Синодски акт Цариградске патријаршије (1879)
Број Проток. 4163.
ЈОАКИМ
ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ
АРХИЈЕПИСКОП ЦАРИГРАДА, НОВОГА РИМА И
ВАСЕЛЕНСКИ ПАТРИЈАРХ
У име Оца и Сина и Светога Духа! Амин.
„Један је Бог и отац свију који је над свима и кроза све и у свима нама“, каже блажени Апостол Павле, а тиме с једне стране јединство пресуштаственога Божаства исповеда и громко оглашује, а с друге, беспочетни узрок показује нераздвојне свезе млогих и различних створова Божије силе и премудрости, чиме Отац свију и премудри управник све-вечним законима непоколебљиво и неразлучно и са собом и једно о другим спаја, и тако у једно саставља и одржава; јер кад управимо поглед к небу, видимо многе и велике и многовидне системе небесних тела, где се појединце свака око свога средишта покреће и одређену јој службу уредно врши, а привлачном, као што кажу, силом међу собом одржаване и у једну прекрасну и чудесну систему мира и слоге састављење, покоравају се вечној вољи Свеблагога Творца. А тако и на земљи друштва и стања људи, и просто рећи, свака варош и село, истим уједно законима јединства и слоге вођени, теже да велике народне целине света сачињавају; те тако, да би се и словесна природа појавила једно сугласно и поносно цело, као да опет исти вечни закон јединства и слоге помаже, као каква привлачна и сједињавајућа сила и као вечна светлоћа, која све украшава и од мрачнога нереда и забуне ослобођава, па уједно и народе једно с другим у угодбу доводи. А што се као несавршено у политичким заједницама света овога увиђа, то у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, као савршено постоји и влада; јер већ поглавар и оснивач њен једним стадом назива све у васељени људе, народе и племена земаљска који ће веровати у њега, и моли се Небесном Оцу своме да сви једно буду по љубави међусобној и јединству вере. А божанствени опет ученици његови и Апостоли уподобљавају Цркву здању Божијем, Храму свету и телу Христову, и називљу је Садржином онога, који све у свему испуњава: „јер у Христу Исусу“, пише велики Апостол народа у посланици Ефесцима, „сва грађевина састављена расте, за Храм свети у Господу“; и живећи истинито у љубави, порастићемо у свему као што је Он, а то је наша глава Христос, из којега је цело тело састављено и удешено сваким зглавком, да једно другоме помаже по мери свакога уда, и чини да расте тело на поправљање самога себе у љубави;“ и опет исти апостол вели: „Старајте се да очувате јединство духа у савезу мира, једно тело, један дух, као што сте и позвани с једном надом звања вашега; један Господ, једна вера, једно крштење; један Бог и Отац свију, који је над свима и кроза све и у свима нама.“
И кад једно стадо и једно тело Христово и јесте и назива се Црква Божија на земљи — из разлога и на основи духовнога јединства: онда то ништа није сметало и у прва а и потоња времена, да се установе оделите Цркве по местима и пределима независне једна од друге и са унутрашњом самоуправом под својим пастирима и учитељима и служитељима Еванђеља Христовог, т.ј. под Јепископима или Архијепископима и Патријарсима; да се установе према разлогу не само историјске у Хришћанству важности градова и предела, него и политичких прилика људи и народа који у њима живе.
„Јер и Престолу старијега Рима, каже св. четврти васељенски Халкидонски Сабор, дали су оци за то старешинство, што је иста варош над свима царовала; и истом намером покренути њих сто и педесет Богољубивих Јепископа, поделили су равно старешинство и Св. Престолу Новога Рима, разложно судећи, да град, који је царством и владом одликован, и који једнака права старешинства ужива са старијим царским градом Римом, треба као овај и у стварима црквенским: да се уздигне и да други после њега буде.“ А томе сагласно пише доцније и Преосвећени Фотије, да „Права црквенска, а нарочито парохијска, треба према политичким областима и управама подешавати.“
Према томе дакле, пошто је благочастива и Богом чувана Кнежевина Србија сада скоро Вишим Промислом оснажена и увећана, потпуну политичку независност добила, и пошто су се Благочастиви, Богом утврђени и Премилостиви Књаз њен Господар Милан М. Обреновић IV и Преосвећени Архијепископ Београдски и Митрополит Србије, Господин Михаил, у име честитога кллира и благочастивога Народа, писмима на Нас обратили и сходно политичкој независности и Црквену независност и самоуправу потражили, — Смерност је наша заједно са светим нашим Синодом Преосвећених Митрополита, Нашом по Св. Духу љубазном браћом и саслужитељима, нарочито се за ту ствар састала у Саборници Св. Великомученика Георгија, и посаветовавши се у Духу Светоме, нашли смо, да