Душан Недељковић
Рођење: 18. мај 1899. Исаково код Ћуприје, Краљевина Србија Смрт: 29. јун 1984. Београд, СФРЈ Познат као: филозоф и професор председник Државне комисије за утврђивање ратних злочина

Душан Недељковић (Исаково код Ћуприје, 18. мај 1899 — Београд, 29. јун 1984), српски филозоф, доктор филозофије и професор универзитета у Скопљу и Београду.

Докторирао је на Сорбони 1922. године, са темом: Филозофија природе у делу Руђера Бошковића¹⁾ (франц. La philosophie naturelle et relativist de R.J. Boskovich). Радио је као професор Универзитета у Скопљу.²⁾ Заједно са Браниславом Петронијевићем, учествовао је на VIII интернационалном конгресу филозофа у Прагу 1934. године.³⁾

За време Другог светског рата био је учесник НОБ.⁴⁾ Радио је као уредник колашиског гласила устанка. По ослобођењу Ужица, 28. септембра 1941, постао је члан редакције „Вести”, гласила Штаба Ужичког народноослободилачког одреда.⁵⁾⁶⁾

Био је председник „Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача”, установљене одлуком АВНОЈ-а још 20. новембра 1943.⁷⁾ Седиште комисије најпре се налазило на Вису, а касније по ослобођењу, је премештено у Београд.

Због своје моћи у новом режиму је уживао велики ауторитет, а неистомишљенике је гонио, шиканирао и кажњавао,⁸⁾ према мишљењу савременика, по својој вољи. Заједно са Владаном Јокановићем, адвокатом из Сарајева, био је потписник јавног позива грађанима, у виду плаката, који су се на улицама Београда појавили 24. октобра 1944. године. Тражила се сарадња са Озном и другим репресивним органима новог режима у откривању и кажњавању ратних злочинаца и њихових помагача. Задатак комисије је био пре свега да прикупља доказни материјал, саставља спискове људи и квалификује ратне злочинце и њихове помагаче, на основу чега су се подизале оптужнице најпре при војним, а од августа 1945. и при окружним судовима.⁹⁾¹⁰⁾

Из бројних сведочења и докумената, масовна стрељања и погубљења су у Београду започела пре званичног ослобођења града, а осумњичени грађани, су без суђења и суда ликвидирани ноћу, у потаји.¹¹⁾ У Србији су се тако међу ратним злочинцима нашле готово многе познатије личности из политике, војске и културе из времена окупације.¹²⁾ Имена стрељаних, почела су да се објављају по новинама, што је у грађанству изазвало још већи страх. Већ 27. новембра 1944 године, у „Политици” су објављена имена 105 стрељаних особа, окарактерисаних као издајници и непријатељи народа, уз кратке квалификације злочина са уопштеним образложењима. Комисија је распуштена септембра 1947. године, уз образложење да је главни део посла већ обавила.¹³⁾

Био је члан делегације Владе ФНРЈ, која је учествовала у прибављању доказа против оптужених, а од 17. децембра 1945. пратила Нирнбершки процес, против 24 висока званичника нацистичке Немачке. Процес је трајао до 2. октобра 1946. године и у њему је Херман Геринг осуђен на смрт.¹⁴⁾

На обновљеном Филозофском факултету је постао редовни професор,¹⁵⁾ шеф Катедре за филозофију Филозофског факултета Универзитета у Београду.¹⁶⁾ Изабран је за првог послератног проректора Универзитета 28. августа 1945.¹⁷⁾ Био је један од једанаесторице чланова Суда части Београдског Универзитета, оформљеног 12. децембра 1944 године, са задатком да утврде одговорност, али и подобност професора и асистената због ставова и деловања¹⁸⁾ у време, али и пре окупације. Чистку Београдског универзитета је започео још 30. новембра 1944. године, пре формирања Суда части, када је издао писмени налог за прва хапшења својих колега.¹⁹⁾ На Филозофском факултету од предратних професора није остао готово нико, тако да је целокупну наставу филозофије држао сам.²⁰⁾²¹⁾

Био је иницијатор Кон­греса филозофа Србије, одржаног 25. марта 1951. Сма­трао је да је рад највећег броја филозофа Краљевине Ју­го­славије био изразито конзерва­ти­ван, реакционаран и да је неопходан раскид са прошло­шћу, да предратно Српско филозофско друштво, у чијем је раду и сам учествовао, није одговорило задацима, те је мислио да треба основати ново Друштво, што је и учињено.²²⁾

Посебно се посветио марксистичкој философији Дијалектичког материјализма и из те области је написао преко десет књига.²³⁾ Уживао је глас „марксистичког филозофа” и „великог комунисте без компромиса”, а они који су га непосредно познавали, видели су га као пргавог, преког и самоувереног човека.²⁴⁾

Почетком 1952. на Коларчевом народном универзитету је одржао серију од четири предавања „Филозофски фронтови у свету”. Та предавања нису штампана, али су објављене полемичне реакције, из којих се види да је Недељковић након критике стаљинизма започео и критику неких ставова Енгелса и Лењина, што је највероватније био разлог да буде превремено пензионисан²⁵⁾ и уклањен са Универзитета 1953. године.²⁶⁾

Био је научни сарадник Етнографског института, уредник његовог „Гласника” (1962—1966),²⁷⁾ у коме су се објављивали резултати научних истраживања насеља и порекла становништва, народног живота, обичаја и народних умотворина,²⁸⁾ као и његовог „Зборника радова” (1960—1971),²⁹⁾ подсерије Зборника, где су објављивани резултати научних радова Академијиних института.

