вла­сни­ком са­на­то­ри­ју­ма, пе­сни­ком и пи­сцем му­зич­ких кри­ти­ка. На згра­ди у којој је радила као професор у Панчеву је 1989. по­ста­вљена спо­мен-пло­ча.²⁰⁾

Године 1909. постала је учитељица у Вишој женској гимназији у Шапцу, где је предавала немачки и гимнастику.²¹⁾ У Шапцу је започела са писањем Сапутника. Године 1911. почела је са радом у Женској гимназији у Београду.²²⁾

Једна је од првих наших књижевника која је посетила Скандинавске земље, нарочито Норвешку.²³⁾ Први пут је отпутовала 1912, бежећи од рата у Србији, затим је путовала поново 1913. У исто време је започео њен успон у књижевности.²⁴⁾ Још за време боравка у Ници је упознала емигранта из Пољске, доктора Емила Стремницког, који јој је понудио брак и крајем лета 1913. су се венчали у Кристијанији, у Норвешкој. Једно време је додавала његово презиме своме, при штампању рукописа, потписујући се као Секулић-Стремницка. Међутим, Емил се у Кристијанији разболео. Имао је срчану ману, па када се мало опоравио морали су да напусте Норвешку.²⁵⁾ Брак је трајао свега четири месеца.²⁶⁾ На путу возом на релацији Кристијанија-Берлин, он је несрећним случајем испао из воза и умро. Цео случај је прошао кроз истражни поступак и суђење, после кога је она ослобођена у недостатку доказа,²⁷⁾ мада је о целом догађају у новогодишњем броју 1914. „Политике” објављена само кратка вест о његовој напрасној смрти, о сахрани покојника у породичној гробници у Варшави и Исидорином повратку у Београд.²⁸⁾ После његове смрти се посветила књижевности, уметности, усамљеничком раду, путовањима, борби за другачије културне вредности.²⁹⁾

Још пре Првог светског рата је сарађивала са многим угледним часописима. Посебно је сарађивала са Словенским Југом и значајно је учествовала у југословенском покрету.³⁰⁾

За време окупације у Првом светском рату је живела у Сокобањи,³¹⁾ Алексинцу и Београду, где је једно време радила као добровољна болничарка и становала у Војној болници.³²⁾ Године 1915. фигурисала је на списку професора у гимназији у Скопљу,³³⁾ али тамо није одржала ниједно предавање.³⁴⁾

После рата 1919. именована је за наставницу у Другој женској гимназији у Београду.³⁵⁾

Провела је доста времена у иностранству. Године 1922. докторирала је у Немачкој, а 1926. радила је у посланству у Лондону. Често је била изасланик на међународним женским конгресима.³⁶⁾

Године 1935. почела је са радом у Лексикографском одсеку Академије.³⁷⁾ Била је дописни члан Српске краљевске академије (Академије уметности) од 16. фебруара 1939. и дописни члан Српске академије наука (Одељења литературе и језика) од 22. марта 1948, а редовни члан је постала 14. новембра 1950. Била је дописни члан (Одељења ликовне и музичке уметности) од 20. априла 1949, а редовни члан од 14. новембра 1950. Са приступном беседом 23. новембра 1950. проглашена је академиком.³⁸⁾

У свом говору, понашању, одевању је имала нечег монашког. Поштовала је народне обичаје и традицију. Имала је изузетно строг, готово аскетски однос према животу, а великим задовољством је сматрала разговоре са људима. За време окупације је одбила иницијативу немачких власти из августа 1941. године да потпише „Апел српском народу”, који су тражили да потпишу истакнути културни и јавни радници, а апел је назвала „уговором са ђаволом”.³⁹⁾

Последњих двадесет година живота је провела у скромној кући, на Топчидерском брду. Кућа је саграђена у годинама између два рата, као типична породична кућа са вртом. У кући су изложене библиотека и предмети из радне собе, које је завештала Универзитетској библиотеци у Београду.⁴⁰⁾ Савременици који су је познавали и посећивали на Топчидерском брду осећали су велико поштовање према њеном енциклопедијском знању, изврсном познавању многих страних језика, редовном праћењу домаће и светске литературе и оштрој критичкој речи.⁴¹⁾

