Добро дошли на Српску енциклопедију

Сима Лозанић

Сима Лозанић

Сима Лозанић (Београд, 8. март 1847Београд, 7. јул 1935) је био српски хемичар. Био је ректор Универзитета у Београду, председник Српске краљевске академије, министар народне привреде и министар иностраних послова.

Школовање

Сима Лозанић рођен је 24. фебруара/8. марта 1847. у Београду, од мајке Ане и оца Милоја. Породица води порекло из Лозана (код Сврљига).1) Пошто му је отац био срески начелник често је премештан са службом, па је Сима школу похађао у Кладову, Параћину, Београду и Крагујевцу.2) На Правни факултет Велике школе уписао се 1864, а завршио га је 1868.3) Хемију му је предавао Михаило Рашковић, а природне науке (јестаственицу) Јосиф Панчић. Са Панчићем је једног лета путовао по Западној Србији, ради прикупљања биљака.4)

Исте године (1868) запослио се као практикант у варошком суду, а онда је у јесен 1868. добио државну стипендију за студије на Педагошкој школи и Кисенахту крај Цириха.5) Пошто је Педагошка академија почињала тек у пролеће уписао је најпре на Циришком универзитету експерименталну физиологију хране, физику, историју и политичку економију, а онда се у пролеће 1869. уписао на Педагошку академију.6) Наставио је да паралелно слуша експерименталну физику и физиологију на Циришком универзитету. Хемију је учио код Вислиценуса, а онда је 1870. прешао у Берлин код најзначајнијега хемичара онога доба Августа Вилхелма фон Хофмана.7) Ту је објавио два рада из органске хемије.

Професор хемије

У Београд се вратио након истека стипендије 1872. и постављен је за суплента хемије на Великој школи, а 1874. изабран је за редовнога професора на Великој школи.8) На Великој школи предавао је од 1872. до 1894. Хемијска знања стекао је у Хофмановој лабораторији, која је тада била један од центара модерне хемије.9) Хемија се на Великој школи дотада учила по старим теоријама и са старом терминологијом. Сима Лозанић је у наставу хемије увео атомске масе, структурне формуле, нову класификацију органских једињења и модерну номенклатуру. Све то спровео је објављујући нове уџбенике органске и неорганске хемије.10)

Учешће у ратовима

Учествовао је у свим ратовима свог времена: Српско-турским ратовима, Српско-бугарском рату, Балканским ратовима и Првом светском рату.11)

Своје учешће у Првом српско-турском рату 1876. године описао је у књизи „Мински радови у Српско-турском рату“, коју је објавио 1905. године. Пред почетак рата Министар војни му је поставио за задатак да са својим другом Љубомиром Клерићем постави мине на Дунаву изнад ушћа Тимока, како би се спречио долазак турских бродова на нашу обалу. Њих двојица нису имала искуства, нити су имали могућност да се консултују са стручњацима. Понели су са собом уџбенике и опрему из Велике школе. Мине су премазивали истопљеним катраном и сами су их повезивали кабловима, који су водили до „торпедне станице“.12) Тако су њих двојица потапали торпеда у Дунаву, код Брзе Паланке и Корбова и постављали мине код Ђуниса, Шуматовца, Греевца, Рађевца и Бобовишта.13)

У Другом српско-турском рату 1877-78 је био управник тополовнице у Крагујевцу.14)

У рату 1885. је био надзорник друмова.15)

У Првом светском рату је имао неколико важних дужности, као седамдесетогодишњак покушао је да помогне својим стручним знањем, политичким и димпломатским ангажовањем.16)

Уџбеници

Објавио је 1874. уџбеник неорганске хемије: Хемија са гледишта модерне теорије. Први део. Неорганска хемија.17) Модерна теорија се тада односила на атомско-молекуларну теорију. Друго издање уџбеника изашло је 1880. и поред Русије био је то први универзитетски уџбеник у коме се помиње Мендељејев периодни систем елемената.18) Треће издање изашло је под насловом Хемија са гледишта модерних теорија (1893). Његов уџбеник из органске хемије Хемија са гледишта модерне теорије, други део: органска хемија имао је два издања (1875. и 1883).19) Тај уџбеник представљао је још већу прекретницу, јер се до 1872. органска хемија јако мало предавала на Великој школи. Тада су по први пут код нас класификована органска једињења према броју угљеникових атома.20) Лозанић се није много бавио хемијском технологијом, али је написао уџбенике из хемијске технологије, а превео је и Хофманове практикуме из аналитичке хемије. Друга битна ствар су биле обавезне лабораторијске вежбе за студенте.

Ректор Велике школе и ректор Универзитета

Изабран је за ректора Велике школе септембра 1890. и одмах је покренуо питање преустројства Велике школе у Универзитет.21) Закон о Универзитету донет је тек 1905.22) Тада је именован за председника Универзитетскога одбора за избор наставнога особља и организацију наставе на Универзитету. Изабран је 9. марта 1905. за првог ректора Универзитета у Београду.23) Наставио је да држи предавања из органске и неорганске хемије.24)

Научни рад

Објавио је око 200 публикација, од чега 60 научних и 60 стручних радова, а остало су били популарни чланци.25) Прве радове из органске хемије објавио је 1871, док је боравио у Хофмановој лабораторији. Поред органске хемије у којој је објавио 23 научна рада, значајно се бавио и електросинтетичком хемијом, а у тој области постигао је најзначајније резултате.26) Неке од тих електросинтеза 50 година након његовога рада користио је Александар Опарин као базу за хипотезу о постанку живота на Земљи.27) Исто тако Стенли Милер је 1950-их урадио неке од тих експеримената.28)

Постао је члан Српског ученог друштва 30. јануара 1873. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 23. јануара 1888, а редовни члан од 6. јануара 1890. Био је у два наврата председник Српске краљевске академије 1899-1900 и 1903-1906. Први пут је постављен указом од 1. септембра 1899, а други пут 1. фебруара 1903. Председник Српског хемијског друштва био је у периоду 1907-1912.

