Јероним Јовановић
Јероним Јовановић (световно Јован Јовановић Бишинац)1) (Шабац, 1825 — Салцбург, 10/22. јун 1894), српски свештеник, педагог, учитељ у Мачви и Мишару, професор Гимназије, Велике школе и Богословије у Београду, епископ шабачки и нишки и добротвор.
Биографија
Његови родитељи су били досељеници из Босанске Крајине. Основну школу и нижу гимназију је завршио у Шапцу. После тога је примљен на Богословију у Београду, коју је завршио 1845. године, са одличним успехом.2)
Више година је радио као учитељ у Мачви, а затим у селу Мишару код Шапца,3) где је рукоположен за ђакона, а затим презвитера 1850. године, добивши Епархију мишарску. Оставши убрзо удовац без деце, отишао је у Русију и завршио Кијевску духовну академију 1858.4)
По повратку из Русије је најпре отишао у Шабац, код епископа Михаила, касније митрополита. Са одобрењем Министарства просвете, једно краће време је предавао оптшу и српску историју у нижој гимназији, замењујући болесног професора. Његова предавања су била веома жива и привлачила су омладину. Био је велики љубитељ српских епских народних песама, а њихово извођење уз гусле су му били најмилија забава за време одмора и у пријатељским дружењима. Исте године 1858. постављен је за вероучитеља у Београдској гимназији.5) Учествовао је за време Светоандрејске скупштине 1858/1859, заједно са осталим Београђанима, у догађајима који су на власт поново довели Милоша Обреновића и свргли кнеза Александра Карађорђевића са власти.6)
Приликом бомбардовања Београда 3/15. и 4/16. јуна 1862. године, по заповести Амир-паше био је на барикадама код Саборне цркве, са грађанима и ђацима Велике школе и Богословије и показао се по свом јуначком држању.7)
Службовао је као окружни прота у Јагодини.8) Када је кнез Михаило успео да поврати градове које је турска војска држала у Србији, многе депутације општина долазиле су да присуствују предаји Београда. Као представник Јагодинског округа дошао је и прота Јероним да честита кнезу. Том приликом кнез му је рекао:9) „Е тако је господине Прото, често се човек труди и ради за опште добро, но без успеха, кад Бог не да. А кад Бог помогне, све иде лако.”
Јагодина га је бирала и за представника на Михољској народној скупштини у Крагујевцу исте 1867. године, када је опозиција, као знак захвалности за предају градова у Србији, тражила од кнеза реформе у управи и законодавству.10) До тог времена бирократски систем је био је без учешћа народа.11) Мада је и сам кнез био спреман за реформе, Јеронимов предлог „да министри буду одговорни Књазу и Скупштини, као и други чиновници”, био је одбијен.12)
Касније је био прота у Крагујевцу.13) У Крагујевцу, који је у то време био престоница, заједно са Тодором Туцаковићем и Савом Грујићем помогао је да се оснује и одржи Државна штампарија.14) После убиства кнеза Михаила, изабран је за крагујевачког народног посланика, за Народну скупштину 1868. године у Топчидеру.15) и на Уставотворној народној скупштини 1869. године у Крагујевцу.16)17) Међутим, када је у децембру 1868. сазван велики Светоникољски одбор, у вези потребе новог Устава, како се није слагао у вези његових бирократских начела, дао је оставку на посланичко место, а затим и оставку на протојерејско звање у Крагујевцу и склонио се у манастир Петковицу у Шабачком округу.18)
На предлог Стојана Бошковића, као министра просвете и црквених послова, и у сагласности са митрополитом, 1875. године19) је постављен за професора Гимназије и ректора Богословије у Београду и тај посао је радио наредне две године. У великој жељи за зближавањем и уједињењем свих српских земаља, путовао је у Крајину у Босни и на Приморје, када је избио Херцеговачки устанак.20) За време Првог српско-турског рата, вршио је дужност главног војног свештеника.21)
Посвећен је октобра 1877. за шабачког епископа22) пошто је замонашен у манастиру Раковица23) и узео црквено име Јероним. За време Другог српско-турског рата уступио је половину своје плате за државне потребе.24)
Током борбе власти у Србији са митрополитом Михаилом, Јероним је подржавао митрополита и стога је разрешен управе Шабачке епархије 1883. Једно вријеме се налазио заточен у манастир Горњак.25) Стављен под заштиту краља, касније му је издат пасош26) и пуштен је да оде у Француску (Париз),27) где је остао више године и живео скромно од своје уштеђевине.28) Једну годину је провео у Москви, а последњу у Швајцарској (Женева), где се и разболео.29) Вратио са митрополитом из изгнанства 1889. и добио Епархију нишку.30)
Умро је 10/22. јуна 1894.31) у Салцбургу, где се налазио на лечењу. Његово тело је пренесено у Ниш и сахрањено у Саборној цркви.32)
Сву своју имовину је оставио просветним установама и добротворним задужбинама у Србији, а своју кућу у Нишу са намештајем је даровао да постане библиотека града Ниша, о којој је требало да се стара Министарство просвете у Нишу.33)
Академик
Био је кореспондентни члан Друштва српске словесности од јануара 1863, дописни члан Српског ученог друштва наименован је средином 1864, а почасни члан Српске краљевске академије је био од новембра 1892.34)
Литература
- Стојан Бошковић, Некролози: Епископ нишки Јероним, Годишњак, број IX, Српска краљевска академија, Београд, 1896, стр. 342–356
- Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007.
- Милан Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888, Српска краљевска штампарија, Београд, 1901.
- Радослав Грујић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 2, И-М, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1927, стр. 174-175
- Сава Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, уредник Јанко Брајковић, Евро, Унирекс, Каленић, Београд, Подгорица, Крагујевац, 1996, стр. 218-219
- Чедомил Митриновић, Милош Н. Брашић, Југословенске народне скупштине и сабори, Народна скупштина Краљевине Југославије, Београд, 1937.
- Српски јерарси, 218–219 (С. Вуковић).