Михаило Јовановић
Рођење: 31. август 1826. Сокобања, Кнежевина Србија Смрт: 17. фебруар 1898. Београд, Краљевина Србија

Михаило Јовановић (световно Милоје) (Сокобања, 19/31. август 1826 — Београд, 5/17. фебруар 1898), епископ, архиепископ београдски и митрополит Српске православне цркве.¹⁾

Рођен је 19/31. августа 1826. године у варошици Сокобањи, од мајке Марије и оца Милована.²⁾ Његови родитељи су се раније звали Кашмерци и у Соко Бању су се доселили из села Трговишта, испод Врмџе.³⁾

Основну школу је завршио у месту рођења.⁴⁾ Завршио је нижу гимназију у Зајечару и Неготину.⁵⁾ У Неготину је био питомац Доситеја Новаковића. Завршио је Богословију у Београду 1846, где је био питомац Петра Јовановића, који га је одредио за свог наследника. Као једног од својих најбољих ђака, тадашњи митрополит Петар га је заједно са још петорицом кандидата, послао 1846.⁶⁾ на студије у Кијев,⁷⁾ на Кијевску духовну семинарију, у трајању од три године, а затим и Духовну академију, коју је завршио са одличним успехом 1853,⁸⁾ заједно са Савом Сретеновићем. Тиме је стекао академско образовање и степен кандидата за одбрану дисертације, под називом Преглед историје српске цркве.⁹⁾ После тога је отишао у Кијевско-печерску лавру и замонашио се¹⁰⁾ (1853).¹¹⁾ Тада је узео монашко име Михаило. Две недеље касније кијевски митрополит Филарет га је рукоположио у чин јерођакона, а четири дана касније за јеромонаха.¹²⁾

Вративши се после седмогодишњег студирања¹³⁾ у Србију 1854,¹⁴⁾ краће време је радио као професор Семинарије у Београду,¹⁵⁾ а октобра исте године у Крагујевцу је изабран за епископа шабачког.¹⁶⁾ Истог месеца је произведен за архимандрита студеничког, хиротонисан за епископа у београдској Саборној цркви и убрзо устоличен у Шапцу.¹⁷⁾

Један од његових првих предлога на архијерејском сабору је био да се српски епископи и митрополити, као монаси називају и потписују само именом, без презимена, што је сабор и усвојио.¹⁸⁾ Шабачком епархијом је управљао близу пет година. У Шапцу је започео свој разноврсни национални рад.¹⁹⁾

Још као епископ се веома заинтересовао за судбину српског народа у целини, нарочито Срба у неослобођеним крајевима.²⁰⁾ Био је потпуно свестан националне мисије Србије код српског народа, јер мада су живели у другој држави, Срби су се окретали ка матици, у жељи за ослобођењем. Настојао да систематизује и појача државну помоћ и пропаганду, ради заштите народа.²¹⁾

После изнуђене оставке²²⁾ митрополита Петра 1859,²³⁾ који је отишао у Аустрију да тамо буде епископ једне од српских епархија у Војводини,²⁴⁾ Михаило је са непуних 33 године изабран за митрополита српског.²⁵⁾ За митрополита је изабран на архијерејском сабору, који је сазвао Милош Обреновић 25. јула/6. августа у Крагујевцу.²⁶⁾

Управљао је за време владавине четири Обреновића: Милоша, Михаила, Милана и Александра и по династичком уверењу је био обреновићевац.²⁷⁾

Митрополит Михало је наставио посао око организовања Српске цркве, који је започео његов претходник митрополит Петар Јовановић.²⁸⁾ Био је покретач и учествовао је у свим добротворним и патриотским друштвима и акцијама. За време његове управе Београдска митрополија је била средиште рада на ослобођењу Срба под туђинском влашћу, побољшавању њиховог положаја, као и целокупног српског народа.²⁹⁾

У марту 1868. обратио се министру просвете са предлогом да се оснује Просветни одбор Срба у Турској.³⁰⁾ Његов предлог је прихваћен. Одбор су чинили Нићифор Дучић, који је изабран за председника, а уз њега су били професори Милош Милојевић, Панта Срећковић и Стојан Новаковић. Касније су им се придружили Љубомир Ковачевић, Сима Андрејевић Игуманов и други. Одбор је био задужен за одржавање везе са српским народом под турском влашћу, да развија просветно-културни рад, предлаже оснивање школа, спрема учитеље и професоре за рад у тим школама, предлаже обнављање и подизање цркава тамо где је то било могуће, а мишљење и процене одбора, у великој мери су помагали Министарству иностраних дела у одређивању националне политике.³¹⁾

