Добро дошли на Српску енциклопедију

Јован Жујовић

Јован Жујовић (Брусница, 30. октобар 1856 — Београд, 19. јул 1936), српски геолог. Био је председник Српске краљевске академије (1915—1921), ректор Велике школе, први председник Српскога геолошкога друштва и министар просвете и иностраних послова. Оснивач је геологије као науке у Србији. Спадао је међу првих осам редовних професора Универзитета у Београду и првих 16 академика Српске краљевске академије. Захваљујући његовим заслугама Србија је спадала у малобројне земље у Европи, које су биле геолошки проучене још у 19. веку.

Школовање

Јован Жујовић рођен је 30. октобра 1856. у Брусници код данашњег Горњег Милановца.1) Син је Младена Жујовића, окружнога начелника Рудничкога округа. Кнез Милош је његова оца 1860. поставио за начелника Главне војне управе, па се породица преселила у Београд, иако су боравили и у Неменикућама код Сопота.2) Јован је основну школу почео у Неменикућама, а завршио у Београду. Уписао се 1866. у теразијску полугимназију. Више разреде гимназије завршио је у Београдској реалној гимназији.3)

Са социјалистичким учењима упознао га је рођак Живојин Жујовић, па је као гимназијалац много изучавао Светозара Марковића.4) Пошто је био под утицајем социјалистичкога учења тражио је од оца да упише Политехнику у Женеви, где су боравили многи револуционари. Упознао се са Бакуњином и његовим присташама, али ипак су му били ближи присташе Светозара Марковића тј. Пера Тодоровић и Пера Ђорђевић.5) Током прве године студија углавном се бавио политиком, па сем ниже математике није ништа положио на Политехници.6) Након неуспешне прве године тражио је од оца да упише практичну циришку пољопривредну школу, али отац се није слагао, па се 1873. вратио у Београд.7) У Београду му је Светозар Марковић саветовао да што више времена посвети студијима, па се 1873. уписао на Природно-математички одсек Филозофског факултета у Београду.8) На студијима је био под утицајем Јосифа Панчића и почео је да веома озбиљно студира, али и даље активно учествује и у политици. На предлог Пере Тодоровића заједно са неколико студената покренуо је 1874. часопис Рад. Те године написао је атеистички памфлет као протест против министарске уредбе да студенти морају ићи у цркву.9) Током 1876. учествовао је у Првом српско-турском рату. У Паризу је уписао Антрополошку школу и истовремено природне науке на Сорбони.10) На Антрополошкој школи завршио је само прву годину, а онда је две године не појављујући се на испитима слушао различита предавања, која су га интересовала.11) На Факултету наука на Сорбони је са друге стране савесно студирао природне науке, па је јула 1879. са запаженим успехом дипломирао из природних наука на Сорбони.12)

Велики геолог

Одлучио је да се посвети геологији, па је остао у Паризу да ради у петрографској лабораторији на Колеж д Франс.13) Проучавао је велику колекцију магматских и метаморфних стена из Анда, о чему је 1880. објавио свој први научни рад. По повратку у Београд био је крајем 1880. постављен за суплента (наставника) на Катедри минералогије и геологије на Филозофском факултету у Београду.14) У то време дистанцира се од политике. Био је то почетак савремене геологије као науке у Србији. Основао је 1883. Минералошко-геолошки кабинет. Путовао је по Србији и почео да је геолошки проучава, а прикупљао је стене и фосиле. Обимна монографија о стенама са Кордиљера штампана је 1884. у Паризу, а у њој је проучио и приказао неке потпуно нове врсте стена са Анда, па је постао познат геолог у Европи.15) Израдио је 1886. Геолошку карту Краљевине Србије.16) Основао је Геолошки завод 1889, а исте године покренуо је и часопис Геолошки анали Балканског полуострва. То је тада био једини геолошки часопис на Балкану.17) Основао је 1891. Српско геолошко друштво.18) Са књигом Геологија Србије уз Геолошку карту Краљевине Србије Србија је стога спадала у малобројне земље у Европи, које су биле геолошки проучене још у 19. веку.19)

Академик и ректор и протеривање из Србије

Већ 1883. изабран је у Српско учено друштво, а 1887. приликом оснивања Српске краљевске академије краљ Милан Обреновић га је указом именовао међу првих 16 академика.20) На почетку рада академије као привремени секретар у име болеснога Јосифа Панчића водио је готово све њене послове. Секретар Српске краљевске академије био је од 1895. до 1905. Изабран је 1896. за ректора Велике школе.21) Након неуспелога Ивањданскога атентата на тада бившега краља Милана изненада је Жујовић 21. јула 1899. пензионисан и прогнан из Србије.22) Протеран је изгледа из политичких разлога по налогу краља Милана, који је искористио атентат да се обрачуна са социјализмом на Великој школи.23) Отишао је у Париз у лабораторију, у којој је раније радио и ту је завршио други дио монографије Геологија Србије.24) Амнестиран је половином 1900, па се вратио у Србију.

