Петар Павловић (Пожаревац, 10. јул 1864¹⁾ — Београд, 5. август 1938), српски геолог, управник Музеја српске земље, данас Природњачки музеј.

Рођен је 28. јуна/10. јула 1864. године у Пожаревцу, од мајке Јелене (1832—1913), ћерке војводе Николе Милићевића и оца Стојка (1823—1906), коњичког официра.²⁾³⁾ Породица је имала десеторо деце, али само шесторо је доживело пунолетство. Петар је имао три брата и две сестре. Најстарији је био Павле, који је постао биолог и професор у Другој београдској гимназији, затим млађи Иван, који је био официр и наставио официрску каријеру и најмлађи Милан је такође био биолог и професор у Другој београдској гимназији. Најстарија сестра је била Јелица (1859—1937) и млађа Катарина (1872—1952), која је постала наставник у Вишој женској школи и професор у Учитељској школи у Београду.⁴⁾

Основну школу започео је у Ужицу, где му је отац био службено распоређен као командант,⁵⁾ али су се убрзо преселили, па је основну школу (1878), а затим и гимназију завршио у Београду.⁶⁾ Пошто је положио испит зрелости 1882. године, уписао се на Велику школу, на природно-математички одсек, Филозофског факултета, који је завршио 1886.⁷⁾

Живео је у бурним временима. При првој регрутацији 1885. био је ослобођен војске као привремено неспособан, али се затим исте године пријавио као добровољац у српско-бугарском рату. Тада је распоређен за писара у Интендатури Врховне команде, што му се рачунало као половина војног рока, док је другу половину служио од краја 1886. до марта 1887. у Београду.⁸⁾

Постављен је за предавача гимназије у Зајечару 1887, где је остао до августа 1888, када је дао оставку на државну службу и почео да спрема професорски испит. Наредне године је положио испит из абиолошке групе (минералогија и геологија са палеонтологијом и хемија са хемијском технологијом) и у септембру постао професор Друге београдске гимназије. Током 1893/94. слушао је предавања из геологије и палеонтологије на Бечком универзитету, а у исто време радио на геолошко-палеонтолошком одељењу јестаственичког музеја у Бечу.⁹⁾ По инструкцијама Теодора Фукса (нем. Theodor Fuch) је проучавао терцијарну фауну са подручија Србије и по његовом савету¹⁰⁾ наредне школске године 1894/95. студирао је рецентне и нарочито терцијарне мекушце код професора Спиридона Брусине, на загребачком јестаственичком музеју, а затим је у Бечу наставио са проучавањем фосилних фораминифера.¹¹⁾

После тога се вратио у Другу београдску гимназију. Од тада је започела његова борба за оснивање природњачког музеја у Београду. Године 1895. формиран је одбор за његово подизање, а он је изабран за његовог „пословођу“.¹²⁾ Године 1897. изабран је и постављен за кустоса Геолошког завода Велике школе и асистента на катедри за палеонтологију, 1901. постао је и привремени управник Музеја српске земље¹³⁾ данас Природњачки музеј.¹⁴⁾ Као помоћнике у музеју, имао је, између осталих и сва три брата. Рад на музеју је схватио као своју националну мисију. Имао је заслуге у организацији и уређивању тог музеја. За сталног кустоса геолошког музеја постављен је 1905.¹⁵⁾

Поред редовних дужности, такође је учествовао у изради планова и програма за минералогију и геологију у средњим школама.¹⁶⁾ У два маха је биран за надзорника основних школа 1890. и 1892, а од 1898. до 1917, стално је био у комисији за полагање професорских испита из јестаственице.¹⁷⁾

Учествовао је у балканским ратовима, као комесар чиновничког реда у Муниционом одељењу Дунавске дивизије II позива. У Првом светском рату био је инспекциони контролор, али је у октобру 1915. разрешен војне дужности и вратио се у Београд.¹⁸⁾

На месту потврђеног управника Музеја српске земље се налазио све до 1926, када је, по сопственој молби пензионисан после 38 година рада.¹⁹⁾ По његовом одласку са дужности, музеј је све до 1938. године остао без управника.²⁰⁾ Радио је и после пензионсања као изасланик министра просвете за ниже и више течајне испите, широм Југославије, а од 1931. радио је на теренским истраживањима, као спољашњи сарадник Геолошког института Краљевине Југославије.²¹⁾

