Димитрије, милошћу божијом архиепископ Прве Јустинијане и целе Бугарске и архијереја који су у светом и божанственом кругу његове области — пречасноме међу монасима и сину великога жупана Србије господину Сави, милост од Бога, мир и поздрав у Светоме Духу.

Поодавно смо већ чули о твојој пречасности како си оставио своју земљу и родбину, наслеђе очевинско, и просто рекавши овај свет и све што је светско, те отишао у приморски Атон ка тамо настањеним посницима, по којима то место Света Гора и јесте и зове се. Тамо си се у раној младости постригао и монашки живот примио, уједначивши се са онамошњим посницима, који се јуначки боре против ненавидника свакога добра, Сатане. Тако си се и преко граница прочуо као млад монах и искушеник, а шта си тиме за последак смишљао, није наше да показујемо.

Јер се после порече и оповрже глас који се беше пронео о твојој величини, јер се чу како је посник Сава оставио и Атон и тамошње подвиге и како се вратио натраг међу оне, који о злу мисле, који су узрок да се свето јеванђеље у тугу баца, те како је и сам постао готово оно што је и пре био. Распре домаће уграбише га из тврдога града Свете Горе, Сава се опет настани у Србији, посник се претвори у управника и саветника тамошњих послова, у посланика околним власницима, те уздржавање од света, на које се беше заветовао као монах, претвори у светску вреву и хуку. И са свим се пусти у светске бриге и у светско славољубље, поче ићи на гозбе, поче јахати коње одабране, окићене и опремљене, поче водити многу свиту, поче путовати са парадом, уз пратњу велику и различиту. И идући тим путем, зажеле и достојанство јерарха, па отпутова не знамо куда, те негде из ненада постиже и то достојанство, и поврати се у Србију, у отачаство, као архијереј, трубећи и разглашујући то што се могло већма. По том рукоположи многе архијереје, да ли с одобрењем и да ли на уредно одређеним местима, непознато нам је. И да све у кратко кажем, не само да је радио противно правилима о владању реда монашкога, него је забркао и из темеља потресао и сами устав о црквеним пословима у опште.

Чујући о теби те и таке ствари и сад и пређе, нисмо им у свему ни веровати хтели, јер знамо да је оно што се по свету говори, понајвише лажљиво. А мислили смо и да није наше да се бринемо о томе, како си се ти из Свете Горе вратио у твоју отаџбину, и како си се ту и каквим пословима бавио. Јер нимало нисмо научени да истражујемо ни да покудом казнимо животе других људи, будући се то и божанским наредбама коначно забрањује. „Не судите, да вам се не суди“ и не судите пре времена, и чините све остало што у ономе стиху света реч предаје.

Али пошто си се ти рукоположио за архијереја, наше је, и то мислимо у великој мери, да истражујемо: како си се и за коју цркву рукоположио? Ако си ти, блажени, сад постао архијереј, као што се чуло на све стране, ми хоћемо да знамо где, и у томе се наслањамо на божанствене и свете каноне и на богољубиве законе. Ако си архијереј постао у Србији, питамо како? Ако си то постао рукоположењем патријарха цариградскога, питамо: чега ради? Од старине су, истина, цареви имали повластицу да градовима ступње дају, те да од мањег ступња, рецимо епископског повишавају на виши, на прилику на архиепископски или митрополитски, као што прописују чланови 12. и 17. Халкедонскога сабора, и 38. чл. сабора што је био у Трулу, царске палате — али је за то требало да си пре тога ти био епископ, те да би се тако могао узвисити од нижега на више и почасније. А ти нити си се десио епископ, нити имаш какву год царску повластицу, којом би се проглашавало твоје постављење. А и где је данас царство, где ли би му било то, где ли су пак остала достојања, кад власт врше негде овај а негде онај, а достојање царско нико нигде није неокрњено сачувао, а пошто правога царства већ нема, знаш и сам веома добро шта би било најприкладније и најпаметније.

Ако ли си се као нов архијереј натурио Србији без епископија, ти знаш врло добро и боље него ико други, да је Србија потчињена престолу Бугарске, и да се од архиепископа Бугарске рукополагао ко је постајао епископ у Србији и архијереј у Раси, и по томе си канонима противно постигао достојанство архијерејско, и отворено си на силу угазио у област туђу, и из очајања си по што по то прекорачио божанствене каноне и напустио њихове установе као онај који без потребе премешта и брка праотачке међе, како треба постављене, желећи да нешто поправи. Отуда је испало, да си се, по псалмопевцу, у клетву као у хаљину обукао.

