Михаило Полит-Десанчић
Михаило Полит-Десанчић, слика објављена 1883.
Рођење: 16. јун 1833. Нови Сад, Аустријско царство Смрт: 30. март 1920. Пустара Мира код Темишвара, Краљевина Румунија Познат као: правник, политичар и публициста

Михаило Полит-Десанчић¹⁾ (Нови Сад, 4/16. јун 1833 — пустара Мира код Темишвара, 30. март 1920), један од најбољих српских правника у другој половини 19. века,²⁾ адвокат, политичар, публициста, доктор права, посланик у хрватском и угарском сабору,³⁾ једна од најученијих, најугледнијих,⁴⁾ и поред Светозара Милетића једна од највећих политичких личности из Српске Војводине.⁵⁾

Родио се у Новом Саду 4/16. јуна 1833. године, од оца Јована Полита,⁶⁾ угледног трговца и комунитетлије,⁷⁾ грчко-цинцарског порекла, из Цариграда и мајке Јулијане, рођене Десанчић, из угледне и једне од најстаријих српских породица. Михаило је уз очево, додао и мајчино презиме.⁸⁾ Породица је имала шеснаесторо деце, а само петоро је остало у животу.⁹⁾

Током буне 1848/49. побегао је од куће и пријавио се у добровољце, али није примљен јер је био исувише млад. После тога је учио нижу гимназију у Новом Саду.¹⁰⁾ Пети и шести разред гимназије предавао му је приватно у Бечу Светозар Милетић, а испите је полагао у Сремским Карловцима.¹¹⁾ Светозар Милетић је на њега оставио и највећи утицај у политичком смислу.¹²⁾ Седми и осми разред, као и испит зрелости положио је у Бечу. Прву годину права слушао је 1853. у Паризу. Затим је завршио права у Бечу 1857.¹³⁾

У Бечу се нашао у друштву тамошњих српских интелектуалаца, као што су Ђура Даничић, Бранко Радичевић, Вук Стефановић Караџић.¹⁴⁾

За време студија велики утицај на њега имао је Лонренц Штајн, који га је подстицао на проучавање народно-економских наука, али и упутио на светску књижевност. Почео је да пише по страним дневним листовима и часописима, заступајући интересе српског народа, још од 1855. у листу нем. „Deutsche Vierteljahrsschrift”, а од исте године, па све до 1861. и за лист нем. „Augsburger Allgemeinen Zeitung”. Био је вођа и тумач босанске депутације у Бечу 1858. године код турског посланика, кнеза Калимахиса. Њима је на француском језику написао представку код султана, која је штампана у готово свим европским листовима. Исте године писао је у „Норду”, и такође у франц. „l'Indépendance belge”. Кнез Данило га је 1860. позвао за свог секретара, али пошто није подносио климу, вратио се у Беч. Сарадник у нем. „Ost und West” постао је 1861.¹⁵⁾

У Бечу је докторирао права 1861. и одмах се укључио у политички живот.¹⁶⁾ Исте године најпре је наименован за великог бележника Сремске жупаније,¹⁷⁾ а затим је изабран за посланика у Хрватском сабору у Загребу 1861. године.¹⁸⁾ У сабору је држао и свој први политички говор о Војводини,¹⁹⁾ почев од кога је истицао потребу конституисања српске политичке аутономије у Војводини, као и признавања народности у Угарској.²⁰⁾ Наредне године (1862) је постао секретар дворске канцеларије у Бечу, па 1864. референт код судбеног стола у Загребу. У периоду 1865—1868. био је посланик Иришког среза у Хрватском сабору.²¹⁾

Био је један од родоначелника Српске слободоумне народне странке и дуго година први сарадник њеног вође Светозара Милетића, а од 1887. оснивач и лидер Српске народне либералне странке и један од идејних покретача Самосталних демократа у Војводини.

По узору на Штросмајера, залагао се за уску сарадњу између Срба и Хрвата,²²⁾ сматрајући да она може донети користи и једном и другом народу.²³⁾ Од 1866. посветио се више спољњој политици. Највише га је занимало Источно питање. Тражио је од Аустроугарске да помогне хришћанским народима у борби против Отоманског царства,²⁴⁾ да балкански народи буду актери у решавању овог питања.²⁵⁾ Борио се против мађаризације Срба, дуализма и тезе о јединственој мађарској држави, тражећи да се ово питање постави пред европском јавношћу.²⁶⁾

Учествовао је на Словенском скупу, са етнографском изложбом у Русији 1867.²⁷⁾ Био је доследан присталица руског царизма и сматрао да Русија, уз друге европске силе, путем договора, треба да ослободи поробљене народе у Турској.²⁸⁾ Тада је упознао цара Александра Другог.²⁹⁾ Због својих говора током скупа и на Московском униврезитету, о потреби скорог решења Источног питања, морао је да напусти Загреб и пресели се у Нови Сад.³⁰⁾ Тамо је 1870. положио адвокатски испит на мађарском језику.³¹⁾³²⁾

У Новом Саду је имао адвокатску канцеларију. Успешно је водио предмете из области грађанског и кривичног права и уврстио се међу најбоље српске правнике и адвокате 19. века.³³⁾ Бриљантно је бранио Милетића пред Окружним судом у Будимпешти (1876),³⁴⁾ када је био оптужен због велеиздаје. Његова одбрана је била пример судског беседништва, постављена на начелима античке и класичне реторике.³⁵⁾

Михаило Полит (објављено 1876)