Био је дописни члан ЈАЗУ, редовни члан Српског пољопривредног друштва, Српског лекарског друштва, почасни члан Румунског друштва наука, редовни члан Немачког хемијског друштва, дописни члан Чешког индустријско-хемијског друштва. 29)

Министар у више влада

Био је министар народне привреде у влади Ђорђа Симића (24. јануар—2. април 1894).30) У следећој влади Светомира Николајевића (2. април — 27. октобар 1894) именован је за министра иностраних дела. Поново је министар народне привреде (27. октобар 1894—7. јул 1895) у влади Николе Христића. По трећи пут постављен је за министра народне привреде (23. октобар 1897—12. јул 1899) у влади Владана Ђорђевића. Тада је донесено неколико закона, за које се залагао. По Закону о пољопривредним станицама у сваком округу се требала успоставити једна пољопривредна станица са угледним имањем, а свака општина је требала да шаље по једнога питомца у пољопривредну школу уз станицу.31) Други закон који је предложио био је Закон о унапређењу воћарства, по коме су сви срезови били у обавези да оснују воћни расадник.32) Свака општина требала је да шаље по два питомца на курсеве о подизању и гајењу воћа.33) Његови закони су били и Закон о унапређењу сточарства, Закон о риболову, Закон о лову и Закон о уништавању штетних животиња и биљака.34) Поред тога предложио је Закон о потпомагању домаће радиности (индустрије). Пошто због трговинскога уговора са Аустријом Србија није могла да царином заштити индустрију, Сима Лозанић је предлагао да се индустрија подиже давањем повластица са циљем да се у земљу привуче страни капитал који би подигао индустрију.35) Једна од најзначајнијих повластица на основу тога закона из 1898. било је уступање земљишта на Чукарици Алфреду Хаксу за изградњу фабрике шећера.36) Дотада се сав шећер увозио. По други пут је именован за министра иностраних послова (19. новембар 1902-5. април 1903) у влади Димитрија Цинцар-Марковића. Лозанић је дао пун допринос унапређењу привреде, индустрије, политике, културе и науке у Србији.

Различите анализе

Први је стручно и систематски анализирао минералне воде у српским бањама.37) Све анализе из 11 бања објавио је у посебном раду заједно са анализама угља и вода за пиће. Одмах по доласку у Велику школу анализирао је воде са градских чесми у Београду. Када су његове анализе показале да није добра вода са градских чесми, морало се приступити градњи водовода.38) Анализирао је угаљ из око 50 рудника, а исто тако анализирао је и велики број руда.39) Анализирао је и метеорит Соко-Бања, који је пао 1877. године. У Србији на Рудњаку барон Хердер је 1835. открио нови минерал милошин. Тај минерал су касније други анализирали, али недовољно добро, па је тек 1884. Сима Лозанић открио да се ради о смеши милошина и новога минерала, коме је по краљу дао назив александролит.40) Открио је 1894. нови минерал авалит у авалским хидротермалним кварцитима.41) Топионицу тог рудника је засновао на пећима сопствене конструкције и сам је њом управљао.42) Када је почео да ради на Великој школи за министарство финансија је радио као државни испитивач руда и фаличнога новца. Пред Први српско-турски рат морао је да анализира да ли узорци сировина за барут одговарају сврси. Пропагирао је од 1902. увођење вештачког ђубрива.43) На његову иницијативу током 1903. изведено је много огледа на 270 парцела са различитим културама. Залагао се за оснивање пољопривреднога факултета, па се 1905. у Закону о универзитету налазио и пољопривредни факултет, али факултет је основан тек након Првога светскога рата.44)

Одликовања

Добитник је следећих одликовања45)46):

  • Сребрна медаља за храброст (1876)
  • Борачка споменица (1876)
  • Таковски крст, првог реда (1876)
  • Орден Светог Саве, трећег реда (1889) и првог реда (1822)
  • Орден Милоша Великог, трећег реда (1899)
  • Османлија, првог реда (турски)
  • Орден Светог спаситеља, првог рада (грчки)
  • Оранж насау, првог рада (холандски 1901)
  • Румунска круна, првог реда (1907)

Литература

1)
СКА, Годишњак XIII, стр. 254
2) , 3) , 5) , 6) , 7) , 8)
Снежана Бојовић, 1996, стр. 201
4)
СКА, Годишњак XIII, стр. 255
9) , 18)
Снежана Бојовић, 1996, стр. 202
10) , 20) , 21) , 22) , 23) , 24) , 25) , 26) , 27) , 28) , 37) , 38) , 39) , 40) , 41) , 43) , 44)
Снежана Бојовић, 1996
11) , 12)
Снежана Бојовић, 1996, стр. 247
13) , 14) , 29) , 42)
СКА, Годишњак XIII, стр. 256
15) , 16)
Снежана Бојовић, 1996, стр. 248
17)
Снежана Бојовић, 1996, стр. 206
19)
Снежана Бојовић, 1996, стр. 207
30)
С. Јовановић Александар 2 стр 7
31)
С. Јовановић Александар 2 стр 288
32) , 33)
С. Јовановић Александар 2 стр 289
34)
С. Јовановић Александар 2 стр 290-292
35)
С. Јовановић Александар 2 стр 295
36)
С. Јовановић Александар 2 стр 296
45)
СКА, Годишњак XIII, стр. 257
46)
Снежана Бојовић, 1996, стр. 250
Штампање