Умрла је 5. априла 1958. године у Београду. Сахрањена је 7. априла, на Точидерском гробљу.⁴²⁾ Према њеној последњој вољи, издиктираној телефоном 10. јануара 1958,⁴³⁾ сахрана је обављена скромно, без аранжирања, тело јој је увијено у чаршав и стављено у чамов сандук, без говора, ни венаца, са свештеником, који је очитао молитву.⁴⁴⁾ Присуствовали су најистакнутији писци и културни радници Београда.⁴⁵⁾

У књижевност је ушла најпре са преводима, највише са енглеског и скандинавских језика и чланцима о страним књижевницима. Затим је писала књижевне огледе, приказе и приповетке. Од засебних дела штампани су:⁴⁶⁾

• „Сапутници“, збирка приповедака (1911)
• „Писма из Норвешке“, путопис (1913)
• „Ђакон Богородичне цркве“, роман (1920)
• „Из прошлости“, збирка приповедака (1920)
• „Кроника паланачког гробља“ (1940, дописана 1958)
• „Његошу књига дубоке оданости“, есеји (1951)
• „Записи о моме народу“, приповетке (1948)
• „Аналитички тренуци и теме“, I — III,, есеји 1940
• „Говор и језик — културна смотра народа“, есеји (1956)
• „Мир и немир“, есеји (1957)

У Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” у Београду се налази легат Исидоре Секулић и њена спомен-соба. Легат чине ситни предмети, као што су њена писаћа машина, перо, мастило, наочаре за рад, неколико фотографија, признанице и рачуни, успомене са путовања, радио „Космај”, зидни сат, свећњаци, скромна лампа, посуда у којој је спалила своју другу књигу о Његошу, као и слике познатих домаћих уметника, највише Зоре Петровић, са којом се приватно дружила, Емануела Видовића, Коњовића, цртеж Милене Павловић Барили, Јована Бијелић и неколико акварела Александра Белића. Спомен-соба је уједно и радни простор и читаоница. Сви рукописи из овог легата, укупно 216, и део књига из њене библиотеке су дигитализовани и доступни јавности.⁴⁷⁾

У Матици српској се налази највећа збирка писама које је она писала другима и који су предати Матици, као културна баштина.⁴⁸⁾

• Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007, стр. 150
• Вељко Петровић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 4, С-Ж, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1929, стр. 67
• Ксенија Кончаревић, Сећање на Исидору, Православље, број 1077, уредник Александар Ђаковац, СПЦ, Београд, 1. 2. 2012.
• Код два бела голуба, уредник Миља Милосављевић Матијевић, РТС, 1. 2. 2012, 5. 4. 2012.
• Ми­о­драг Ша­шић, Су­зе Иси­до­ре Се­ку­лић, Политика онлајн, Политика новине и Магазини д.о.о., Београд, 18. 12. 2011.
• Дијана Димитровска, Исидори лепша кућа, Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости, 28. 1. 2007.
• Исидора Бијелица, Тајни живот славних Српкиња, Лагуна, Београд, 2012, ИСБН 978-86-521-0985-2
• Каталог непокретних културних добара на подручју града Београда - Кућа Исидоре Секулић, уредник Милица Грозданић, Завод за заштиту споменика културе Града Београда, Београд, 2010.
• Ивана Милановић Храшовец, Писање као религија, Време, број 928, уредник Милан Милошевић, ИП „Време“, Београд, 16. 10. 2008.
• Соња Ћирић, Девојчица у зачараној шуми, Политикин Забавник, број 2961, 2008.
• Мирјана Кузмановић, Култура потиче са села, уредник Славица Јововић, Глас јавности, НИП „Глас“ д.о.о., 27. 5. 2002.
• Исидора Секулић, Моја последња воља, Универзизетска библиотека „Светозар Марковић“, 1964.
• Служба академије, Годишњак за 2012, број CXIX, уредник Димитрије Стефановић, САНУ, Београд, 2013, ИССН 0351-0336

• Краћа биографија на сајту САНУ

Isidora Sekulic