Такође је 1868. предложио отварање посебног одељења Богословије, имајући у виду коментаре њених професора, који су приметили да младићи из турских крајева долазили довољно припремљени, као ђаци из Србије који су ову школу уписивали после четворогодишње гимназије.³²⁾ Друго одељење Богословије је отворено 1873. године, под називом Страначка богословија, са циљем да спрема учитеље и свештенике, као националне раднике.³³⁾ За то одељење је Стојан Новаковић направио посебан план, а школовање је трајало три године.³⁴⁾ После тога су питомци могли да наставе школовање на Великој школи или у иностранству, такође о трошку државе Србије.³⁵⁾ Они су у ратовима за ослобођење 1876-1878. учествовали у ослобођењу од Турака. У неослобођеним крајевима бавили су се просвећивању и јачањем наде у ослобођење.³⁶⁾

За време Херцеговачког устанка, Првог и Другог српско-турског рата (1875—1878) одржавао је везе са српским устаницима, који су му се обраћали за савет и помоћ. На његов предлог је у октобру 1876. основан Одбор за старање о купљењу прилога за Србе из Старе Србије, Босне и Херцеговине и Бугарске, а он је био председник одбора. Био је председник и Међународног комитета за помоћ избеглицама из Босне и Херцеговине.³⁷⁾

Припајањем Нишког, Пиротског и Врањског округа Србији, повећала се територија Цркве у Србији. Из егзархијске више јерархије примљен је у састав Српске цркве, фебруара 1879, митрополит нишки Виктор, који је до смрти остао веран митрополиту Михаилу.³⁸⁾

За време мандата митрополита Михаила, постигнуто је да православна црква у Србији, актом Васељенске патријаршије добије аутокефалност од цариградског патријарха (1879).³⁹⁾ Аутокефалност се односила и на епархије у тада неослобођеним крајевима.⁴⁰⁾

Као митрополит београдски и архиепископ српски слао је на школовање у Русију, поред богослова и будуће сликаре: Михаила Борисављевића, Живка Југовића, Благоја Кулића, Георгија Момчиловића и Милутина Бл. Марковића.⁴¹⁾

Међутим, као љубитељ свих Словена, а на штету српских интереса, доста је помогао успостављању бугарске егзархије, примајући бугарске омладинце на школовање у српским школама, штампајући у Србији књиге за Бугаре и радећи на њиховој духовној обнови.⁴²⁾

Током целе његове управе, свештенство и манастири су се налазили у лошем материјалном стању и сви његови покушаји да тај проблем реши су били безуспешни, јер државне власти нису имали разумевања.⁴³⁾

По свом спољнополитичком опредељењу је био велики русофил,⁴⁴⁾ јер је у условима католичко-муслиманског окружења, за опстанак Србије сматрао да је неопходно одржавати политичке и културне веза са Русијом,⁴⁵⁾ због чега је сметао Бечу, кнезу Милану и напредњацима. Бечу је посебно сметао његов утицај преко српских свештеника у Босни, уз материјалну помоћ из руских словенских комитета.⁴⁶⁾ Када је од словенског комитета добио 80.000 динара за циљеве националне политике, Аустрија се разгневила и тражила да митрополит буде уклоњен са свог положаја.⁴⁷⁾

После Берлинског конгреса, а као последица пробугарске оријентације Русије, дошло је до спољнополитичке преоријентације у Београду. Њен инспиратор је био кнез Милан (од 1882 краљ), који се одвојио од Русије и окренуо Аустрији. Још 1880. године он је изазвао велике кадровске промене у српској политици, па је либерал-националиста Јован Ристић, чији је митрополит био близак сарадник, поднео оставку.⁴⁸⁾ Осим тога, кнез је у Бечу 1881, без знања јавности и владе, заједно са министром Чедомиљом Мијатовићем закључио Тајну конвенцију са Аустроугарском, којом се обавезао да ће обуставити православну пропаганду у Босни и Херцеговини за њено јединство са Србијом и да неће склапати уговоре ни са једном земљом, док претходно не консултује Хабзбуршку монархију.⁴⁹⁾

