Садржај
Стојан Бошковић
Стојан Бошковић (Свилајнац, март 1833 — Београд, 5. март 1908), српски историчар, политичар и дипломата. Био је професор Велике школе и два пута министар просвете.
Школовање
Родио се у марту 1833. године у Свилајнцу.1)2) Његов отац Бошко био је занатлија, а деда са мамине стране био је члан Правитељствујушћега совјета за време Првога српскога устанка.3) Основну школу Стојан је завршио у Свилајнцу, а гимназију и Лицеј у Београду.4)5) Током 1849. изабран је да као државни питомац оде на студије у Немачку, али због тешке болести остао је код куће.6) Био је током 1848—1851. један од највреднијих чланова Дружине младежи српске и у тој дружини био је секретар и благајник.7) Први пут јавља се 1851. својим књижевним радовима, објављујући у „Србским новинама”, „Народном вјестнику”, „Седмици” и „Шумадинци”. Током 1853. завршио је филозофске и правне науке на Београдском Лицеју.8)
Истакнути либерал
Одмах након тога постављен је за професора немачкога језика у шабачкој полугимназији, а 1857. постао је директор гимназије.9) У то време изашао је у Новом Саду његов превод Левачникова романа Црногорац, или страдање хришћана у Турској. Посебно се почео истицати у време Светоандрејске скупштине крајем 1858. када је збачен кнез Александар Карађорђевић. Постао је члан Либералне странке и почео је да их помаже написима у „Дневнику” и „Српским Новинама”.10) Био је један од истакнутих младих либерала, који су играли улогу у збацивању Карађорђевића. У Шапцу је 1859. изабран за посланика за Малогоспођинску скупштину, али влада је поништила изборе под изговором да се чиновници не могу бирати.11) Био је од 1859. до 1860. уредник званичних и јединих „Српских новина”, које под његовом уредништвом постају гласило либерала, али кад је кнез Милош Обреновић почео да гања либерале смењен је са тога положаја.12)
Прогон либерала
Влада је почела да прогања либерале. Премештен је 1860. у гимназију у Неготину, а онда је постао директор гимназије у Зајечару.13)14)15) То лето путовао је много по Немачкој, Белгији и Француској и проучавао је политичке установе тих земаља. Покушао је да оснује независне новине „Народна Скупштина” заједно са Милованом Јанковићем и Владимиром Јовановићем.16) Најпре су добили дозволу, али онда је влада забранила новине под изговором да чиновници немају права да оснивају новине.17) Оштрим речима су се жалили Савету, па су изведени пред суд и стављени краће време у притвор, а онда су пуштени.18) Отада је био под присмотром полиције, па је о његовом Светосавском говору одржаном почетком 1862. начелник полиције писао министру страхујући да овај није нешто рекао у алегорији.19) Под тим тешким теретом Бошковић је морао у емиграцију, па је једно време провео у Белгији и Француској.20) Поново је постао 1862. професор гимназије у Београду, а касније је кандидован и за професора Велике школе.21) Иако је професорски колегиј гласао да га приме влада је одбијала да га постави у Велику школу.22) У то време био је изабран за члана Српскога ученога друштва. Књигу Историја света за народ и школу издао је 1867, а књига је постала уџбеник у новосадској и панчевачкој реалној гимназији.23) Писао је и у независном листу „Србија”.
Министар просвете
У јулу 1868. изабран је за београдскога општинскога одборника, а и за члана комисије која је требала да одреди програм образовања кнеза Милана.24) Постао је 1868. секретар министарства спољњих послова.25) Постао је и члан уставног Светоникољскога одбора, али Намесништво је спречило да буде изабран за секретара Уставотворне скупштине.26)27) Намесништво је основало лист „Јединство” и Стојан Бошковић је био први уредник новога листа, али брзо су га сменили са тога места.28) Постављен је за начелника одељења у министарству спољних послова. Постао је 1872. професор историје на Великој школи.29) Био је два пута министар просвете. Први пут је био министар просвете у либералној влади Љубомира Каљевића од 8. октобра 1875. до 6. маја 1876. године. Као представник млађих либерала и убеђени националиста био је упоран и непрекидно се залагао и друге убеђивао за рат са Турцима у време пред Први српско-турски рат.30)
Други пут био је министар просвете у влади Јована Ристића од 20. марта 1879. до 17. јуна 1880. Као министар просвете увео је Просветни савет и установио професорски испит.31) Током 1881. покренуо је либерални лист „Нови век”, који је критиковао Бонтуов железнички уговор и осликавао га као коруптиван и банкротски, па га је влада због тога пензионисала.
Именован је 1890. за државнога саветника, а 1891. постављен је за посланика у Букурешту, али брзо након тога је пензионисан.32) Међутим 1900. постављен је за посланика у Атини, одакле је премештен 1902. у Париз и онда у Брисел, у коме је остао до 1903.33) Тад је поново пензионисан и вратио се у Београд.
Научни рад
Дописни члан Српскога ученога друштва постао је 21. јануара 1862. Почасни члан Матице српске постао је 1870, а наредне године изабран је за председника одсека историјских и државних наука у Српском ученом друштву.34) Био је председник Српскога ученога друштва (13. јун 1876 — 1877). Члан је Српске краљевске академије од 1892. и био је њен секретар (22. II 1896. до 22. II 1898). Своје културне и политичке концепције изложио је 1872. у чланку Југословенски општи научни речник на српско-хрватском и бугарском језику, а такав речник је замислио као подлогу зближавања Јужних словена.35)36) Тај предлог изазвао је пажњу свих јужнословенских друштава и служио је као основа за договоре и преписке, али није дошло до спровођења.37)
Литература
- Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 1, Београд, 1929, стр. 271
- С. Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Београд, 1933.
- С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 1, Београд, 1934.
- С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 2, Београд, 1934.
Stojan Boskovic