Нека од његових многобројних дела су:³⁰⁾³¹⁾

• „Оријентације сазнања“ (1923)
• „Хераклит“ (1924)
• „La pensée philosophique créatrice de Pascal: avec une note sur la conception pascalienne de l'amour“ (1925)
• „Неморалност компромиса и етичка функција смрти“ (1928)
• „Психологија лирског стварања“ (1929)
• „Рад, воља, радост“ (1932)
• „Панкализам и дијалектика“ (1936)
• „Идеолошки сукоб демократије и фашизма“ (1937)
• „Анти - Бергсон“ (1939)
• „Хегелова дијалектика“ (1939)
• „Леонардо да Винчи“ (1956)
• „Наша филозофија у борби за социјализам“ (1952)
• „Сирано де Бержерак“ (1957)
• „Кретање и релативност у Бошковићевом «Новом свету»“ (1960)
• „Прагматизам и дијалектика“ (1960)
• „Ламетри“ (1961)
• „Руђер Бошковић у свом времену и данас“ (1961)
• „Фонтен“ (1965)
• „Холбах“ (1965)
• „Енгелс данас“ (1963)
• „Хуманизам Марксове дијалектике и дијалектика хуманизма“ (1968)
• „Етика 1, 2“ (1969)
• „Лењин и филозофија“ (1969)
• „Хегелова естетика“ (1970)
• „Од Хераклита до Његоша и Светозара“ (1971)
• „Стоицизам“ (1971)
• „Превазилажење“ (1971)
• „Његош филозоф ослободилачког хуманизма“ (1973)
• „Огњен Прица“ (1974)
• „Марксизам наука социјализма и дијалектике“ (1974)
• „Светозар Марковић у развоју социјалистичке мисли на делу“ (1975)

Такође је коаутор доста других дјела.

• „Дијалектика“, као коаутор са Јованом Ђорђевићем (1982)³²⁾

Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) од 2. марта 1946. Редовни је члан Српске академије наука од 18. марта 1948. Редовни је члан (Одељења друштвених наука) од 22. марта 1948. Секретар је Одељења друштвених наука од 30. јуна 1958. до 15. априла 1960. и од 11. маја 1971. до 1. јуна 1977.³³⁾

Био је и члан Македонске академије наука и уметности.³⁴⁾

Носилац је Партизанске споменице,³⁵⁾ Седмојулске награде и награде АВНОЈ-а.³⁶⁾

• Драгољуб Живковић, Именик сроских филозофа (са избором дела), Комуникација, 2000, ИССН 0354-3293
• Душан Недељковић, Јован Ђорђевић, Дијалектика, Српска академија наука и уметности, 1982.
• Миодраг Јанковић, Злочинац под бројем 3028, Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости, 20. 12 2011.
• Новка Илић, Освета Брозовог биографа, Слобода онлајн, Чикаго, 2010, ИССН 0037-6868
• Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007, стр. 150
• Душан Недељковић, Стално се увећавао тираж „Вести“, уредник Живота Марковић, Ужичка република - зборник сећања, Народни музеј, Музеј устанка 1941, Титово Ужице, 1981.
• Љубомир Тешић, Смрт убицама и пљачкашима народа, Глас јавности, НИП „Глас“, Београд, 28. 1. 2003.
• Срђан Цветковић, Број и структура оптужених домаћих ратних злочинаца и колаборациониста према фонду Државне комисије и њена инструментализација, Архив, број 2, уредник Мијомир Вујачић, Архив Србије и Црне Горе, Београд, 2004, ИССН 1450-9733
• Седеамдесет година од оснивања Српског филозофског друштва, Српско филозофско друштво, Београд, 2008.
• Б. Миленковић-Вуковић, С. Глишић, Ј. Чанковић, Библиографија радова о традиционалној култури и фолклору у Гласнику Етнографског института САНУ – 50 књига, Гласник Етнографског института САНУ, број LIX (1), Етнографски институт САНУ, 2001, ИССН 0350-0861
• А. Јанковић, М. Ивановић-Барић, Б. Миленковић, Библиографија издања ЕИ САНУ 1947-2003, Гласник Етнографског института САНУ, број L–LI, Етнографски институт САНУ, 2002-2003, ИССН 0350-0861
• Н. Јанковић, Поставка о Ужичкој републици, Вечерње Новости, Компанија новости, 30. 1. 2013.
• Слободанка Аст, Од прогона до признања, Време, број 750, Београд, 15. 5. 2005.
• Душан Недељковић, О психолошком типу Јужносрбијанаца, Посебно издање Географског друштва, Државна штампарија Краљевине СХС, Београд, 1929.
• Зоран Радисављевић, Свако од нас је један клавир, Политика онлајн, Политика новине и Магазини д.о.о., 5. 12. 2013.
• Љубомир Тешић, Грешници без греха, Вечерње Новости, Компанија Новости, 21. 6. 2006.
• Перо Алексић, Нечастиви на Београдском универзитету, Српско наслеђе историјске свеске, број 3, НИП „Глас“, Београд, 1998.
• Илија Марић, Пионирски рад Михаила Марковић, Теориа 3, број 53, Филозофско друштво Србије, 2010, ИССН 0351–2274
• Небојша Кнежевић, Осамдесет година од паљења Рајхстага (II): четворомјесечне неравноправни двобој, уредник Есад Кочан, Монитор онлајн, „Монитор“ d.o.o., Подгорица, 29. 3. 2013.
• Васо Милинчевић, Ренесансна свестраност, НИН, 2000.
• Летопис МАНУ за 1974 (1975) 119–120.
• Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955–1971. 6
• Лексикон писаца Југославије, Нови Сад 4 646–651.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Dusan Nedeljkovic