Митроплит Михаило се бавио политиком,⁵⁰⁾ и био стожер Либералне странке,⁵¹⁾ због чега је трпео непријатности, прогоне, а у току шест година је био лишен катедре.⁵²⁾ Кнез Милан, пошто је био врло аустрофилски настројен, хтео је да га уклони, и за то се само чекао повод.⁵³⁾ До митрополитовог сукоба са владом је дошло када је уведен закон о таксама, који је оптерећивао представнике цркве,⁵⁴⁾ односно увођењем пореза за рукоположење црквених чиновника.⁵⁵⁾ Закон је донет без знања и пристанка Светог архијерејског сабора.⁵⁶⁾ Митрополит је протествовао рекавши да тај закон представља симонију и да је у супротности са Христовом науком, што је ражестило Стојана Новаковића, као министра просвете и црквених дела, који је кнезу предложио разрешавање митрополита Михаила са дужности.⁵⁷⁾ Кнез Милан је у октобру 1881.⁵⁸⁾ донео указ којим је митрополит уклоњен из црквене управе,⁵⁹⁾ без пензије, без издржавања, без икакве потпоре, после двадесет и пет година службе.⁶⁰⁾ На положај митролита тада је дошао архимандрит Теодосије Мраовић (1883).⁶¹⁾

Овај кнежев поступак је у Бечу позитивно оцењен, посебно због кнежеве домишљатости и одлучности, док је у Петровграду изазвао негативне рекције, руски цар Александар Трећи је митрополиту Михаилу нешто пре смене доделио руски орден Светог Александра Невског. Русија се после тога потпуно удаљила од Србије, а као услов за успостављање нормалних међудржавничких односа, тражила је да се митрополит Михаило врати на катедру.⁶²⁾

У Србији су и након његовог одласка настављени сукоби између државе и цркве, дошло је до измене црквеног закона о уређењу свештеничког стања, пошто су и остали епископи одбијали послушност, сви су били збачени са својих положаја, без права на пензију. Влада је поново мењала закон и увела, поред духовних, и цивилна лица у управу Цркве.⁶³⁾

После збацивања, митрополит Михаило се настанио прво у својој приватној кући на Врачару⁶⁴⁾ у Београду, а 1883. морао је да напусти Србију.⁶⁵⁾

Преко Бугарске и Цариграда је путовао у Јерусалим и Палестину, где је по узору на Светог Саву обишао све хришћанске светиње. Затим је био на Светој Гори, где је обишао све манастире, у којима је, по молби светогорских монаха, служио литургије.⁶⁶⁾ Затим је боравио у Бугарској, најпре у Варни, а касније у Рушчуку. Често мењање места боравка није било својевољно, већ на захтев српске владе, која је будно пратила сва његова кретања, тако да је и у Бугарској постао нежељени гост, није могао да оде ни у Румунију или неку аустроугарску бању.⁶⁷⁾ На лето 1884. добио је дозволу да отпутује у Русију. Отишао је у Кијев, где се настанио у истој ћелији у Кијев-печерској ларви, у којој је боравио 30 година раније као млад монах.⁶⁸⁾ У другој половини 1884. у Кијеву је учествовао у прослави педесетогодишњице Кијевског универзитета.⁶⁹⁾ Остатак времена у изгнанству је провео живећи између Кијева и Москве.⁷⁰⁾ У Москву је отишао да помогне у спасавању подворја⁷¹⁾ Српске православне цркве на Сољанки, у храму Светог Кира и Јована, изграђен 1768. у част Катарине II.⁷²⁾ У Москви је остао све до пролећа 1889.⁷³⁾

Током свог боравка у изнанству бавио се црквеним, културно-просветитељским и политичким радом. Његов политички рад је био конспиративан. Наиме, сви српски радикални емигранти, на челу са Николом Пашићем, који су били су принуђени да после неуспеле Тимочке буне напусте Србију, ступили су одмах у контакт са митрополитом Михаилом, који је у то доба живео у Рушчуку. Покушавали су да га приволе за наставак борбе против Милана Обрановића,⁷⁴⁾ на шта је он и пристао.⁷⁵⁾ Протеривање митрополита из Бугарске највероватније се дугује жељи српске владе да га раздовоје од радикала, који су за август 1884. спремали атентат на краља Милана, мада је тај план разоткривен и спречен.⁷⁶⁾

