Мирослав Спалајковић
Рођење: 6. април 1869. Крагујевац, Кнежевина Србија Смрт: фебруар 1951. Париз, Француска Познат као: дипломата

Мирослав Спалајковић (Крагујевац, 6. април 1869 — Париз, фебруар 1951), српски дипломата, секретар посланства Краљевине Србије у Петрограду, конзул у Конзулату Краљевине Србије у Приштини, посланик у Софији и Паризу (1922—1935), министар без портфеља и заступник министра иностраних дела.¹⁾

Рођен је у Крагујевцу, 6. априла 1869. Основну школу и гимназију је завршио у родном граду, а затим је студирао права у Паризу.²⁾

Још као студент укључио се у политички живот. Био је председник српске секције Одбора три народности, који је поводом прославе мађарске хиљадугодишњице у Паризу искористио прилику да укаже на потлаченост Румуна, Словака и Срба у Угарској.³⁾

Докторирао је 1898. године у Паризу,⁴⁾ са докторском тезом о Босни и Херцеговини.⁵⁾ Дисертација је наредне године, за француску јавност објављена у нешто проширеном облику, под насловом Босна и Херцеговина: студија историје дипломатије и међународног права (франц. La Bosnie et l’Herzégovine: étude d’histoire diplomatique et de droit international),⁶⁾ На Правном факултету у Сорбони је дисертација била запажена и награђена.⁷⁾ У тези је објаснио да су велике силе Аустроугарској доделиле само привремени мандат за управу над Босном и Херцеговином, да се Берлинским уговором само потврђује сталан узрок за рат, те да Хабзбуршка монархија не поштује једнакост својим народима, а као решење је предлагао аутономију ових области на челу са неким српским кнезом.⁸⁾

Дипломатску каријеру је започео 1900. године као секретар посланства у Петрограду.

Затим је од јула 1904. до јула 1906. радио као конзул у Приштини.⁹⁾ Врло брзо је пало у очи његово врло храбро држање, посебно према Арнаутима, који су у Приштини претходно убили српског конзула Луку Маринковића (1890) и руског конзула.¹⁰⁾ Злочини су се из године у годину настављали. У целом реону српског Конзулата у Приштини у 1904. години је било регистрована: убистава 31, покушаја убиства 19, рањавања 4, отмица 5, силовања 2, уцена 15, туча 18, изазваних пожара 9 и пљачка и крађа 45, док је у 1905. години било: убистава 71, покушаја убистава 19, рањавања 16, силовања и отмица 4, уцена 61, туча 17, изазваних пожара 8, пљачка 11 и крађа 76. У свом извештају Јовану Жујовићу, министру иностраних дела из месеца маја и јуна 1905. писао је о насиљима над Србима приштинског, пећког и призренског санџака, као и о страдању у Гњилану и околини, објашњавајући да су се Арнаути договорили о томе како ће убијати виђеније Србе, као и о њиховом договору о прекиду крвне освете, док траје истребљивање Срба, констатујући да српски живаљ до тада никад није био у тако очајном стању.¹¹⁾ Посебно је успео да уђе у траг образованог арбанашког комитета у Пећи за ликвидацију Срба.¹²⁾

На пролеће 1906. године је у Карлсбаду (Карлове Вари) упознао Драгицу, ћерку Глигорија Јефтановића, богатог сарајевског трговца и главног политичког вође босанскохерцеговачких Срба.¹³⁾ Тиме је привукао пажњу Земаљске владе у Сарајеву, која је почела да прати и пише извештаје о свим његовим кретањима, сматрајући да се на тај начин званична Србија меша у „њихове ствари”. Стога је, да би се избегла нежељена пажња и сумње, венчање обављено исте године у Храму Светог Саве у Бечу, у коме се Драгица школовала, а не у Сарајеву или Београду.¹⁴⁾¹⁵⁾

У септембру 1906. преузео је дужност шефа Конзуларног одељења Министарства иностраних послова, а јула 1907. постављен је за начелника Министарства иностраних послова.

Септембра 1907. Спалајковић је отпутовао у Сарајево, где је провео нешто више од месец дана. Становао је у кући свог таста, крећући се у породичном кругу и виђајући се са пријатељима и са политичким сарадницима Јефтановићевим пријатељима и блиским политичким сарадником, чиме је поново изазвао пажњу Земаљских власти.¹⁶⁾

После избора у мају 1908. по стварању коалиције између старих и младих радикала на месту министра иностраних послова уместо њега је дошао Милован Миловановић.¹⁷⁾ Мада је долазило до повремених неслагања, скривених од дипломатског кора, у обављању дипломатских послова у Министарству, њих двојица су складно функционисали, а касније заједнички радили на стварању Балканског савеза.¹⁸⁾

У јесен 1908. избила је дипломатска криза, после анексије Босне и Херцеговине. Када је Беч почетком новембра осталим великим силама покушао да укаже на појачане војне активности Србије и Црне Горе, секретар руског посланства је Спалајковића поверљиво известио о припремама демарша и посаветовао га да спреми контрадемарш са жалбама на Аустроугарску. Мада контрадемарш који је тада предат посланицима није био званично намењен Аустроугарској, Форгач је известио Беч о „бесрамном језику”, који је Србија говорећи о њој користила пред другим силама. Поменуо је Спалајковићеву мржњу и изразио мишљење да би његово уклањање са руководећег места у Министарству иностраних послова било нужан услов за одржавање нормалних дипломатских односа са Србијом.