је молба њихова уместна и с духом Светих Правила и повременом црквенском практиком сагласна; па за то смо и одлучили: да православна Црква Српске Кнежевине, која је до сада преко Архијепископа Београдског и Митрополита Србије стојала у Каноничкој зависности и односу према нашем Светом, Апостолском и Патријаршком Престолу Цариградском, заједно са новоприсаједињеним њој јепархијама и срезовима, или друкчије, Целокупна Православна Црква, која се садржи у границама политички и хорогравски увећане и потпуно ослобођене Кнежевине Србије, одсада буде канонички самостална, независна и самоуправна, којој ће бити глава, као и свима Православним Саборним и Апостолским Црквама сам Богочовек Господ и Спаситељ Наш Исус Христос, и која ће у стварима Црквенским имати и признавати за Представника свога Архијепископа Београдског и Митрополита Србије; а овај ће заједно са сабором састављеним сходно Светим Правилима од Архијереја те црквенске области, управљати Црквенским стварима Кнежевине слободно и независно од сваког другог мешања и у Духу Светоме, као што божанствена и свештена Правила заповедају. Тако дакле и на томе установљену овим Синодским Актом Свету Цркву Кнежевине Србије, признајемо и објављујемо за духовну нашу сестру, и свима православним Црквама васељене препоручујемо, да је као такову препознају, и да је спомињу именом „Света Самостална Црква Српске Кнежевине;“ а тако исто дајемо јој и све повластице и сва права старешинства, каква независном Црквенском Начелству доследују, тако, да ће одсада Архијепископ Београдски и Митрополит Српски спомињати при свештеној служби, „Свако Епископство православно”, а опет хор тамошњих Преосвећених Архијереја спомињаће име његово. А што се на унутрашњу црквену управу односи, ту ће судити, решавати и одређивати независно он са својим светим Синодом, сљедећи учењу јеванђелском и свештеним предањима и наређењима Свете Православне Наше Цркве. А да би се у живом и цветајућем и у свему непромењеном стању одржавало узајамно духовно јединство, како према Цариградској Великој Христовој Цркви, тако и према осталим самосталним Хришћанским Црквама, дужан ће бити Архијепископ Београдски и Митрополит Србије: да по давнашњем и наслеђеном каноничком узаконењу узајмног братског односа и свезе, које код самоуправних Цркава влада, у свештеним Диптисима (Читуљама) спомињати свете Патријархе; да узима свето миро од Матере Велике Христове Цркве Цариградске; да кад самоправно бива проглашен за Председника свога местног Синода, шаље прописана инсталацијона писма свима православним Патријарсима и другим самосталним Црквама; а такође да се к истима обраћа преко писама синодских и у могућим питањима од општег црквенског значаја, која општег гласа и одобрења потребују; као што ће опет и свака од речених Патријаршких и самосталних Цркава, то исто чинити према Српској Цркви, сходно каноничком реду и обичају, који, као што смо казали, још од првих времена у Цркви Православној влада. Но како се у политички ново-присаједињеним Епархијама Српске Кнежевине налазе и многи схизматици, како црквеног тако и световног реда, који су ишли уз тако звану Бугарску Екзархију, а о којима се такође у реченом писму Српскога Митрополита наводи, да показују жељу за повратком, — то о пријему њиховом у недра Православне Саборне и Апостолске Цркве, нека буде решено и установљено онако, како одговара Светим Правилима и Црквенским наређењима.
На овима дакле одредбама саборно одлучујући у Духу Светоме, Велика Цариградска Христова Црква, проглашава Свету Цркву Српску за самосталну и самоуправну, срдачно благосиљајући је, моли се са свом братском љубављу, да она на свагда остане утврђена и непоколебљива у вери и духовном јединству с Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом, ради подизања тела Христовог, коме пристоји свака слава, част и поклон, заједно са Безначелним Његовим Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Његовим Духом, сада и на веки. Амин.
Године Спаситељеве, хиљаду осам стотина седамдесет девете.
Месеца Октобра, Индиктијона осмог.
ЈОАКИМ
ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ АРХИЈЕПИСКОП ЦАРИГРАДА,
НОВОГА РИМА И ВАСЕЉЕНСКИ ПАТРИЈАРХ,
У ИМЕ ХРИСТА БОГА ДАЈЕ ГЛАС.
Кфески (митр.) Агатанђео,
САГЛАШАВА СЕ.
Никомидијски Филотије,
САГЛАШАВА СЕ.
Халкидонски Калиник,
САГЛАШАВА СЕ.
Дерконски Јоаким,
САГЛАШАВА СЕ.
Неокесарски Јеротије,
САГЛАШАВА СЕ.
Смирњански Мелетије,
САГЛАШАВА СЕ.
Митимњански Пајсије,
САГЛАШАВА СЕ.
Имвријски Никифор,
САГЛАШАВА СЕ.
Фанаријофар. Константин,
САГЛАШАВА СЕ.
Кооски Мелетије,
САГЛАШАВА СЕ.
Сродни чланци
Извори
- „Саборност”, број III/2009
Sinodski akt Carigradske patrijarsije (1879)