У званичној Русији је покушај атентата на краља Милана, као и преврата у Србији, који је спремала радикална емиграција, посматран са неповерењем и резервом. Бавећи се пословима око Бугарске, руски кабинет је сматрао да револуција у Србији није дошла у право време и сматрали су да би преврат довео до неминовне аустроугарске окупације.⁷⁷⁾

Још по доласку у Русију, митрополит Михаило је користио своја познанства у друштвено-политичким круговима, да би добио подршку за планове преврата у Србији.⁷⁸⁾ Захваљујући његовом посредништву и препорукама, Николи Пашићу, који је до тада виђен само као нихилиста и бунтовник, порастао је углед, тако да када се крајем 1885. године први пут појавио у Петровграду, у њему су видели савезника.⁷⁹⁾

Када је краљ Милан 1889. абдицирао, малолетном Александру је додељено Намесништво, које су чинили Јован Ристић, генерал Коста С. Протић и Јован Бели-Марковић, а први акт нове владе је био позив упућен Митрополиту Михаилу, да се врати натраг у Србију и на свој положај у његовој канонској јерархији, док је неканонска (напредњачка) јерахија позвана да се повуче са својих епископских катедри.⁸⁰⁾ Митрополит Теодосије је својом вољом отишао у пензију.⁸¹⁾

Од тада је митрополит Михаило радио на даљем учвршћивању православне вере, како унутар, тако и ван Краљевине Србије, не обазирући се на нове дипломатске протесте Беча, а уз подршку краља Александара Обреновић, који се обавезао да ће бити одан светосавској Цркви.⁸²⁾

Митрополит Михаило је наставио да ради на обнови црквеног живота.⁸³⁾ Одвојио је црквену администрацију од судства. Донесена су два црквена закона, којим су преуређени духовни судови и други црквени односи. Закони су од 1890. ступили на снагу.⁸⁴⁾ Највиша црквена законодавна власт био је Свети архијерејски сабор, Синод је одлуке Сабора спроводио у живот. Постојала је и Апелаторска конзисторија – Велики црквени суд, као и епархијске конзисторије. Основао је деветогодишњу богословију у Београду 1896, а затим катедру за иконопис, коју је водио сликар и професор Стеван Тодоровић. Основао је више фондова за збрињавање удовица и породица свештеника и ђакона и фонд за васпитавање српских монахиња у руским академијама, фонд за штампање књига у одбрану Православља и поуку народу, фонд за школовање ђака из његовог родног места Соко Бање. Једно време, због силних напада радикала, као и сукоба са министром просвете Љубом Стојановићем око избора неготинског епископа, био је спреман да се повуче у мировину.⁸⁵⁾

Захтевао је од државних службеника да се једном годишње исповеде и причесте. Био је један од најбољих оратора свог времена и позивао је цело свештенство да раде на том пољу. Трудио се да субије атеистички дух бившег ректора бањалучке богословије Васе Пелагића.⁸⁶⁾

Биран је за члана Комитета за одбрану хришћана у Отоманском царству. Такође је био председник Друштва за подизање Храма Светог Саве, лији је камен-темељац положен 1879.⁸⁷⁾

За живота је чинио лична и општа доброчинства. У свом родном крају је подигао задужбине, Цркву Светог Преображења Господњег (1884—1892) и школу (1894),⁸⁸⁾ у центру варошице, која и сада носи његово име.

У октобру 1894. прославио је четрдесет година службе.⁸⁹⁾

Умро је 5. фебруара 1898. године и сахрањен је у Саборној цркви,⁹⁰⁾ односно у Цркви Светог архангела Михаила у Београду. Његова гробница се налази уз северни зид цркве, преко пута гробнице кнеза Милоша и Михајла Обреновића.

Гробни споменик је 1902. осветио митрополит Инокентије (Јаков) Павловић,⁹¹⁾ син шабачког протојереја Јована Павловића.⁹²⁾ Споменик је израдио београдски каменорезац Никола Лукачек, по пројекту архитекте Милорада Рувидића.⁹³⁾ На гробу је уклесано:⁹⁴⁾

„Љубите српство – љубите православље.”