Такође се залагао за развој орнитологије. Старао се, не само о увећању збирки птица, већ је скупљао податке о њиховој сеоби и редовно објављивао каталоге музејских збирки птица. Развио је и широку мрежу добављача примерака за збирке. Такође је волео гајено, баштенско и културно биље. На својим путовањима је записивао њихове локалне и дијалетске називе, као и називе њихових делова.²²⁾

Није се никад женио.²³⁾

Умро је 5. августа 1938. у Београду. Сутрадан је сахрањен на Новом гробљу у Београду.²⁴⁾

Бавио се пионирским истраживањем фосилне и рецентне фауне, описао је за науку велики број нових таксона и дао им научне називе. Тако је, поступајући према традицији да се новооткривеним врстима могу давати имена у част личностима које аутор посебно уважава, дефинисао неколико занимљивих таксона:²⁵⁾

• (лат. Planorbis nusici), врста пужа, названа према Браниславу Нушићу, који је имао и природњачког дара и као српски конзул у Османском царству, слао палеонтолошки материјал²⁶⁾
• (лат. Planorbis popovici), врста пужа, коју је посветио младом геологу Бошку Поповићу, који је погинуо на Церу 1914.²⁷⁾
• (лат. Pyrgula radici), по добром пријатељу Владимиру Радићу²⁸⁾
• (лат. Micromelania milicevici), по књижевнику Милану Ђ. Милићевићу²⁹⁾
• (лат. Valvata bojanovski), по лаборанту Геолошког института, који му је фотографисао све „нове облике“ мекушаца са Косова и Метохије³⁰⁾

Дописни члан Српске краљевске академије (Академије природних наука ) био је од 3/16. фебруара 1906, а прави члан (Академије природних наука) од 18. фебруара 1922. Са приступном беседом „Развиће неогена у Србији“ (франц. Le développement du néogène en Serbie), проглашен је академиком 28. јануара 1923.³¹⁾³²⁾ У СКА је учествовао у разним комисијама, а потписао је предлоге за пријем многих дописних чланова.³³⁾

Такође је био члан Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу (1905) у разреду Математичко природословном,³⁴⁾ редовни члан Српског геолошког друштва, Хрватског наравословног друштва у Загребу, бугарског Природоиспитателног друштва у Софији, немачког Малакозоолошког друштва у Франкфурту.³⁵⁾ Био је редовни члан Професорског друштва и од 1893. члан његове управе.³⁶⁾

Написао је велики број³⁷⁾ мањих стручних прилога и реферата за часописе „Наставник“, „Просветни гласник“, „Учитељ“, „Јавор“, „Дело“, „Ловац“, „Геолошки анал Балканског полуострва“.³⁸⁾

• „Медитеранска фауна у Раковици“ (1890), штампана је са мањим изменама и на немачком језику
• „Од кладова до Костоца“ (1890)
• „О терцијару Тимочке крајине“ (1891)
• „Земљотреси у Србији 1893 с додатком земљотреса у околним земљама“ (1896)
• „Јестаственички музеји у суседним земљама“ (1897)
• „О раду на подизању Јестаственичког музеја у Србији“ (1902)

Из зоологије се посебно истиче малаколошки:³⁹⁾

• „Фораминифери из II медитеранских словјева у Србији“ (1901) палеонотолошка студија
• „Прилози познавању мекушаца из Старе Србије и Македоније“, са описом неких нових врста, њихових одлика и зоографским проматрањима
• „Мекушци из Србије и сувоземни пужеви“, као посебно издање, са зоографском картом Краљевине Србије СКА (1912)

орнитолошки радови:

• „Списак птица у музеју српске земље“, као коаутор, (1904) и додатак списку (1905)

За резултате постигнуте у раду са ученицима у гимназији и Музеју српске земље је одликован Орденом светог Саве V степена (1899), IV степена (1903), затим III степена (1910) и II степена (1923). На крају каријере је добио Белог орла петог реда (1925).⁴⁰⁾

• Стојан Бошковић, Биографије: Петар Павловић, Годишњак, број XIX, Српска краљевска академија, Београд, 1906, стр. 402–409
• Никола Пантић, Војислав Васић, Живот и дело српских научника, Књига 2, уредник Милоје Р. Сарић, САНУ, Београд, 1997, ИСБН 86-7025-256-2
• Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007.
• Хаџи Јован, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 3, Н-Р, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1928, стр. 373
• Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка / ред. Станоје Станојевић, Београд, 1924. 3 (J. Хаџи).
• Споменица о отварању Универзитета. Београд 1906. Стр. 124–126.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Petar Pavlovic