У периоду 1873—1913. готово стално је биран за Угарски сабор.³⁶⁾ Његови говори у угарском парламенту били су поткрепљени правним доказима и имали су толико јак одјек у јавности, да је Јосип Јурај Штросмајер у писму Фрањи Рачком написао да Полит више вреди него сви хрватски посланици (њих 33) у Угарском сабору.³⁷⁾

Од 1903. бавио се политичким новинарством и адвокатуром.³⁸⁾ Био је један од најбољих војвођанских публициста,³⁹⁾ штампао је чланке и расправе из политичке историје, а највише времена је посветио новинарству.⁴⁰⁾

У Новом Саду је најпре живео у Дунавској, а касније Грчкошколској улици.⁴¹⁾ За време Првог светског рата из Новог Сада се преселио у Беч. Тамо је забележио доста својих мемоара, од чега највећи део није штампао.⁴²⁾

Говорио је немачки, мађарски, француски, руски, енглески и италијански, служио се румунским и словачким језиком, а познавао је и класичне језике старогрчки и латински.⁴³⁾

Дописни је члан Српског ученог друштва од 6/18. фебруара 1869. Почасни је члан Српске краљевске академије од 15/27. новембра 1892.

Умро је у 87. години живота, 30. марта 1920, на породичном имању његове ћерке Владиславе, јужно од Темишвара. Сахрањен је најпре на српском гробљу у Темишвару.⁴⁴⁾ Сада се његов гроб налази на Успенском гробљу у Новом Саду.⁴⁵⁾

Његова млађа сестра Савкa (1834—1918), касније удата за Јована Суботића, била је један од оснивача Кола српских сестара и борац за женска права.

Најпре се оженио Миндором Николић, са којом је имао Божидара, Јулку и Мицу. Миндора је умрла од назеба. Из другог брака са Маром, рођеном Станисављевић имао је ћерку Владиславу Полит.

Уређивао је лист „Браник” и сарађивао са листовима „Застава”, „Српски дневник”.⁴⁶⁾ У књижевности се окушао у различитим жанровима. Писао је приповетке, мемоаре, путпописе.

• „Беседе са повесничким цртама из политичке борбе од 1861—1910“⁴⁷⁾ 4 свеске
• „Покојници“ (1839)⁴⁸⁾
• „Вереница Црногорка“ (1862)⁴⁹⁾
• „Питање националности у Угарској“ (нем. Die Nationalitätenfrage in Ungarn), (1879)⁵⁰⁾
• „Путне успомене“, Нови Сад (1896), путопис
• „Како сам свој век провео“, аутобиографија приредила за штампу и написала предговор негова ћерка Владислава Полит, објављена у Београду (1925)
• „Успомене из Светског рата“ Глас MC 7 (1940) 106–115 passim.
• „Како је то било у нас Срба у Буни године 1848.“, Нови Сад (1996)

• Душан Поповић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 3, Н-Р, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1928, стр. 540-541
• Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007.
• Лазар Вркатић, О конзервативним политичким идејама, уредник Душан Маринковић, УСЕЕ, Нови Сад, 2009, стр. 47-61, ИСБН 978-86-86689-26-9
• Тодор Стефановић Виловски, Михаило Полит-Десанчић, Српска Зора, број 4, уредник Мита Геогргијевић, Беч, 1876, стр. 92-94
• Полит Десанчић Др Мајкл, ЈКП „Лисје“, Нови Сад
• Петар М. Петровић, Свезнање (П—Р), Народно дело - Институт за национални публицитет, Београд, 1937, стр. 924
• Димитрије Боаров, Дебеле књиге и дебеле мачке, Пешчаник, Београд, 2011, ИСБН 978-86-86391-26-1
• Драган Симеуновић, Политичке идеје у Срба: Заборављени Михаило Полит-Десанчић, РТС, 21. 6. 2012.
• Михаило Полит Десанчић, Све досадање беседе доктора Михаила Полита Десанчића са повесничким цртама из српске политичке борбе од год. 1861-1883, Парна штампарија Николе Димитријевића, Нови Сад, 1883.
• 24 надгробна споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника на Успенском гробљу у Новом Саду, Националини центар за дигитализацију - САНУ
• Ивана Марковљев, О Дунавској улици и кућама у Дунавском сокаку, Годишњак, број 3-4, уредник Весна Недељковић Ангеловски, Музеј града Новог Сада, Нови Сад, 2010, ИССН 1452-547X
• Хрватска енциклопедија мрежно издање: Полит Десанчић, Михаило, уредник Славен Равлић, Лексикографски завод Мирослав Крлежа, 2013.
• Др. Полит, Политика, број 4358, уредник Јован Тановић
• Славица Поповић-Филиповић, Српска мајка и сестра даровала свом народу веру, љубав и наду, Пројекат Растко, 2011.
• Андрија Раденић, Срби у Хабзбуршкој монархији 1868-1878, Историја српског народа, књига 5, том 2, Српска књижевна задруга, Београд, 1986, стр. 153-275
• В. Алексијевић: Савременици и последници Доситеја Обрадовића и Вука Стеф. Караџића : био-библиографска грађа. Рукопис се чува у Одељењу посебних фондова Народне библиотеке у Београду. Ρ 425/10 (В. Алексијевић).
• Енциклопедија Новог Сада 21 (2003) 25–31.
• Biographisches Lexikon zur Geschichte Südosteuropas, München 3 (1979) 467–468 (A. Moritsch).
• Енциклопедија српске историографије, С. Ћирковић и Р. Михалчић, Београд, 1997. 584–585 (Мир. Јовановић).

• Краћа биографија на сајту САНУ
• Савка Суботић

Mihailo Polit-Desancic