Андра Гавриловић
Андра Гавриловић (Свилајнац, 29. јун/11. јул 1864 — Београд, 1929), српски књижевник и историчар књижевности.1)
Биографија
Рођен је у Свилајнцу 29. јуна/11. јула 1864. године од мајке Добросаве и оца Јанићија–Јање, пореклом из Груже, среског, па окружног начелника.2)3)
Основну школу је учио у Жабарима код Пожаревца4), а гимназију је учио у Чачку, Београду и у Крагујевцу, где је 1883. матурирао. Студирао је историјско-филозофски одсек Филозофског факултета у Петровграду, где је дипломирао 1887.5)
Дуго година је радио као наставник у средњој школи.6) Предавао је у гимназијама у Крушевцу (1887—1888), Крагујевцу (1888—1891) и Београду (1891–1894), у Учитељској школи у Јагодини, гимназији у Нишу (1895—1899). Затим је радио као шеф коректора Државне штампарије (1899), а онда као професор гимназије у Београду (1899—1904).7)
Био је један од оснивача Српске књижевне задруге, која је основана 17/29. априла 1892. године у Београду, у згради тадашње Српске краљевске академије и тада је изабран за њеног књижничара.8) Био је члан књижевно-уметничке заједнице, Удружења новинара (1897), Друштва Светог Саве.9) Био је члан одбора за организацију и уредник је „Споменице о преносу праха Вука Стефановића Караџића из Беча у Београд 1897“.10)
У каријери није усепо да напредује, због неслагања са истакнутим личностима оног времена и политичког ангажовања, као члан Радикалне странке. Због неслагања са тадашњим министром просвете је поднео оставку, а своје разлоге за то је објаснио у чланку „Моја оставка“ (1904).11) Поново је примљен у службу као професор гимназије у Нишу (1905—1908), Шапцу (1908) и у Београду (1909—1910). Затим је пензионисан 1910, на сопствену молбу.12)
Током 1914, по налогу владе се налазио на поверљивим мисијама у Војводини, Бечу и Дубровнику.13) У Првом светском рату се повукао преко Албаније са српском војском. Током 1916. и 1917. боравио је у Паризу, где је одржао више политичких и културно-историјских предавања на књижевно-културним вечерима. Из Париза је путовао и боравио у Тосату, на обали Атланског океана (1917) и Монте Карлу (1918), Корзици у Ајачију (1922), Мароку, Тунису и Алжиру (1923).14)
После повратка у Југославију је наставио да објављује своје радове и држао је предавања из историје и културне прошлости.15)
Умро је у Београду 24. фебруара 1929. Према сопственој жељи сахрана је обављена само у кругу најближих рођака и ретких пријатеља, у породичној гробници у Крагујевцу.16)
Књижевни рад
Оставио је богат научни и књижевни рад. Објављивао је песме, приповетке, романе, хумореске, драме, приказе, књижевну критику, историју књижевности (српски, хрватске, народне, старе, дубровачке и др). Говорио је више страних језика,17) па се бавио и превођењем, са руског, пољског, словачког, словеначког, енглеског, немачког и француског језика.
Књижевни рад је започео поезијом. Прву песму је објавио 1882. Укупно их је објавио преко стотину, у циклусима, споменицама, у периодици или у самосталним збиркама. Инспирацију је налазио у историји и легендама догађајима и разним значајним датумима из српске историје и културе.18) Од раних година је писао и драме, позоришне критике и преводио драме страних аутора, али су оне већином остале у рукопису.19) У „Стражилову“ је 1888. објавио „Андрију Хумског“, трагедију у пет чинова.20)
Издао је велики број збирки приповедака, за велике теме је користио форму романа, а највише се истакао по радовима из историје и по биографијама. Бавио се и проучавањем средњег века.21)
Његово најпознатије дело је тротомни зборник „Знаменити Срби 19. века“ (1901—1904), у издању Српске штамбарије из Загребе, са биографијама 216 књижевника, просветара, ратника, јунака, добротвора, владара, политичара и црквених великодостојника.22) Идеја за објављивање овог дела није дошла случајно. Задњих година 19. века, отпочеле су велике припреме за прославу стогодишњице Првог српског устанка. За припреме су се посебно осећали позваним тадашњи књижевници и научници. Појединици и издавачке куће су правиле програме, са циљем да подсете на устаничке дане, у часописима су се све чешће појавиљвали чланици на ту тему, а прављена су и јубиларна издања, какво су били и „Знаменити Срби 19. века“.23) У писању се често ослањао на „Поменик“ Милана Милићевића, од кога је доста научио, а користио је и другу помоћну литературу.24) Свеске „Знаменитих Срба“ су почеле да излазе од пролећа 1901. и излазиле су једном месечно. Свака је садржала по шест личности. Један од критеријума за избор је био то да је личност умрла пре почетка 20. века, па су многе значајне личности 19. века изостале. Дело и избор личности заправо није било окренуто прошлости, већ је представљало путоказ за будућност.25)