Повратак у политику

Када се вратио било је угашено његово радно место на Великој школи. Држао је на факултету предавања, али није имао статус професора.25) Поново се вратио у политику, па је био сенатор од 1901. до 1903, а државни саветник постао је 1903. Заједно са групом радикалних интелектуалаца постао је жестоки противник владавине краља Александра Обреновића.26) Када је 1903. извршена смена династија сазвано је Народно представништво да потврди избор Петра Карађорђевића за краља. Иако је био сенатор, Жујовић није дошао на седницу у складу са својим уверењима да не гласа кад су завереници већ извели преврат.27) Сматрали су га због тога противником и нове династије. Био је главни оснивач и идеолог Самосталне радикалне странке, која се одвојила од Народне радикалне странке.28) Написао је програм странке и њен главни проглас. Био је народни посланик на листи Самосталне радикалне странке од 1903. до 1912.

Универзитет и министар

Као народни посланик активно је учествовао у доношењу Закона о Универзитету. Када је 1905. ступио на снагу Закон о Универзитету сви професори Велике школе су стављени на располагање и постављено је осам првих редовних професора новог Универзитета, а Жујовић је био један од њих.29) Учествовао је у формирању новога Универзитета, а по окончању посла вратио се у политику и напустио је место редовног професора, а наставио је да ради само као хонорарни професор. У влади Љубомира Стојановића био је министар просвете (29. мај—12. август 1905) и министар иностраних послова (12. август 1905—15. децембар 1905). Као министар иностраних послова покушавао је да са Енглеском поправи дипломатске односе нарушене због убиства краља.30) Жујовић је преко италијанског посланика успео да сазна да би Енглеска обновила односе у случају пензионисања неколико водећих завереника из Мајског преврата, не наводећи о којима се ради.31) Жујовић се онда обратио краљу Петру I Карађорђевићу, који му је најпре обећао да ће потписати указ о пензионисању водећих завереника, али краљ се касније предомислио и обећавао је то за касније.32) Жујовић је због тога 15. децембра 1905. поднио оставку на место министра иностраних послова.33) Поново је био министар просвете у влади Николе Пашића (24. октобар 1909—25. септембар 1910), али дао је оставку због малих средстава која су се одвајала за просвету.34) Пензионисан је 1912.

За време Првога светскога рата

На почетку Првога светскога рата спасавао је библиотеку Геолошкога завода и збирку метеорита из Природњачког музеја. Након смрти Стојана Новаковића постао је 1915. председник Српске краљевске академије.35) На тој функцији је остао до 1921. Постављен је 1915. за незваничнога повереника српске владе у Паризу са задатком да политички делује у име владе. У Паризу је ступио у контакт са члановима Југословенскога одбора, а састајао се са истакнутим француским научницима и политичарима и образлагао им српске ставове.36) Иако је почео да ради на стварању Југославије изразио је резерве да би изгледа неки Хрвати пре уједињења хтели да Далмацију, Срем и Славонију унапред обележе као Хрватску.37) Пашићу је писао да Хрвати настоје прејудицирати да област будуће Хрватске буде много већа од тадашње. На захтев владе након Париза отпутовао је 1915. у Лондон, да би стишао напетости између српских изасланика и Југословенскога одбора, а посебно превртљивога и интригама склонога Франа Супила.38) У свим тим разговорима главно питање је било формирање будуће заједничке државе Јужних Словена. Неуспешан је био његов покушај да наговори хрватске чланове одбора да се изборе да се јави већи број хрватских добровољаца за рат на страни Србије.39) Крајем 1915. и почетком 1916. као члан францускога универитетскога комитета и шеф Српске школске канцеларије прикупио је 4.000 ђака и студената избеглих из Србије и распоређивао их је по школама и факултетима по Француској.40) При крају рата више није опрезан према начину уједињавања Јужних Словена. Постао је поборник јединствене државе као републике и федерације америчкога типа.41) Касније ипак сматра да може да одустане од свога републиканскога убеђења и да је најважније да се оствари уједињење.

Након рата

Након рата заједно са Љубомиром Стојановићем и Јашом Продановићем био је један од оснивача Републиканске странке.42) Посветио се пропагирању републиканских идеја и критиковању монархије, као и духовнога и моралнога пропадања у друштву. После 1931. потпуно се повлачи из јавнога живота и само још одлази да држи наставу на Универзитету.

Важнија дела

  • Geologische Uebersicht des Koenigreiches Serbien, 1886, Wien;
  • Петрографска минералогија, 1887;
  • Петрографија I-III, 1889, 1895;
  • Основи за геологију Краљевине Србије, 1889;
  • Sur les roches éruptives de la Serbie, 1893, Paris;
  • Sur les terrains sédimentaires de la Serbie, 1893, Paris;
  • Геологија Србије I-II, 1893, 1900;
  • Геолошка грађа околине села Бољетина, 1921;
  • Поуке из геологије, 1922;
  • Општа геологија, 1923;
  • Les roches eruptives de la Serbie, 1924;
  • Постање земље и наше домовине I-II, 1927, 1929;
  • Снабдевање села водом. Извори и бунари, 1931.

Литература

2) , 3) , 4) , 5) , 6) , 7) , 8) , 9) , 10) , 11) , 12) , 13) , 14) , 15) , 16) , 17) , 18) , 19) , 20) , 21) , 22) , 23) , 24) , 25) , 26) , 27) , 28) , 29) , 30) , 34) , 35) , 36) , 37) , 38) , 39) , 40) , 41) , 42)
ЖИ
31) , 32) , 33)
Д. Васић Деветсто трећа, 2003, стр. 140
Штампање