Добро дошли на Српску енциклопедију

Јероним Јовановић

Јероним Јовановић, (Бишинац), световно име Јован Јовановић Бишинац1) (Шабац, 1825 — Салцбург, 10/22. јун 1894), свештеник, педагог, учитељ у Мачви и Мишару, професор Гимназије, Велике школе и Богословије у Београду, епископ шабачки и нишки и добротвор.

Биографија

Његови родитељи су били досељеници из Босанске Крајине. Основну школу и нижу гимназију је завршио у Шапцу. После тога је примљен на Богословију у Београду, коју је завршио 1845. године, са одличним успехом.2)

Више година је радио као учитељ у Мачви, а затим у селу Мишару код Шапца,3) где је рукоположен за ђакона, а затим презвитера 1850. године, добивши Епархију мишарску. Оставши убрзо удовац без деце, отишао је у Русију и завршио Кијевску духовну академију 1858.4)

По повратку из Русије је најпре отишао у Шабац, код епископа Михаила, касније митрополита. Са одобрењем Министарства просвете, једно краће време је предавао оптшу и српску историју у нижој гимназији, замењујући болесног професора. Његова предавања су била веома жива и привлачила су омладину. Био је велики љубитељ српских епских народних песама, а њихово извођење уз гусле су му били најмилија забава за време одмора и у пријатељским дружењима. Исте године 1858. године је постављен за вероучитеља у Београдској гимназији.5) Учествовао је за време Светоандрејске скупштине 1858/1859, заједно са осталим Београђанима, у догађајима који су на власт поново довели Милоша Обреновића и свргли кнеза Александра Карађорђевића са власти.6)

Приликом бомбардовања Београда 3/15. и 4/16. јуна 1862. године, по заповести Амир-паше био је на барикадама код Саборне цркве, са грађанима и ђацима Велике школе и Богословије и показао се по свом јуначком држању.7)

Службовао је као окружни прота у Јагодини.8) Када је кнез Михаило успео да поврати градове које је турска војска држала у Србији, многе депутације општина долазиле су да присуствују предаји Београда. Као представник Јагодинског округа дошао је и прота Јероним да честита кнезу. Том приликом кнез му је рекао:9) „Е тако је господине Прото, често се човек труди и ради за опште добро, но без успеха, кад Бог не да. А кад Бог помогне, све иде лако.”

Јагодина га је бирала и за представника на Михољској народној скупштини у Крагујевцу исте 1867. године, када је опозиција, као знак захвалности за предају градова у Србији, тражила од кнеза реформе у управи и законодавству.10) До тог времена бирократски систем је био је без учешћа народа.11) Мада је и сам кнез био спреман за реформе, Јеронимов предлог „да министри буду одговорни Књазу и Скупштини, као и други чиновници“, био је одбијен.12)

Касније је био прота у Крагујевцу.13) У Крагујевцу, који је у то време био престоница, заједно са Тодором Туцаковићем и Савом Грујићем помогао је да се оснује и одржи Државна штампарија.14) После убиства кнеза Михаила, изабран је за крагујевачког народног посланика, за Народну скупштину 1868. у Топчидеру.15) и на Уставотворној народној скупштини 1869. године у Крагујевцу.16)17) Међутим, када је у децембру 1868. године сазван велики Светоникољски одбор, у вези потребе новог Устава, како се није слагао у вези његових бирократских начела, дао је оставку на посланичко место, а затим и оставку на протојерејско звање у Крагујевцу и склонио се у манастир Петковицу у Шабачком округу.18)

На предолог Стојана Бошковића, као министра просвете и црквених послова, и у сагласнити са митрополитом, 1875. године19) је постављен за професора Гимназије и ректора Богословије у Београду и тај посао је радио наредне две године. У великој жељи за зближавањем и уједињењем свих српских земаља, путовао је у Крајину у Босни и на Приморје, када је избио Херцеговачки устанак.20) За време Првог српско-турског рата, вршио је дужност главног војног свештеника.21)

Посвећен је октобра 1877. за шабачког епископа22) пошто је замонашен у манастиру Раковица23) и узео црквено име Јероним. За време Другог српско-турског рата уступио је половину своје плате за државне потребе.24)

Током борбе власти у Србији са митрополитом Михаилом, Јероним је подржавао митрополита и стога је разрешен управе Шабачке епархије 1883. Једно вријеме се налазио заточен у манастир Горњак.25) Стављен под заштиту краља, касније му је издат пасош26) и пуштен је да оде у Француску (Париз),27) где је остао више године и живео скромно од своје уштеђевине.28) Једну годину је провео у Москви, а последњу у Швајцарској (Женева), где се и разболео.29) Вратио са митрополитом из изгнанства 1889. и добио Епархију нишку.30)

Умро је 10/22. јуна 1894.31) у Салцбургу, где се налазио на лечењу. Његово тело је пренешено у Ниш и сахрањено у Саборној цркви.32)

Сву своју имовину је оставио просветним установама и добротворним задужбинама у Србији, а своју кућу у Нишу са намештајем је даровао да постане библиотека града Ниша, о којој је требало да се стара Министарство просвете у Нишу.33)

Академик

Био је кореспондентни члан Друштва српске словесности од јануара 1863, дописни члан Српског ученог друштва наименован је средином 1864, а почасни члан Српске краљевске академије је био од новембра 1892.34)

Литература

Спољне везе

1) , 25) , 27) , 30)
Сава Вуковић, 1996, стр. 218
2) , 3)
Стојан Бошковић, 1896, стр. 343
4) , 8) , 13) , 22)
Радослав Грујић, 1927, стр. 174
5)
Стојан Бошковић, 1896, стр. 345
6) , 7)
Стојан Бошковић, 1896, стр. 347
9) , 10) , 14)
Стојан Бошковић, 1896, стр. 348
11)
Стојан Бошковић, 1896, стр. 349
12)
Чедомил Митриновић, Милош Н. Брашић, 1937, стр. 72
15)
Чедомил Митриновић, Милош Н. Брашић, 1937, стр. 77
16)
Чедомил Митриновић, Милош Н. Брашић, 1937, стр. 78
17)
Стојан Бошковић, 1896, стр. 350
18) , 19) , 20)
Стојан Бошковић, 1896, стр. 351
21)
Стојан Бошковић, 1896, стр. 352
23) , 32)
Сава Вуковић, 1996, стр. 219
24) , 26) , 28)
Стојан Бошковић, 1896, стр. 353
29)
Стојан Бошковић, 1896, стр. 354
31)
Милан Ђ. Милићевић, 1901, стр. 61
33)
Радослав Грујић, 1927, стр. 175
34)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 123
Штампање