Па ако ћемо истину да говоримо, оче, па да се запитамо, да ли си се докопао архијерејства по љубави јеванђелија; онда би требало да си следовао великоме божанском гласнику Павлу, те да не проповедаш онде где Христа већ знају и да не зидаш на туђем темељу, иначе су те, као што је писано, видели којима ниси објављен и скупили се који те дотле чули нису, и ко се год руководи богољубивом мишљу, осудио је твоје рукоположење као дело неправилно, противно правоме духу апостолском. И где је то место кроз које није оглашена проповед апостолска (јер је, као што знаш, глас њихов по целој се земљи раширио) а Србија се, божијом милошћу, побожно и хришћански управља на темељу од апостола подигнутом, и о њој се стара архијереј којега су јој свети оци дали. Ниси, дакле, по љубави к јеванђелију, него си по славољубљу ускочио у архијерејско достојанство, и ради те кривице налетео си и на саму опасност као она животиња, која у жестини, кад некуд нагне, и на најоштрији мач насрће. Ето како те твоја жеља за преосвећеношћу у неупутности одведе.

Па још ако је и оно истина, да си застао епископа канонично постављена, онога у Призрену, и да си га тирански из епископије избацио, нагнавши га, кукавца, да да оставку, без сумње да би се ради те оставке рђаво дело без одговорности прошло, и да си другога, који је теби по вољи на оно место поставио. Тим си превршио то твоје презирање канона, боље рећи то гажење самога Бога у канонима његовим.

И пошто је твојој жељи исто тако и земље требало, учинило ти се најзгодније да се залетиш, о најбољи, не на кога другога него на афтокефалнога старешину бугарске епархије и на јерархе који су под његовом влашћу, и да ту тражиш достојање. И да ли си то учинио начинима који могу бити канонички са свим одобрени. Јер колико је неупутно да се рукоположењем другога намешташ у области афтокефалнога архијереја, знају они који озбиљно претресају листове закона и канона.

И ево да отворено изнесемо ово што тврдимо, да разјаснимо слово по слово у кратком прегледу божанствене и свете каноне.

Тако канон 35. светих апостола ово говори: (цитат)

Тако канон 2. другога васељенскога сабора овако заповеда: (цитат)

А канон 8. сабора ефескога ово наређује: (цитат)

А канон 14. сабора антиохијскога овако налаже: (цитат)

И канон 22. истога сабора овако разлаже: (цитат)

А канон 12. сабора халкедонскога овако вели: (цитат)

Пошто тако свети и божанствени канони заповедају, и пошто нисмо могли прећутати то дело тако очевидно неупутно, ево овим саборно објављујемо твојој часности ово што следује. Ако одступиш од области које по старини припадају нашој епархији, а које ти сад незаконито држиш, добро ћеш учинити, поступићеш мудро, па дошавши у мисли и осећаје да је твоје рукоположење неканонично, и вративши се на пут којега су се и твоји стари од постања држали, моћи ћеш у награду за ту мудрост и опроштај постићи. Ако ли неодступно будеш остао при твојим дрскостима и при твојој једностраности, ако ли презреш ово наше писмо, погрешићеш против канонског правила којим ти се правилно законита твоја власт обраћа, подврћи ћемо те одлучењу од свете и живоначелне Тројице, искључићемо те из заједнице верних као цреступника светих божанских и канонских заповести, као кривца који потреса и брка црквени устав, који су још у почетку свети оци узаконили. А тога ради под исту ће кривицу и одговорност потпасти и они који с тобом опште, били они у црквеном или у световном реду или чину. А да изврши ово наше саборно писмо, рукоположисмо преосвећенога епископа спопљанскога, у Господу драгога нам брата и у служби друга, господина Јована, нека би и живим гласом ово што је написано објавио твојој часности.

Месеца Маја, индикта 8. (Индикат даје годину 1220).

• Грамата цариградског патријарха (1531)
• Декрет Цариградске патријаршије (1832)
• Синодски акт Цариградске патријаршије (1879)
• Патријаршијски и синодски томос (1922)

• „Српски Сион”, број 1/1905

Protestno pismo ohridskog arhiepiskopa (1220)