Акерманска конвенција

Акерманска конвенција, споразум између Турске и Русије потписан 7. октобра 1826. у Акерману (данас Билгород-Дњистровскиј у Украјини). Према том споразуму Турска је била присиљена да успостави стање у Молдавији и Влашкој као пре 1821. Чланом 5. Акерманске конвенције Србија добија аутономију и враћају јој се области одузете 1813. Турска се обавезала да ће за најкасније 18 месеци уредити српско питање са српским представницима, а договорено решење објавити хатишерифом.

Руски ултиматум

На руски престо децембра 1825. ступио је Николај I, који је већ у марту 1826. упутио ултиматум Порти да испуни руске захтеве.1) Руски цар није био задовољан што Турска није испоштовала одредбе Букурештанскога мира из 1812. Руски ултиматум се сводио на захтеве:2)

  • да Порта врати стање у Влашкој и Молдавији на оно пре 1821;
  • да пусти заробљене српске депутате;
  • да призна да је дужна да српском народу у договору са њим уреди обећане привилегије;3)
  • да одреди и опуномоћи преговараче о свим питањима Букурештанског споразума.4)

У томе ултиматуму није се помињала Грчка јер руска политика је била да пре преласка на грчко питање реши друга отворена питања. У исто то време Русија је са Енглеском склопила тајни споразум о заједничким корацима по питању Грчке.5) Руски ултиматум стигао је 2. априла 1826. у Цариград.

Турска прихвата ултиматум

Представници великих сила нису Порти саветовали да одбије руски ултиматум, јер би то значило рат.6) Уверени да им је Аустрија једини пријатељ Турци су највише попустили јер их је Метерних тако саветовао.7) Порта је 4. маја изјавила да је примила ултиматум и да пушта српске делегате, што је био један од захтева ултиматума.8) Неколико дана касније Порта је и службено одговорила на ултиматум одредивши преговараче.9) Прихватањем ултиматума избегла је рат са Русијом, који би одговарао тада побуњеној Грчкој. У мају султан је сазнао да су руска и енглеска дипломатија нешто договарале око грчкога устанка, па је одлучио да спроведе дуго одлагане реформе и укинуо је јаничаре и успоставио регуларну пешадију.10) Избила је побуна јаничара, у којој је убијено неколико хиљада, а из Цариграда протерано 20.000 јаничара. Та реформа је у прво време баш пред преговоре ослабила царство, јер се нова војска тек требала стварати.

Преговори и претње

Главни руски преговарачи били су Михаил Семјонович Воронцов и Александар Иванович Рибопјер, а турски преговарачи били су Сеид Мохамед-Хади-ефендија и Сеид-Ибрахим-афет-ефендија.11) Преговори су почели 7. јула 1826. у Акерману, на ушћу Дњестра у Црно море. Већ на трећој седници турски преговарачи су изјавили да више не могу да попуштају и да руска страна Букурештански мир криво тумачи.12) Међутим када су руски преговарачи запретили да то значи прекид преговора и рат турски представник је тражио да се консултује са Портом.13) Руси су му то дозволили, али пре тога предали су му коначни руски написани пројекат Акерманске конвенције са захтевом да се на њега безусловно одговори до 7. октобра или да следи рат.14) Руски отправник послова у Цариграду исто тако је претио да се безусловно потпишу руски захтеви или он одлази из Цариграда и након тога шаље заповест да војска заузме Молдавију и Влашку.15)

Потписивање Акерманске конвенције

Турска је на крају попустила и 7. октобра 1826. потписала је Акерманску конвенцију.16) У Акерманској конвенцији стоји да:17)

  • Члан 1. Турска потпуно прихвата Букурештански уговор из 1812;
  • Члан 2. За граничну линију на Дунаву узима се линија одређена на конференцији 2. септембра 1817;
  • Члан 3. Порта се обавезала да ће за Влашку и Молдавију обновити хатишериф из 1802;
  • Члан 4. Спорна места у Азији припадају Русији;
  • Члан 6. Турска се обавезује да надокнади штету руски поданицима насталу од гусара и турске владе током 1806. и 1821.

Члан 3. и члан 5. односе се на Србију.

Члан 5. Акерманске конвенције

Члан 5. Акерманске конвенције односи се на Србију. Турска се обавезује да ће према члану 8. Букурештанскога уговора, а најдаље за 18 месеци са српским депутатима уредити стање унутрашње администрације Србије и њене осносе према Порти.18) Као основа за те преговоре и погодбу са српским делегатима уз Акерманску конвенцију приложен је сепарат, који је постао саставни део конвенције.19) Порта је била дужна да након завршених преговора и погодбе са српским делегатима изда хатишериф, који ће се онда сматрати саставним делом Акерманске конвенције.20) У сепарату уз конвенцију о Србији говорило се укратко о досадашњем понашању Турске у покушају да се испуне одредбе тачке 8. Букурештанскога споразума. Спомињало се како су српски представници долазили у Цариград да траже:21)

  • слободу вере;
  • слободу бирања поглавара;
  • независност унутрашње управе;
  • присаједињење Србији отргнутих нахија;
  • да Срби могу слободно трговати по целом Отоманском царству;
  • право да граде болнице, школе и штампарије;
  • забрана муслиманима да се настањују у Србији, ако не припадају гарнизонима;
  • да Срби управљају муслиманским добрима и плаћају им под погодбом данак;
  • скуп свих даџбина у једну.22)

То што су Срби тражили сада се сматра основом за будуће преговоре Срба и Порте.

Значај

Нејасне одредбе Букурештанског споразума Русија је на тачно одређени начин протумачила и то је постало саставним делом Акерманске конвенције. Акерманска конвенција је за Србију спроведена тек хатишерифом из 1830. Турска је након потписивања Акерманске конвенције одуговлачила, а током 1828. избио је Руско-турски рат, који је окончан Једренским мировним споразумом 14. септембра 1829. Ту се Турска обавезала да ће неиспуњену тачку 5. Акерманскога споразума извршити за месец дана.

Литература

  • Михаило Гавриловић, Милош Обреновић I—III, Београд, 1908, 1909, 1912.
  • Владимир Стојанчевић, Милош Обреновић и његово доба, Београд, 1966.
2) , 3) , 4)
Гавриловић II, стр. 215—216
5)
Гавриловић II, стр. 217
6)
Гавриловић II, стр. 220
7) , 8)
Гавриловић II, стр. 221
9)
Гавриловић II, стр. 222
10)
Гавриловић II, стр. 226, 227
11)
Гавриловић II, стр. 228, 229
12) , 13) , 14) , 15)
Гавриловић II, стр. 229
16) , 17)
Гавриловић II, стр. 230
18) , 19) , 20) , 21) , 22)
Гавриловић II, стр. 231
Штампање