Митрополит Михаило

Због својих књижевних радова,⁹⁵⁾ постао је почасни члан Друштва српске словесности 13/25. јануара 1857. За почасног члана Српског ученог друштва је наименован 29. јула/10. августа 1864. Изабран је за почасног члана Српске краљевске академије 15/27. новембра 1892.⁹⁶⁾

Истицао се радом на хуманом, социјалном и књижевном раду, за који су га одликовале и стране државе. Изабран је за председника Друштва за ослобођење афричких робова (1862), за члана Алтајске мисије (1866), чији је задатак био ширење хришћанства, почасни члан Универзитета у Петровграду (1869) и Универзитета у Москви (1871), почасни члан Црвеног крста у Бриселу (1871), почасни члан друштва Братства христољубивих у Атини (1876).⁹⁷⁾

За 40 година свог служења је оставио 49 дела, која су била инспирација генерацијама.⁹⁸⁾ Књижевни рад му је био врло разноврстан и обиман, посебно у обредном и догматском богословљу. Обновио је српску богословску литературу. Писао је богословске уџбенике, поуке, упутства о унутрашњем поретку у српској цркви и њеним установама, целе томове духовних проповеди, монографије о богословљу и православној апологетици (одбрана православља). За његово најбоље дело се сматра Одбрана истине, која је издата у Београду 1877. године, и за коју му је од Кијевска духовна академија дала научни степен магистра богословља⁹⁹⁾ (1856).¹⁰⁰⁾

Главна дела су му:¹⁰¹⁾

• „Одбрана истине“, (1877)
• „Поглед на историју Српске цркве“ (1856)
• „Душевни дневник“¹⁰²⁾
• „Црквено богословље“¹⁰³⁾
• „Херменевтика“¹⁰⁴⁾
• „Србљак“¹⁰⁵⁾
• „Православни проповедник“ (1866, 1867. и 1871)
• „О лутерантству“¹⁰⁶⁾
• „О монаштву“¹⁰⁷⁾
• „Поука матери о васпитању деце“¹⁰⁸⁾
• „Скуп беседа преко целе године, у недељне и празничне дане“ (1874)
• „Православна Српска црква у Кнежевини Србији“ (1874)
• „Хришћанске светиње на Истоку“ (1886)
• „Света Антонска гора“ (1886)
• „Књижевни радови“, у две књиге (1895)
• „Животопис Пресвете Богородице“¹⁰⁹⁾

• Радован Пилиповић, Српски богослови на школовању у Русији у другој половини 19. века према оцени руског царског дипломате, Годишњак за научну историју, број 1, Удружење за друштвену историју, Београд, 2012.
• Радослав Грујић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 2, И-М, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1927, стр. 181-182
• Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007, стр. 125-126
• Сава Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, уредник Јанко Брајковић, Евро, Унирекс, Каленић, Београд, Подгорица, Крагујевац, 1996, стр. 116, 429–431
• Миленко Пекић, Митрополит Михаило и Далмација, Зборник Матице српске за историју, број 53, уредник Војин Дабић, Матица српска, 1996, стр. 39-78, ИССН 0352-5716
• Знаменити Срби XIX века (1800—1900), уредник Андра Гавриловић, Наклада и штампа Српске штампарије (деон. друштво), Загреб, 1903, стр. 19-21
• Михаил, арихепископ биоградски и митрополит Србије, Босанска вила, број 1, уредник Никола Т. Кашиковић, Штампарија Шпиндлера и Лешнера, Сарајево, 15. 1. 1897, стр. 1-4
• Александар Д. Средојевић, Канонски удар и нова јерархија у Српској Цркви, Православље, број 1006, СПЦ, 15. 2. 2009.
• Александар Д. Средојевић, Аутономна Митрополија и држава Србија, Православље, број 1005, СПЦ, 1. 2. 2009.
• Саборна црква у Београду - Гробови
• Милић Ф. Петровић, О националној акцији митрополита Михаила у Рашкој области и другим српским земљама под турском и аустроугарском управом, Зборник историјског музеја Србије, бр. 29-30, Историјски музеј Србије, Београд, 1998, стр. 45-55, ИССН 0354-3153
• Андреј Л. Шемјакин, Митрополит Михаило у емиграцији, Зборник историјског музеја Србије, бр. 31, уредник Андреј Вујановић, Историјски музеј Србије, Београд, 2003, стр. 219-237, ИССН 0354-3153
• Милан Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888, Српска краљевска штампарија, Београд, 1901.
• Православна Српска црква у Краљевини Србији. Београд 1895. Стр. 206–209: Михаило.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Mihailo Jovanovic