После смрти Светислава Симића,¹⁹⁾ а по овлашћењу Милована Миловановића, министра иностраних дела,²⁰⁾ крајем априла 1911.²¹⁾ постао је посланик Србије у Софији, где је учествовао у стварању Балканског савеза. У јесен 1913. постао је посланик прве класе Србије и премештен је у Петроград.²²⁾ Исте године у септембру је заступао министра иностраниих послова, у време Пашићевог пута у Беч.²³⁾

Почетком јулске криза 1914. налазио се на високом дипломатском положају у Петрограду.²⁴⁾ Тамо је одиграо значајну улогу за време Првог светског рата и Октобарске ревуолуције (1917).²⁵⁾ Био је велики пријатељ породице Карађорђевић. Учествовао је у спашавању кнегиње Јелене и њене деце, из Русије, као наследника круне династије Романових.²⁶⁾

На првом пријему који је Лењин, као вођа совјетске републике приредио за стране дипломате, Мирослав Спалајковић се обратио Лењину речима:²⁷⁾

„Ви сте убица и изрод словенске расе. Ја Вам пљујем у лице!”

У јуну 1917. премештен је за посланика у Риму, али је ипак остао у Петрограду.²⁸⁾ Био је члан Народне радикалне странке и веома близак са Николом Пашићем.

По завршетку Првог светског рата био је министар без портфеља и заступник министра иностраних дела у кабинету Стојана Протића.²⁹⁾ Постао је народни посланик и опуномоћени министар новостворене Краљевине СХС у Риму,³⁰⁾ а после Миленка Веснића, постављен је на кључно место посланика у Паризу 1922. године, где је остао пуних тринаест година, до 1935.³¹⁾ Налазио се на тој функцији у време убиства краља Александра.³²⁾ Деловао је као присталица потпуног ослањања на Француску и њену политику одржавања постојећег стања у Европи.³³⁾ Учествовао је у закључивању споразума између Југославије и Француске 1927.³⁴⁾

Пензионисан је, пар недеља по доласку Милана Стојадиновића на власт,³⁵⁾ а на његово место посланика у Паризу је дошао Божидар Пурић.

Као министар у пензији наставио је да се бави политиком.³⁶⁾

Био је пропагатор пакта са силама Осовине.³⁷⁾ Током Другог светског рата је живео у Београду и био један од ближих сарадника Милана Недића. Након рата је живео као емигрант у Паризу, где је преминуо 1951.³⁸⁾

• Миомир Миленовић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 4, С-Ж, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1929.
• Зоран Бајин, Политичко завештање српском народу др Мирослав Спалајковић, Београд, 2002, стр. 283-284
• Зоран Бајин; Драго Роксандић, Ивана Цвијовић Јаворина, Идеолошка (р)еволуција Мирослава Спалајковића у колаборацији са Трећим рајхом, Интелектуалци и рат 1939.-1947. Зборник радова са међународног скупа Десничини сусрети, део 2, Филозофски факултет, Загреб, 2013, ИССБН 978-953-175-484-2
• Фонд Мирослава Спалајковића - МС (1869-1951), Архив Србије, Београд
• Ненад А. Васић, Милан М. Ракић – конзул и културни дипломата у Приштини, Баштина, број 27, Лепосавић, 2009, ИССН 0353-9008
• Зоран Бајин, Мирослав Спалајковић на Фридјунговом процесу, Зборник Матице српске за историју, број 85, уредник Војин С. Дабић, Матица српска, 2012.
• Предраг Павловић, Слобода само оружјем, Новости онлајн, Компанија Новости, 28. 9. 2012.
• Матија Бећковић, Витешки краљ мученик, Фонд Слободан Јовановић, 8. 10. 2009.
• Милан Ситарски, Српски православни Храм Св. Саве у Бечу, Православље, СПЦ, 15. 9. 2012.
• Павле Џелатовић Иванов, Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (4), Вести онлајн, Вести д.о.о., Београд, 20. 10. 2012.
• Ђорђе Микић, Османско и арбанашко насиље над Србима Косова и Метохије, зборник радова с међународног научног скупа одржаног у Београду 16-18. марта 2006, број CXV, уредник Коста Михаиловић, САНУ Одељење друштвених наука, 2007, Београд, ИССН 03545-4850
• Вељко Ђ. Ђурић, Голгота Српске православне цркве 1941-1945. (део монографије), Пројекат Растко, Београд, 2001.
• Патријарх Гаврило, Мемоари Патријарха српског Гаврила (одломци), Први део, Париз, 1974.
• http://www.galerijavranje.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=258%3A-1918-1941-31-&Itemid=50

Miroslav Spalajkovic