Садржај
Јосип Јурај Штросмајер
Јосип Јурај Штросмајер |
---|
Рођење: 4. фебруар 1815. Осијек, Аустријско царство Смрт: 8. април 1905. Ђаково, Аустроугарска Познат као: свештеник, политичар и професор идеолог хрватског југославенства са Хрватима и католичанством као центром државе |
Јосип Штросмајер, Јурај (Josip Juraj Strossmayer) (Осијек, 4. фебруар 1815 — Ђаково, 8. април 1905), бискуп и политичар, доктор теологије, бискуп ђаковачки и професор универзитета (Беч, канонско право).
На првом ватиканском концилу (1869—1870) у Риму био је један од најзапаженијих противника неограничене папске власти и том се приликом истакао као вичан говорник одржавши тросатни говор против догме о папској непогрешивости, после којег је с мањом групом бискупа напустио Рим.
Јосип Јурај Штросмајер је родоначелник хрватске идеје југословенства. Наставио је да негује идеје илирског покрета које су имале за циљ да илирско, а потом југословенско, име послужи као степеница на путу уједињења. Неки критичари сматрају да је Јосип Јурај Штросмајер под фирмом југословенства крио своје хрватство, па и великохрватство.1)
Живот и рад
Пореклом из кроатизоване немачке војничке породице из Осијека, Штросмајер је рођен 4. фебруара 1815. године у Осијеку. Штросмајеров прадеда се у Осијек доселио из Горње Аустрије. У родном Осијеку похађао је народну школу и гимназију, а двогодишњи филозофски течај завршио је у католичком сјеменишту у Ђакову. Потом је похађао високо сјемениште у Будимпешти где 1834. стиче докторат филозофије. Године 1838. заређен је, и две године потом борави у Петроварадину. Две године касније (1840) одлази у Augustineum у Беч и 1842. постаје доктор теологије и професор канонског права на бечком Универзитету, полагањем дисертације о проблему црквеног јединства. Од 1842. до 1847. професор је ђаковачког сјеменишта, а потом је две године у Бечу дворски капелан и један од тројице директора у Augustineumu. У то доба предавао је и канонско право на бечком универзитету.
Као дворски капелан, у периоду од 1849. до 1859. године, у доба аустријске контрареволуције одлучно је био на страни бана Јелачића. Од 1860. године па наредних 13 година вођа је Народне странке (1860—1873). У доба активног бављења политиком сматрао је како Аустрија мора постати федеративна држава у којој ће сви народи доћи до изражаја. Тежио је уједињењу јужних Словена у оквиру Аустрије под влашћу Хабзбурговаца. Настојао је Аустрији прокрчити пут на словенском југу ширећи њену утицајну сферу на јужнословенске земље изван граница аустријске државе. Програм Штросмајерове странке био је у овом: „Сви Славени (јужни) уједињени под Хабзбурзима и под Папом”.2)
Његовим посредовањем дошло је до конкордата између Ватикана и Црне Горе 1866. године, а радио је на томе да и Русија склопи конкордат с Ватиканом. Имао је значајну улогу у оснивању ЈАЗУ (Југославенске академије знаности и умјетности) 1867. године у Загребу. Данас та установа носи име ХАЗУ (Хрватска академија знаности и умјетности). Такође је играо велику улогу у оснивању загребачког универзитета 1874.
Као црквени магнат располагао је огромним богатством. Новчано је помагао издавачку делатност као и оснивање народних читаоница, и то не само у Хрватској него и у осталим словенским земљама: од Словачке, Чешке и Пољске до Северне Македоније. Због тога има велико поштовање код многих католичких Словена (у Прагу постоји трг са његовим спомеником).
Штросмајер и Босна
Штросмајер је своју политику заснивао као и већина хрватских политичара друге половине XIX века на хрватском државном праву.3) Активно се бавио питањем статуса Босне. Међу његовим главним сарадницима био је и Фрањо Рачки, познати хрватски историчар. Први је писао да је Босна „некоћ била хрватска”. Деловање Штросмајера и његове агитације аустријскоме цару имале су тенденције да се покатоличе босански муслимани, а поунијатите православни Срби.
Штросмајер је био ригидан кад је реч о на пример исламској вероисповести, па је сматрао да треба применити сва расположива државна средства да се од ага и бегова муслиманских одузму имања и предају Римокатоличкој цркви да би њена економска база јачала. А о православнима је знао да говори као о неверницима, шизматицима, најгоре изразе је употребљавао о њима.
