Корисничке алатке

Алатке сајта


декрет_цариградске_патријаршије_1832

Декрет Цариградске патријаршије (1832)


Константіє, Божіомъ милостію Архієпископъ Константинопольскій, новога Рима и вселенскій Патріярхъ.

Нема никакве сумње и то је јасно, да је свети престо патријара новога Рима узвишен над свима другим престолима, због својих преимућства; а навластито с тога, што није ограничен, као други, што се тиче управе законских послова код православних народа, који живе по читавом свету. Ово је с тога, што све друге свете цркве, које се управљају по својим законима, имају свој одређени круг рада и власти, но престо овога престолног владајућег града, који је прозван по имену Великог Константина, као сунце баца своје зраке на све стране, осветљава сав хришћански народ, греје га вишом науком истините вере и даје му своја настављења и добра правила у прегледању свију дела црквених и грађанских. Па по томе, ова велика и света црква, у име Исуса Христа, обраћа свој поглед на све стране са свога престола, као узвишеног места и непрестанце раздајући даром духовне милости, постављајући архијепископе по православним црквама и управљајући свима смотрено и брижљиво, прима са раширеним рукама све поглаваре православне цркве и не одбија њихове праведне жеље, које се тичу спасења њихне духовне деце, те да ни једна духовна власт не наилази на препоне у вршењу својих дужности, што се тиче богоугодне управе црквом, ради тога, да би свака црква била управљана по вољи божијој, китила се властима, јерархијским достоинствима и духовним милостима и одржала се у потребним и спасавајућим законима.

С тога је овај врховни престо, дајући нове доказе свога старања о хришћанству, обратио пажњу на прелоге, које је учинила Његова Светлост књаз српскога народа, Милош Обреновић, свештенство и старешине тога истога народа, — ради корисног уређења и утврђења њихног свештенства. Ови су предлози нека правила о томе, како ће се упапредак наименовавати њихни архијепископи, како ће стајати овај народ према нашој великој, по Христу, цркви, а тако исто тичу се плаћања, неодређеност чега, могла би дати прилику неспоразумљењима. Ова правила, у 8 чланака, била су предата нама, који председавамо у најсветијем сабору, и посланици српскога народа, који се налазе овде у Цариграду, молили су нас, да потврдимо ове предлоге ради душеспасења православног народа у Србији и да их остваримо на делу ради богоугодне управе црквом и реда у свештенству. Како су гореозначени предлози, — пошто смо их на сабору проучили и строго испитали, — показали се да су законити и сагласни са бригама ове високе цркве, која се брине о спасењу православних народа, и како су ове чланке потврдиле српске старешине и поднеле светој и великој цркви нашој у облику писменог предлога, па су такође снабдевени сагласијем отоманске владе; због тога и издајемо овај црквени декрет сложно са синодом који заповеда и са нашом по Христу браћом, налазећих се около нас митрополита, предписујући ово:

1. Од данас, па унапредак, Књаз и народ избира како митрополита, тако и јепископе у Србији, из српскога свештенства и то тако, да од наше стране, високе цркве, не може бити чињено никаквих противних примедаба како о начину избора, тако ни о месторођењу нити о лицу, које се избира.

2. Архиjепископ, који је изабран општом вољом и у слози, српским народом и свештенстом, од данас, свагда ће се називати митрополит целе Србије т. ј. београдски архијепископ добија титулу „митрополит целе Србије”, и њему се подчињавају сви јепископи те земље. Кад год се догоди нов избор митрополита од српског свештенства, књаз и народ српски дужни су јавити патријару о свршеном избору и лицу које је изабрано и представити га на потврђење; патријар пак уверивши се, да је избор учињен по црквеним правилима, дужан је без икаквог оклевања послати своје написмено одобрење, праћено његовим првосвештеничким благословом, да би тамо (у Србији) на месту било извршено посвећење митрополита по црквеном обреду.

3. Српски епископи, које је изабрао књаз и митрополит, посвећују се тамо без да се напред тражи патријарово одобрење, него јединито влашћу и пуномоћијем њиног митрополита, као тамошњег законитог првосвештеника; но се патријару само о томе јавља, и он у своме одговору даје своје сагласије и благослов.

4. Свагда, кад се избере нов митрополит, патријару се шаље „у облику поклона” 300 аустријских дуката, а кад се постављају српски епископи, велика црква не може тражити ништа ни под каким изговором: али споменута сума 300 дуката не долази у броj оног годишњег давања, што српски народ уноси у касу велике цркве т.ј. 3000 гроша за архијепископа и 3000 гроша за ужичког епископа, већ остаје сама за себе и даје се само у случају новог избора митрополита; а кад се и друге нахије, које припадају Србији, буду придружиле Србији, и ш њоме се уједине: онда ће тек свакогодишња плата бити потпуно довршена.

5. Осим давања уговорене годишње суме у касу велике цркве и оних 300 аустријских дуката кад се избере митрополит, како архијепископ, тако и сво српско свештенство слободни су од икаквих других поискивања или захтевања од велике цркве. Немајући никаквих других обвеза, осим гореспоменутих, ни наспрам патријара, нити на спрам велике цркве, јер како патријар и велика црква, тако и сам београдски митрополит не могу тражити део насљедства од умрлих владика, а патријар не узима ништа за опраштање грехова, чак ни у овом случају, већ такво имање, оставши после митрополита и епископа, иде на богоугодне заводе и држевне послове.

6. Немају право задуживати се како митрополит, тако и остале српске владике на рачун српскога народа нити на рачун велике цркве.

7. Митрополит не може бити сметут са своје епархије, без законите воље цариградског патријара и одобрења српскога књаза: а српски епископи без сагласија митрополита и књаза.

8. Напоследку, у време службе српски митрополит спомиње цариградског патријара, а митрополита сви српски епископи.

Будући да овы 8. преднаведены чланака, пожеланы одъ православногъ народа у Србіи, єсу како на душевну ползу народа, тако исто и сходни управленію црквій, исте землѣ, и богоугодни, зато заповѣдамо у сагласію са св. Синодомъ: да се садржай овогъ декрета свагда невредимо, безъ найманѣгъ преиначеня, одржи у пуной дѣйствителности тако, да као што мы имамо писменно уверенѣ одъ стране Србскогъ народа о ненарушимомъ наблюдаваню ове уредбе, тако ће и сви за нама послѣдуюћи надъ тимъ бдити, да духовни намъ синови у Србіи уживаю добро управленіє духовно, къ чему имъ овимъ правило необоримо оснивамо и оставлямо.

И зато, по заведенію овогъ декрета у кодексъ наше велике цркве, и по утврђеню таковогъ подписима св. Синода, изданъ є настоєћій декретъ, по саставу у цркви обичномъ, благороднимъ посланицима Србскимъ у Цариграду, кои ће вечиту достовѣрностъ имати. — Дано мѣсеца Януарія 1832 године, Индикта 52.


Подписъ Патріярха. — Митрополитъ Халкидонскій Захаріє. Митрополитъ одъ Деркоса Никифоръ. Митрополитъ одъ Митилине Яковъ. Митрополитъ одъ Дураце Хрисантъ. Митрополитъ одъ Водена Іоакимъ.

Сродни чланци

Извори

  • Нил Попов: Србија и Русија од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине, свезка 2, 1870, стр. 238—240
  • Митрополитъ Михаилъ, Православна србска црква у Княжеству Србіи, Београд, 1874, стр. 103—108

Dekret Carigradske patrijarsije (1832)

декрет_цариградске_патријаршије_1832.txt · Последњи пут мењано: 2022/07/16 00:04