Светозар Ивачковић (Делиблато, 10. децембар¹⁾ 1844 — Београд, 30. јануар 1924), српски архитекта при Министарству грађевина.

Родио се 10. децембра 1844. године у Делиблату, од мајке Анке и оца Живана. Отац је био капелан код свог стрица попа Андрије, оца патријарха Прокопија Ивачковића.²⁾

Основну школу је завршио у родном месту, а нижу Реалку у Панчеву (1858). У периоду 1859—1862 радио је као шумарски веџбеник³⁾, а затим две године као практикант код белоцркванског Ј. Сигла⁴⁾ када је градио кулу делиблатске цркве. Сигл га је 1866. препоручио код бечког архитекте А. Рингера, најпре да ради као надничар, а 1867. и као цртач у радионици. Његови радови су на „изложби индустрије“ добили златну медаљу. Истовремено је у Бечу похађао трогодишњи течај у Првој аустријској школи за обуку грађевинских радника (нем. Erste öst Baugewerkschule). Трошкове студија су му плаћали отац и брат Стеван.⁵⁾

Друге године студија, ступио је на рад код Ј. Костала, најпре као цртач, а касније и као руководилац радова.⁶⁾ На јесен 1869. уписао се у специјалну школу за класичну и византијску архитектуру на Академији за ликовну уметност у Бечу⁷⁾ у класи Теофила Ханзена.⁸⁾ Студије су му најпре финансирали отац и брат. Већ од прве године студија (1870) добијао је стипендије: од Матице српске, од министарства, новосадске црквене општине (1873) и друге. Стипендије је добио и за путовање са професором Теофилом Ханзеном у Италију. На трећој години студија добио је прву награду за нацрт надгробне капеле у Фраунхајду и лично руководио њеном изградњом, што представља и његов први самостални рад. Био је на четвртој години студија када је освојио награду на конкурсу панчевачке црквене општине за изградњу Преображенске цркве. Општина је одлучила да он и руководи њеном изградњом.

На последњој години студија земунски трговац Гргур Хариш наручио му је пројекат породичне гробнице на Земунском гробљу.⁹⁾ Ивачковић је априла 1874. направио само општи план за надгробну црквицу Св. Димитрија, познату и као Харишева капела, што представља један од његових најранијих радова на територији данашње Србије у српско-византијском стилу. По томе плану уз неке „рђаве измене“, Маркс, обичан зидар, како му је то било могуће и без детаљних планова изградио је црквицу (1874—1878).¹⁰⁾

Студије је завршио 1874. године, после чега се преселио у Панчево, где је до 1877. руководио радовима на цркви коју је пројектовао.¹¹⁾ Ова црква је његово главно дело у области црквене архитектуре, по којој је остао забележен као један од најбољих покушаја да се успостави стари српски стил.¹²⁾

Ценећи његов рад на пољу неимарства, Српско учено друштво га је изабрало¹³⁾ за свог дописног члана 18/30. јануара 1878. Био је редовни је члан Одбора за науке јестаственичке и математичке (од 1881) и Одбора уметничког (од 1883). За почасног члана Српске краљевске академије изабран је 15/27. децембра 1892.¹⁴⁾

Од 1881. године живео је у Београду.¹⁵⁾ Као доброг архитекту, држава Србија га је позвала да реформише грађевинску струку.¹⁶⁾ Од маја 1881. до краја 1886. радио је у Министарству грађевина.¹⁷⁾

Пројекат зграде за „Министарство правде и квартета теразијског“ у Београду, у стилу „италијанске обнове“ начинио је по званичној дужности радећи у државној служби. Према подацима које је сам аутор оставио, направљен је као заједнички рад са Јованом Суботићем.¹⁸⁾ Зграда је подигнута 1883. године, за потребе Министарства правде и њено грађење се временски поклапило са проглашењем Краљевине Србије, као и подизањем палате Старог двора у непосредној близини, када је на Теразијама постепено стваран репрезентативно-административни центар престонице. Фасада је обликована у академском духу с применом неоренесансних елемената у обради детаља.¹⁹⁾ У свом оригиналнон облику имала је два улаза, други улаз је био симетрично постављен на супротном крају зграде, али је затворен, највероватније приликом преправке у лето 1910. године.²⁰⁾ Зграда представља један од најлепших примерака модернизоване ренесансе у Београду.²¹⁾

Цркву Св. Нuколе на Новом гробљу у Београду пројектовао је после 1886. године, а њено грађење, које је трајало готово четири године, завршено је до 1893. када је освећена. Био је члан Грађевинског одбора за њено подизање и лично је вршио надзор над извођењем пројекта.²²⁾

Остао је наклоњен црквеној архитектури.²³⁾

У Србији је радио и на оживљавању и уједињењу удружења инжењера и архитеката.²⁴⁾

• Стеван В. Поповић, 1878 http://serbia-forum.mi.sanu.ac.rs/wb/?action=getbook&bookkey=29968#page/39/mode/1up , издавач Штампарија А. Пајевића, часопис Орао - велики илустровани календар за 1879. годину, наслов Светозар Ивачковић, аутор Неимар, уредник Стеван В. Поповић, стр. 103-104, 118-120, место Нови Сад, година 1878, приступ 5. 4. 2014.
• Народна енциклопедија - српско-хрватско-словеначка, број 2, И-М, издавач Биоблиографски завод д.д. , место Загреб, година 1927, уредник Станоје Станојевић, аутор Дежелић Станко, стр. 77
• http://www.sanu.ac.rs/Biblioteka/BiografskiRecnik.pdf, наслов Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), место Београд, година 2007, аутор Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, уредник Никша Стипчевић, издавач Српска академија наука и уметности, приступ 2014
• http://www.mgb.org.rs/images/stories/MGB/pdf/GodisnjakXXV/GGBXXV273-286.pdf, наслов Светозар Ивачковић и Београд, аутор Љубомир Никић, часопис Годишњак, издавач Музеј града Београда, стр. 273-286, број XXV, приступ 5. 4. 2014., место Београд, година 1978
• Српске илустроване новине, 1881 http://scc.digital.bkp.nb.rs/view/P-2585&p=085&w=1198&h=822 , наслов Црква св. Димитрија - Ха­ришева каnела Кслографија - непознатог аутора, часопис Српске илустроване новине, место Нови Сад, стр. 165, 174, број 11, уредник Стеван В. Поповић, година 1881, издавач Штампарија А. Пајевића, приступ 6. 4. 2014.
• Завод за заштиту споменика културе, Зграда Министарства правде http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/stari_grad/zgrada_ministarstva_pravde.html, наслов Споменик културе од великог значаја - Зграда Министарства правде, Теразије 41, издавач Завод за заштиту споменика културе града Београда, уредник Милица Грозданић, приступ 6. 4. 2014., година 2010
• Енциклопедија ликовних умјетности, Загреб 1959–1966. 3
• Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955–1971. 1.

• http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=193, Краћа биографија на сајту САНУ

Svetozar Ivackovic