Београдска митрополија
Београдска митрополија, некадашња црквена област у Кнежевини Србији односно Краљевини Србији од 1832. до 1920.
У периоду од 1832. до 1879. имала је аутономни статус под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, а у периоду од 1879. до 1920. имала је аутокефални статус.
Историја
Митрополија београдска је настала из Београдске епископије која је до 1831. била у непосредној надлежности Цариградске патријаршије. Након успоставе српске аутономије (1831) проглашена је и аутономна Београдска митрополија под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. Београдски епископ је добио титулу архиепископа београдског и чин митрополита Србије. При богослужењима митрополит је и даље спомињао цариградског патријарха, а митрополита сви епископи у Србији.
Године 1879. Београдска митрополија је постала потпуно независна и самостална црквена област тј. цариградски патријарх јој је дао аутокефалност. Тада је обновљена и Епископија нишка.
У саставу Београдске митрополије налазиле су се епархије Београдска, Ужичка и Шабачка, нешто касније и Тимочка, а послије присаједињења (1878) и Нишка епархија. У 20. веку постојале су следеће епархије: Београдска (Београд), Шабачка (Шабац), Жичка (Чачак), Нишка (Ниш) и Тимочка (Зајечар). Београдски епископ је био архиепископ и митрополит Србије.
У току балканских ратова (1912—1913) у састав Београдске митрополије су ушле и епархије: Скопска (Скопље), Велешко-дебарска (Битољ) и Призренска (Призрен).
Црквено уређење
Архијерејски сабор је био највиша црквена власт у Краљевини Србији. Председник му је био митрополит, а чланови сви епархијски епископи. Редовно се састајао једанпут годишње у пролеће или јесен. Седницама је обично присуствовао и референт за црквене послове при Министарству просвете, а касније главни начелник Министарства вера. Поред верских, духовно-дисциплинских, литургијских и веронаучних послова, у делокруг Архијерејског сабора спадао је и избор епископâ, организовање епархија, парохија и манастира, те руковање црквеним фондовима и утицање на доношење државних закона и уредаба за Цркву и свештенство. Осим тога, као црквено-судска власт Сабор је судио и расправљао све међусобне размирице епископâ и митрополита, као и њихове кривице и брачне спорове краља и чланова Краљевског дома.
Духовни суд је постојао у свакој епархији као стална судска и управна власт. Председник му је био један протопрезвитер, а чланови најмање два редовна и неколико почасних судија свештеника и калуђера. Именовао их је краљ на предлог епископа и министра вера. Велики духовни суд је био призивна (апелациона, жалбена) власт против одлука духовних судова. Седиште му је било у Београду, а председник му је био један епископ кога је Архијерејски сабор бирао на годину дана. Чланови су обично били по један окружни прота или архимандрит из сваке епархије, а секретар референт за црквене послове при Министарству просвете. Именовао их је краљ.1)
Сродни чланци
Спољне везе
- Недељко Радосављевић: Београдски митрополити од 1739. до 1804. године, Историјски часопис, број 55, 2007.
- Недељко Радосављевић: Београдска митрополија по попису из 1826, Историјски часопис, број 58, 2009.
- Михаило С. Војводић: Како је српска црква добила независност 1879. године, Историјски часопис, број 50, 2003.
Beogradska mitropolija