Димитрије (световно Димитрије Павловић) (Пожаревац, 27. октобар 1846 — Београд, 6. април 1930), српски митрополит од 1905. до 1920. и српски патријарх од 1920. до 1930. Био је први патријарх обновљене Пећке патријаршије.

Његова светост патријарх српски Димитрије (Димитрије Павловић) рођен је 15/27. октобра 1846. године у Пожаревцу, од оца Стојана и мајке Милосаве.¹⁾ Његови родитељи су пореклом са Косова и Метохије.²⁾ Живели су у неимаштини, али и поред тога његов отац Стојан се трудио да школује своју децу.³⁾ У Пожаревцу је Димитрије Павловић завршио основну школу и четири разреда ниже гимназије.⁴⁾ Због јаког реуматизма у нози морао је да се годину дана задржи код куће, да би онда наставио 5. разред на гимназији у Београду.⁵⁾ Отац му је био презадужен, па није могао да финансира школовање своје деце. Остали су бескућници, а његов отац и мајка надничили су код богатијих.⁶⁾ Димитрије је у Београду завршио 5. разред гимназије издржавајући се служењем по богатим кућама.⁷⁾ Након завршених пет разреда гимназије уписао се у београдску богословију Светог Саве, коју је завршио 1868.⁸⁾ За време школовања на богословији имао је државну стипендију.⁹⁾ Богословију је завршио са одличним успехом.¹⁰⁾ Био је на богословији један од главних покретача друштва „Братсво”.

Постављен је 1868. године за учитеља у Ратковићу, а 1869. премештен је у Брзан. Поднео је 1870. оставку јер се у међувремену оженио, што му је омогућавало да постане свештеник.¹¹⁾ Рукоположен је најпре за ђакона, а онда за свештеника, а прву службу вршио је у Лапову.¹²⁾ Под утицајем идеја Уједињене омладине српске позвао је неколико свештеника на оснивање свештеничког удружења.¹³⁾ Рано је остао удовац. Уписао се 1874. на историјско-филолошки одсек Велике школе у Београду.¹⁴⁾ Студије је завршио 1878.¹⁵⁾ Одмах након тога постављен је за предавача у богословији за словенски језик и беседништво.¹⁶⁾ Положио је 1881. професорски испит, па је постављен најпре за суплента, а 1884. за професора богословије.¹⁷⁾ Српска влада је 1881. сменила митрополита Михаила, а новога митрополита поставила је 1883, али пошто га епископи нису признавали, влада је збацила сву тројицу епископа.

Након смрти нишког епископа Нестора, Димитрије Павловић је 8. новембра 1884. рукоположен за нишкога епископа.¹⁸⁾ О избору епископа тада је највише одлучивала српска влада, а за Димитрија се заложио Стојан Новаковић, који му је раније био професор.¹⁹⁾ Био је припадник такозване напредњачке јерархије, која је на чело цркве дошла после сукоба власти са митрополитом Михаилом. Поред дужности нишког епископа био је 1885. администратор Жичке епархије, док је епископ Корнелије био болестан.²⁰⁾ Био је 1886. и 1888. председник апелаторијске конзисторије (црквеног суда).²¹⁾ Био је ангажован у Друштву Светог Саве, заједно са неколико стотина свештеника.²²⁾ Организовао је свештеничке школе за дошколовавање. По налогу Архијерејског сабора одлазио је у Визбаден у Немачку да краљицу Наталију измири са краљем Миланом.²³⁾ Краљица га није примала јер је сматрала да га шаље краљ.²⁴⁾ Касније је архијерејски сабор прогласио да је конзисторија надлежна за тај развод брака, али конзисторија је одбијала ту надлежност са себе.²⁵⁾ Влада Николе Христића тражила је септембра 1888. од епископа Димитрија и епископа Никанора Ружичића да се прогласе надлежним за развод брака краља и краљице.²⁶⁾ Димитрије је стао на страну краљице и није прихватио да спроведе развод краљевског брака.²⁷⁾ Владан Ђорђевић је претио да ће га свргнути и прогнати из земље, али он није попустио.²⁸⁾ На крају је краљ добио развод брака од митрополита Теодосија Мраовића. Када је краљ Милан 1889. абдицирао, Намесништво је дозволило повратак митрополита Михаила и свргнутих епископа на њихове раније позиције.²⁹⁾ Димитрије је маја 1889. свој положај нишкога епископа препустио Јерониму Јовановићу.³⁰⁾