У књизи историчара фра Гаврановића, пише: „Алојз Бороша, супериор часних сестара у Загребу, предлаже аустријској влади да у Босни покатоличи све муслимане, и да их затим похрвати, како би на тај начин сузбили политичке аспирације Србије, пошто су се „идеал србски” и „србска вјера” дубоко усадиле у срце по Босни, Херцеговини, Црној Гори, Далмацији, Словенији и Јужној Македонији: и сваки аустријски патриот, био он Нијемац, Хрват или Мађар, треба са овим да добро рачуна”.
Штросмајер је имао у Босни великог пријатеља Штадлера, сарајевског бискупа, који је одиста почео католичење муслимана са једном муслиманком, али је ствар откривена, и прешла у јавни скандал, а замало што није дошло и до крвопролића.
У Босну су били са аустријском окупацијом дошли многи пријатељи ђаковачког бискупа Штросмајера. Нарочито Длустуш за просвету, Трешчец за управу, Херман за пропаганду. Међутим, поред свег Илирства и доцнијег Југославизма, хрватски покрет је остао у Босни ограничен на чисто католичке масе.4)
Штросмајерови људи у Босни су сабирали онамо српске народне песме и исте послали Матици хрватској, која их је издала у 12 књига, као Хрватске Народне Пјесме. Српски песник Јован Дучић сматра да је ово био несумњиво међу највећим и најружнијим плагијатима који су икад учињени у европској литератури.
Штросмајер и Голуб Бабић
Српски јунак Голуб Бабић је од 1858. до 1863. године живио у Славонији, у Пакрацу, гдје се већи дио породице Бабић преселио као и мноштво народа из Босанске Крајине након неуспјеха Дољанске буне. У зиму 1863. долази са породицом у Ђаково, на позив бискупа ђаковичког Јосипа Јураја Штросмајера, гдје живе неколико мјесеци под његовом заштитом, а потом се пресељава у Србију, због страха да га аустријске власти не предају Турцима, али и због бискуповог притиска да пређе на католичанство, на шта му је Голуб одговорио: „Ми смо, баш због вјере, оставили и жене и дјечицу, свој завичај и оно мало сиротиње. А кад би хтјели вјером преврнути, прије би се потурчили, па би у својој земљи живјели слободно као и бегови”.
Штросмајерово југословенство
Након стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије), створен је својеврстан мит о југословенству Штросмајера и његовог помоћника Фрање Рачког. У школским уџбеницима историје Штросмајер је представљан као апостол југословенства, као идеолог нове државе. Неки српски интелектуалци су га по значају за Србе чак изједначавали са Светим Савом.
Неки су намерно, али већина из незнања, занемаривали чињеницу о тешком положају српског народа у банској Хрватској за време политичког деловања Јосипа Јураја Штросмајера. Србима је у његово време било оспоравано национално име, забрањено да свој језик зову српским, а и приступ политици је био ускраћиван.5)
Радило се на свесном прикривању чињеница о форми тог југословенства (тј. југославизма). Сам бискуп Штросмајер је 1883. изјавио да су Срби главни непријатељи Хрвата. Штросмајер јесте проповедао неку врсту јужнословенске државе, али под апсолутном влашћу хабзбуршке династије и католичке цркве, са центром у Загребу, БиХ као интегралним делом Хрватске, Сремом као делом Хрватске.
Избијање заблуде о Штросмајеру међу српском интелигенцијом је почело тек 90-их, када су након дугогодишње забране објављени емигрантски списи Јована Дучића, и након објаве научних дела историчара Василија Крестића.
Академик
Почасни је члан Српског ученог друштва од 30. I 1869. Почасни је члан Српске краљевске академије од 15. XI 1892.
Литература
- Крестић, Василије. Бискуп Штросмајер – Хрват, великохрват или Југословен.
- Крестић, Василије. Бискуп Штросмајер у светлу нових извора.
- Дучић, Јован. Југословенска идеологија
- Ћоровић, Владимир (1939). Политичке прилике у Босни и Херцеговини
- Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1924. 4 (М. Прелог).
- NÖB 9 (1956) 73–83 (Ј. Matl).
- Енциклопедија ликовних умјетности, Загреб, 1959–1966. 4 (Z. Ša).
- Biographisches Lexikon zur Geschichte Südosteuropas, München 4 (1981) 214–217 (S. M. Džaja).
- Т. Смичиклас: Мисли и дјела бискупа Штросмајера, Рад, ЈАЗУ 89 (1888) 210–224.
- С. Поточњак: Штросмајер као политичар према нашој народноj мисли. СКГ 15 (1905) 189–198 + 262–273 + 344–360.
- Славни Штросмајер бискуп ђаковачки, Загреб 1921.
- Д. Марић: Штросмајер и митрополит Михаило. Хришћанско дело 5 (1939) 35–40.