Многи су му замерили и то што није баш увек користио поуздане изворе података. Највероватније због те замерке, у књизи „Седамдесет анегдота из живота српских књижевника“ (1911) је назначио да је објавио само оне анегдоте, за које сматра да их је он први објавио, а да су му као извор послужили лична сазнања и традиционално казивање, док је мањим делом користио архивске изворе.26)
Периодика
Основао је илустровани лист „Искру“ (1898)27) и највише се истакао као њен уредник, а био је и сауредник или члан редакције: „Народа“ (1896—1897), „Кола“ (1889, 1903) и „Градине“ (Ниш, 1900), „Народа“ (1902), „Трубе“ (1908—1909).28) Сарађивао је у многим часописима. Истраживањем је утврђено да је објавио неколико хиљада радова, користећи више иницијала, псеудонима или шифара.29)
Књиге
- „Мајске ноћи“, збирка песама (1891)
- „Прве жртве (приповетка из српске прошлости)“ (1893)
- „Бањско злато: приповетка из српске прошлости“, роман (1894)
- „Длетом по стени (црте и резе)“, приповетке (1895)
- „Писма о књижевности у Словенаца“ (1895)30)
- „Ашинске приче“ (1896)
- „Деспотова властела (1427—1927)“, роман (1896)
- „Снежно прамење“, приповетке 1898
- „Свети Сава, преглед живота и рада“, биографија (1900)
- „Београдска Велика школа 1808—1813“ (1902)
- „Доситије у Србији (1807—1811)“, биографија (1902)
- „Народне школе у Србији : 1803—1815 : скице за историју ослобођења Србије“ (1903)
- „Црте из историје ослобођења Србије. О стогодишњици српског устанка“ (1904)31)
- „Књижевне слике“ (1904)
- „Цртице из живота београдске полиције“ (1911)
- „Седамдесет анегдота из живота српских књижевника“ (1911)32)
- „Историја српске и хрватске књижевности народног језика“ (1910)
- „Историја српске и хрватске књижевности усменога постања“ (1912)
- „Историја српске и хрватске књижевности покрајинско-народног језика“ (1913)
- „Историја српске и хрватске књижевности“, у четири књиге (1910—1913)
- „Словенска путовања“, путопис (1922)
- „Српска историјска читанка“, I-II (1925-1926)
- „Лепа Агнеса, историјска приповетка“ (1926)
- „Историја српске православне цркве за школску и васпитну употребу“, уџбеник (прво издање 1927, друго издање 1930)33)
- „Историја српске и хрватске књижевности за школску и личну употребу“ (1927)
- „Преглед књижевних облика“ (1927)
- „Галебови, књига нашој деци“ (1928)
- „Вечерња румен“, збирка песама (1930)
- „Приповетка“ (1930)
- „За част и хлеб“, роман (1931)
Уредник
- „Низ из старијих приповедака“ (1895)
- „Споменица преносу праха Вука Стеф. Караџића из Беча у Београд 1897“ (1898)34)
- „Двадесет српских народних приповедака“ (1906)
- „Искрице из поезије Симе Милутиновића Сарајлије. Стогодишњица Симе Милутиновића.“ (1911)
Литература
- Вељко Петровић, Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, број 3, А-Х, уредник Станоје Станојевић, Библиографски завод д. д., Загреб, 1925.
- Андра Гавриловић, Седамдесет анегдота, Књижара С. Б. Цвијановића, Београд, 1911.
- Ђоко Слијепчевић, Историја српске православне цркве I од покрштавања Срба до краја XVIII века, БИГЗ, 2002.
- Александра Павићевић, Време (без) смрти: представе о смрти у Србији 19-21. века, број 73, Етнографски институт, САНУ, 2011, ИСБН 8675870620
- Ђуро Шумин, Повјест књижевности хрватске и српске, Тисак и наклада књижаре L. Hartmana, Kugli i Deutsc, 1808.
- Бранислав Ђорђевић, Српска књижевна задруга — 120 година трајања, Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости, 24. 11. 2012.
- Андра Гавриловић, Црте из историје ослобођења Србије, Дворске књижаре Мите Стајића, Београд, 1904.
- Андра Гавриловић, Споменица преносу праха Вука Стеф. Караџића из Беча у Београд 1897, Београд, 1898.
- Андра Гавриловић, Писма о књижевности у Словенаца, Чупићева задужбина, Београд, 1895.
- Биографија, Ресавска библиотека Свилајнац Књижевна награда „Андра Гавриловић“
- Код два бела голуба, Радио Београд 1, уредник Миља Милосављевић Матијевић, 30. 6. 2014.
- Знаменити Срби XIX века, број 1, уредник Андра Гавриловић, Српска штампарија, Загреб, 1901.
- Знаменити Срби XIX века, број 2, уредник Андра Гавриловић, Српска штампарија, Загреб, 1903.
- Знаменити Срби XIX века, број 3, уредник Андра Гавриловић, Српска штампарија, Загреб, 1904.
- Михаило Војводић, Време у којем је настало дело Знаменити Срби XIX века, Историјски часопис, број XLV—XLVI, уредник Славенко Терзић, Историјски институт САНУ, Београд, 2000, ИССН 0350-028202
Andra Gavrilovic