Добио је пензију и повукао се 1889. године у Париз, да изучава књижевност и филозофију.³¹⁾ Представника владе Андре Николића предложио је Димитрија за жичкога епископа, али митрополит Михаило је инсистирао да на то место дође Сава Дечанац, а да Димитрије добије Тимочку епархију.³²⁾ Када је Димитрије на позив владе дошао из Париза, митрополит је од њега тражио да осуди бившу јерархију митрополита Теодосија.³³⁾ Пошто је Димитрије то одбио, није добио Тимочку епархију, па се вратио у Париз на студије.³⁴⁾ Димитрије је три године студирао у Паризу књижевност и филозофију, а онда је две године изучавао агрономију на Националном агрономском институту.³⁵⁾ У Француској је живео у немаштини, а 1894. вратио се у Србију.³⁶⁾

Када се вратио у Србију био је члан Државног савета од октобра 1894. до марта 1897, када је поново пензионисан.³⁷⁾ Неколико пута боравио је у Хиландару, крајем 1894, почетком 1895, 1896. и 1900.³⁸⁾ Његов најбитнији задатак био је да манастир Хиландар, који је тада био у власти бугарских монаха поново врати у српске руке.³⁹⁾ Као државни саветник крајем 1894. послат је у Хиландар да прегледа стање и у њему уреди односе.⁴⁰⁾ Док је боравио у манастиру преписао је Типик Светог Саве, што је био научно важан посао.⁴¹⁾ Посебно се заузимао да се један судски спор од 8.000 дуката остављених манастиру реши у корист манастира. Српска дипломатија је била активна у настојањима да се добију и друге парнице око имања тога манастира. Залагао се за новчану помоћ државе манастиру. Када је краљ Александар Обреновић 1896. посетио манастир од 70 монаха само су тројица били Срби.⁴²⁾

Захваљујући Димитријевом настојању краљ је од манастира добио Немањину повељу и Мирослављево Јеванђеље.⁴³⁾ Димитрије је из Хиландара одржавао везу и договор са Љубомиром Ковачевићем и Стојаном Новаковићем. Кренуо је по налогу Владана Ђорђевића у црквену и државну мисију 1900. у манастир Хиландар, који је тада био у великим дуговима.⁴⁴⁾ Димитрије је успео да 30. марта 1900. испослује уговор између српске цркве и државе са једне стране и Хиландара са друге стране.⁴⁵⁾ Хиландарско братство се обавезало да ће да ће да прима у братство по два монаха из Србије, а Србија се обавезала да ће да плати манастирски дуг од преко 5.000 турских лира и да даје годишњу помоћ од 1.000 лира.⁴⁶⁾ Највећи српски противници у манастиру нису хтели да потпишу тај уговор, него су напустили манастир.⁴⁷⁾ Хиландар је тада постао дужник српске митрополије. Димитрије је у Хиландару исписивао белешке из старих књига и све је то слао Љубомиру Ковачевићу. Димитрије је посебно био опчињен Хиландарским типиком, који је припремио за штампу, а у том раду помогао му је Љуба Стојановић.⁴⁸⁾ Хиландарски типик штампао је 1898.⁴⁹⁾ Поред тога објавио је још два рада везана за Хиландар.

Након смрти митрополита Михаила 1898. постало је могуће потпуно измирење две јерархије. Шабачка епархија је успостављена 29. јула 1898. године, а Димитрије је 12. новембра 1898. постављен за шабачког епископа.⁵⁰⁾

Проглашен је 20. августа 1905. године за митрополита Србије и за београдског архиепископа.⁵¹⁾ Да би превазишао оскудицу монаха отворио је 1906. монашку школу у манастиру Раковици.⁵²⁾ Још док је био владика подносио је влади мишљења о начинима да се манастир Велики Дечани од руских монаха преузме и врати под српску контролу.⁵³⁾ Тим питањем наставио је да се бави и као митрополит. Посебно се интересовао за школство, па је дао да се 1910. успоставио Црквени савет као црквено-просветно тело. За време његовога мандата покренуто је питање оснивања Богословнога факултета, али главни проблем је био недостатак наставника и питање њиховог образовања.⁵⁴⁾ Митрополит Димитрије је предлагао да се о црквеном трошку неколико питомаца пошаље на немачке универзитете, а поред тога да се о државном трошку пошаљу два питомца за богословне науке.⁵⁵⁾ До застоја и препирки дошло је око питања да ли да се шаљу свршени богослови или свршени гимназијалци.⁵⁶⁾

Као митрополит сарађивао је много са државом око питања поновног успостављања Пећке патријаршије.⁵⁷⁾ Молио је Стојана Новаковића да предузме одлучне кораке код Порте и Цариградске патријаршије.⁵⁸⁾ Стално се интересовао за Србе у Старој Србији.⁵⁹⁾ Одржавао је контакте са епископима у тим подручјима. На дан објаве Првог балканског рата октобра 1912. одржао је у саборној цркви говор у коме је рекао: „Идемо тамо где нам је колевка, где је непријатељ запустио огњиште наше просвете и славе”.⁶⁰⁾ Након балканских ратова ослобођене су Стара Србија и Македонија, па је у састав аутокефалне српске архиепископије у Београду ушло скопско, дебарско-велешко, рашко-призренско владичанство, а обновљена је некадашња Пећка митрополија, на чије чело је постављен Гаврило Дожић.⁶¹⁾ За време Првог светског рата напустио је Србију и прешао је на Крф.⁶²⁾ Отишао је у Рим, па у Париз и онда Женеву.⁶³⁾ За време окупације сви архијереји су одведени у заробљеништво, а митрополит је онда код српске владе инсистирао да треба да се врати у Србију у договору са аустријском дипломатијом.⁶⁴⁾ Пошто се српска влада није слагала са тим, вратио се на Крф. На Солунском фронту био је активан учесник свих црквених и народних прослава.

