Светозар Ивачковић
Светозар Ивачковић |
---|
Светозар Ивачковић у Великом илустрованом календару „Орао” за 1879. годину1) |
Рођење: 10. децембар 1844. Делиблато, Аустријско царство Смрт: 30. јануар 1924. Београд, Краљевина СХС Познат као: архитекта |
Светозар Ивачковић (Делиблато, 10. децембар2) 1844 — Београд, 30. јануар 1924), српски архитекта при Министарству грађевина.
Биографија
Родио се 10. децембра 1844. године у Делиблату, од мајке Анке и оца Живана. Отац је био капелан код свог стрица попа Андрије, оца патријарха Прокопија Ивачковића.5)
Основну школу је завршио у родном месту, а нижу Реалку у Панчеву (1858). У периоду 1859—1862. радио је као шумарски веџбеник,6) а затим две године као практикант код белоцркванског Ј. Сигла7) када је градио кулу делиблатске цркве. Сигл га је 1866. препоручио код бечког архитекте А. Рингера, најпре да ради као надничар, а 1867. и као цртач у радионици. Његови радови су на „изложби индустрије” добили златну медаљу. Истовремено је у Бечу похађао трогодишњи течај у Првој аустријској школи за обуку грађевинских радника (нем. Erste öst Baugewerkschule). Трошкове студија су му плаћали отац и брат Стеван.8)
Друге године студија ступио је на рад код Ј. Костала, најпре као цртач, а касније и као руководилац радова.9) На јесен 1869. уписао се у специјалну школу за класичну и византијску архитектуру на Академији за ликовну уметност у Бечу10) у класи Теофила Ханзена.11) Студије су му најпре финансирали отац и брат. Већ од прве године студија (1870) добијао је стипендије: од Матице српске, од министарства, новосадске црквене општине (1873) и друге. Стипендије је добио и за путовање са професором Теофилом Ханзеном у Италију. На трећој години студија добио је прву награду за нацрт надгробне капеле у Фраунхајду и лично руководио њеном изградњом, што представља и његов први самостални рад. Био је на четвртој години студија када је освојио награду на конкурсу панчевачке црквене општине за изградњу Преображенске цркве. Општина је одлучила да он и руководи њеном изградњом.
На последњој години студија земунски трговац Гргур Хариш наручио му је пројекат породичне гробнице на Земунском гробљу.12) Ивачковић је априла 1874. направио само општи план за надгробну црквицу Св. Димитрија, познату и као Харишева капела, што представља један од његових најранијих радова на територији данашње Србије у српско-византијском стилу. По томе плану уз неке „рђаве измене”, Маркс, обичан зидар, како му је то било могуће и без детаљних планова изградио је црквицу (1874—1878).13)
Студије је завршио 1874. године, после чега се преселио у Панчево, где је до 1877. руководио радовима на цркви коју је пројектовао.14) Ова црква је његово главно дело у области црквене архитектуре, по којој је остао забележен као један од најбољих покушаја да се успостави стари српски стил.15)
Ценећи његов рад на пољу неимарства, Српско учено друштво га је изабрало16) за свог дописног члана 18/30. јануара 1878. Био је редовни је члан Одбора за науке јестаственичке и математичке (од 1881) и Одбора уметничког (од 1883). За почасног члана Српске краљевске академије изабран је 15/27. децембра 1892.17)
Од 1881. живео је у Београду.18) Као доброг архитекту, држава Србија га је позвала да реформише грађевинску струку.19) Од маја 1881. до краја 1886. радио је у Министарству грађевина.20)
Пројекат зграде за „Министарство правде и квартета теразијског” у Београду, у стилу „италијанске обнове” начинио је по званичној дужности радећи у државној служби. Према подацима које је сам аутор оставио, направљен је као заједнички рад са Јованом Суботићем.21) Зграда је подигнута 1883. године, за потребе Министарства правде и њено грађење се временски поклапило са проглашењем Краљевине Србије, као и подизањем палате Старог двора у непосредној близини, када је на Теразијама постепено стваран репрезентативно-административни центар престонице. Фасада је обликована у академском духу с применом неоренесансних елемената у обради детаља.22) У свом оригиналнон облику имала је два улаза, други улаз је био симетрично постављен на супротном крају зграде, али је затворен, највероватније приликом преправке у лето 1910.23) Зграда представља један од најлепших примерака модернизоване ренесансе у Београду.24)
Цркву Св. Николе на Новом гробљу у Београду пројектовао је после 1886. године, а њено грађење, које је трајало готово четири године, завршено је до 1893. када је освећена. Био је члан Грађевинског одбора за њено подизање и лично је вршио надзор над извођењем пројекта.25)
Остао је наклоњен црквеној архитектури.26)
У Србији је радио и на оживљавању и уједињењу удружења инжењера и архитеката.27)
Литература
- Неимар, Светозар Ивачковић, уредник Стеван В. Поповић, Орао — велики илустровани календар за 1879. годину, Штампарија А. Пајевића, Нови Сад, 1878, стр. 103—104, 118—120
- Дежелић Станко, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 2, И-М, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1927, стр. 77
- Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007.
- Љубомир Никић, Светозар Ивачковић и Београд, Годишњак, број XXV, Музеј града Београда, Београд, 1978, стр. 273—286
- Црква св. Димитрија - Харишева капела Ксилографија - непознатог аутора, Српске илустроване новине, број 11, уредник Стеван В. Поповић, Штампарија А. Пајевића, Нови Сад, 1881, стр. 165, 174
- Споменик културе од великог значаја - Зграда Министарства правде, Теразије 41, уредник Милица Грозданић, Завод за заштиту споменика културе града Београда, 2010.
- Енциклопедија ликовних умјетности, Загреб 1959–1966. 3
- Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955–1971. 1.