Светозар Ивачковић
Светозар Ивачковић у Великом илустрованом календару „Орао” за 1879. годину1)
Рођење: 10. децембар 1844. Делиблато, Аустријско царство Смрт: 30. јануар 1924. Београд, Краљевина СХС Познат као: архитекта

Светозар Ивачковић (Делиблато, 10. децембар²⁾ 1844 — Београд, 30. јануар 1924), српски архитекта при Министарству грађевина.

Ксилографија — непознатог аутора, Црква Св. Димитрија — Ха­ришева капела на земунском гробљу из 1878.³⁾⁴⁾

Родио се 10. децембра 1844. године у Делиблату, од мајке Анке и оца Живана. Отац је био капелан код свог стрица попа Андрије, оца патријарха Прокопија Ивачковића.⁵⁾

Основну школу је завршио у родном месту, а нижу Реалку у Панчеву (1858). У периоду 1859—1862. радио је као шумарски веџбеник,⁶⁾ а затим две године као практикант код белоцркванског Ј. Сигла⁷⁾ када је градио кулу делиблатске цркве. Сигл га је 1866. препоручио код бечког архитекте А. Рингера, најпре да ради као надничар, а 1867. и као цртач у радионици. Његови радови су на „изложби индустрије” добили златну медаљу. Истовремено је у Бечу похађао трогодишњи течај у Првој аустријској школи за обуку грађевинских радника (нем. Erste öst Baugewerkschule). Трошкове студија су му плаћали отац и брат Стеван.⁸⁾

Друге године студија ступио је на рад код Ј. Костала, најпре као цртач, а касније и као руководилац радова.⁹⁾ На јесен 1869. уписао се у специјалну школу за класичну и византијску архитектуру на Академији за ликовну уметност у Бечу¹⁰⁾ у класи Теофила Ханзена.¹¹⁾ Студије су му најпре финансирали отац и брат. Већ од прве године студија (1870) добијао је стипендије: од Матице српске, од министарства, новосадске црквене општине (1873) и друге. Стипендије је добио и за путовање са професором Теофилом Ханзеном у Италију. На трећој години студија добио је прву награду за нацрт надгробне капеле у Фраунхајду и лично руководио њеном изградњом, што представља и његов први самостални рад. Био је на четвртој години студија када је освојио награду на конкурсу панчевачке црквене општине за изградњу Преображенске цркве. Општина је одлучила да он и руководи њеном изградњом.

На последњој години студија земунски трговац Гргур Хариш наручио му је пројекат породичне гробнице на Земунском гробљу.¹²⁾ Ивачковић је априла 1874. направио само општи план за надгробну црквицу Св. Димитрија, познату и као Харишева капела, што представља један од његових најранијих радова на територији данашње Србије у српско-византијском стилу. По томе плану уз неке „рђаве измене”, Маркс, обичан зидар, како му је то било могуће и без детаљних планова изградио је црквицу (1874—1878).¹³⁾

Студије је завршио 1874. године, после чега се преселио у Панчево, где је до 1877. руководио радовима на цркви коју је пројектовао.¹⁴⁾ Ова црква је његово главно дело у области црквене архитектуре, по којој је остао забележен као један од најбољих покушаја да се успостави стари српски стил.¹⁵⁾

Ценећи његов рад на пољу неимарства, Српско учено друштво га је изабрало¹⁶⁾ за свог дописног члана 18/30. јануара 1878. Био је редовни је члан Одбора за науке јестаственичке и математичке (од 1881) и Одбора уметничког (од 1883). За почасног члана Српске краљевске академије изабран је 15/27. децембра 1892.¹⁷⁾

Од 1881. живео је у Београду.¹⁸⁾ Као доброг архитекту, држава Србија га је позвала да реформише грађевинску струку.¹⁹⁾ Од маја 1881. до краја 1886. радио је у Министарству грађевина.²⁰⁾

Пројекат зграде за „Министарство правде и квартета теразијског” у Београду, у стилу „италијанске обнове” начинио је по званичној дужности радећи у државној служби. Према подацима које је сам аутор оставио, направљен је као заједнички рад са Јованом Суботићем.²¹⁾ Зграда је подигнута 1883. године, за потребе Министарства правде и њено грађење се временски поклапило са проглашењем Краљевине Србије, као и подизањем палате Старог двора у непосредној близини, када је на Теразијама постепено стваран репрезентативно-административни центар престонице. Фасада је обликована у академском духу с применом неоренесансних елемената у обради детаља.²²⁾ У свом оригиналнон облику имала је два улаза, други улаз је био симетрично постављен на супротном крају зграде, али је затворен, највероватније приликом преправке у лето 1910.²³⁾ Зграда представља један од најлепших примерака модернизоване ренесансе у Београду.²⁴⁾

Цркву Св. Николе на Новом гробљу у Београду пројектовао је после 1886. године, а њено грађење, које је трајало готово четири године, завршено је до 1893. када је освећена. Био је члан Грађевинског одбора за њено подизање и лично је вршио надзор над извођењем пројекта.²⁵⁾

Остао је наклоњен црквеној архитектури.²⁶⁾

У Србији је радио и на оживљавању и уједињењу удружења инжењера и архитеката.²⁷⁾

• Неимар, Светозар Ивачковић, уредник Стеван В. Поповић, Орао — велики илустровани календар за 1879. годину, Штампарија А. Пајевића, Нови Сад, 1878, стр. 103—104, 118—120
• Дежелић Станко, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 2, И-М, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1927, стр. 77
• Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007.
• Љубомир Никић, Светозар Ивачковић и Београд, Годишњак, број XXV, Музеј града Београда, Београд, 1978, стр. 273—286
• Црква св. Димитрија - Ха­ришева капела Ксилографија - непознатог аутора, Српске илустроване новине, број 11, уредник Стеван В. Поповић, Штампарија А. Пајевића, Нови Сад, 1881, стр. 165, 174
• Споменик културе од великог значаја - Зграда Министарства правде, Теразије 41, уредник Милица Грозданић, Завод за заштиту споменика културе града Београда, 2010.
• Енциклопедија ликовних умјетности, Загреб 1959–1966. 3
• Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955–1971. 1.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Svetozar Ivackovic