Након стварања Државе Срба, Хрвата и Словенаца створила се могућност да се различите аутономне српске црквене области поново обједине. У Сремским Карловцима је под председништвом митрополита Димитрија 31. децембра 1918. одржана прва конференција свих српских епископа, на којој је одлучено да се прогласи уједињење свих српских локалних цркви.⁶⁵⁾ Након преговора Цариградска патријаршија је 1920. одобрила уједињење свих српских православних цркви у Аутокефалну Уједињену Српску Православну Цркву.⁶⁶⁾ На Светом архијерејском сабору одржаном 12. септембра 1920. године у Сремским Карловцима свечано је проглашена Српска патријаршија.⁶⁷⁾ На тај начин обновљена је Пећка патријаршија, која је била укинута 1766. године. Свети архијеријски сабор је 15/28. септембра 1920. великом већином гласова изабрао Димитрија Павловића за првог патријарха обновљене Пећке патријаршије.⁶⁸⁾ Влада Краљевине СХС се није сложила са начином избора патријарха, па је у договору са Архијерејским сабором објавила уредбу о избору патријарха, по коме Архијеријски сабор предлаже три кандидата, а онда патријарха бира Изборни сабор, у коме је краљ држао контролу преко министра вера.⁶⁹⁾ На поновном избору 12. новембра 1920. године Димитрије Павловић је поново изабран за патријарха.⁷⁰⁾ Патријарх Димитрије је устоличен 13. новембра 1920. на свечаној литургији у Саборној цркви у Београду.⁷¹⁾ Изасланик Цариградске патријаршије је 2. априла 1922. прогласио уједињење Српске цркве и њено подизање на ниво патријаршије.⁷²⁾ После тога следила су признања и од других православних цркви. Свечано устоличење у Пећкој патријаршији обављено је 28. августа 1924. године у Пећи.⁷³⁾ На патријаршијски трон увео га је краљ Александар I Карађорђевић.⁷⁴⁾

Срби у Америци били су под јурисдикцијом руске цркве до 1921, када је основана Америчко-канадска епархија са седиштем у Чикагу.⁷⁵⁾ У Чехословачкој се јавио покрет од око пола милиона верника за националну цркву.⁷⁶⁾ Одржали су 1921. године Сабор на коме су прихватили православље. Патријарх Димитрије је 25. септембра 1921. устоличио Горазда Чешког за епископа Чехословачке православне цркве (Чешко-моравске епархије).⁷⁷⁾ Горазд је наставио да конституише православну цркву у Чехословачкој под јурисдикцијом Српске православне цркве. Богословни факултет отворен је крајем 1920.⁷⁸⁾ Видовданским уставом Српска православна црква и православна вера престале су да буду државна црква и вера.⁷⁹⁾ Црква је постала потчињена држави која јој је финансијски помагала, као и другим верама, али јој је поред тога наметала своју доминацију. Дуго година се радило на Закону о цркви. што се окончало усвајањем закона 1929.⁸⁰⁾ Ангажовао се око обнове порушених цркава и манастира. На 500. годишњицу смрти деспота Стефана Лазаревића служио је 1927. литургију и организовао свенародну литију у његову част.⁸¹⁾ Деспот Стефан Лазаревић је тада проглашен за свеца.⁸²⁾ Патријарх је 1921. подржао богомољачки покрет односно њихово удружење Православну народну хришћанску заједницу.⁸³⁾ Циљ богомољачког покрета био је да врши морални преображај целог народа, да чува православни морални осећај и да развија и шири светосавску веру.⁸⁴⁾ На првом Сабору покрета за духовног вођу изабрали су владику Николаја Велимировића, а патријарха Димитрија за протектора.⁸⁵⁾ Патријарх Димитрије је тешко оболео маја 1929, па му је јуна 1929. извршена операција.⁸⁶⁾ Умро је 6. априла 1930. године у Београду. Сахрањен је 10. априла 1930. године у манастиру Раковици.⁸⁷⁾

• Александар Д. Средојевић, Патријарх српски Димитрије Павловић (1920-1930), Филозофски факултет Универзитета у Београду, Београд, 2013.
• Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 3, Београд, 1934.

Dimitrije Pavlovic