Нићифор Дучић
Нићифор Дучић (1874), аутор Стева Тодоровић, Галерија САНУ1)
Рођење: 21. новембар 1832. Луг код Требиња, Османско царство Смрт: 5. март 1900. Београд, Краљевина Србија Познат као: историчар и архимандрит

Нићифор Дучић (световно Никола)²⁾ (Луг на Требишњици, 21. новембар 1832 — Београд, 21. фебруар/5. март 1900), српски историчар, добровољачки командант, архимандрит. Једно време је радио као бибиотекар (управник) Народне библиотеке у Београду.

Родио се 21. новембра 1831. године у селу Лугу, на Требишњици, код Требиња, у Херцеговини, од православних родитеља,³⁾ мајке Саре и оца Јевте.⁴⁾ Породица Дучић води порекло из Гацка.⁵⁾ Имао је браћу Димитрија, који је умро као младић и Васу и сестре Симану, Стану и Милицу. Мајку Сару су према сведочанству самог Нићифора, за време устанка 1875. године као старицу од 85. година, Турци живу бацили на ломачу. Отац Јевто је сахрањен у Лугу поред сеоске цркве, коју је зидао.⁶⁾

Школовао се у манастиру Дужи, где му је стриц⁷⁾ Јевстатија Дучић био архимандрит.⁸⁾ По стричевој жељи, у истом манастиру се закалуђерио, када му је било седамнаест година (1849)⁹⁾ и тада је добио монашко име Нићифор.¹⁰⁾ Пошто је желео да се усавршава у богословским наукама, добио је благослов и препоруку игумана и отишао, најпре у Дубровник код проте Ђорђа Николајевића, касније митрополита дабробосанског,¹¹⁾ а потом на Богословији у Београду,¹²⁾ заједно са јеромонахом Серафимом Перовићем, будућим митрополитом херцеговачким.¹³⁾ Они су тако постали први херцеговачки калуђери школовани у неком богословском заводу ван манастира.¹⁴⁾ Како му је било признато претходно школовање, за две године, већ 1856. завршио је Богословију,¹⁵⁾ На Богословији му је предавао тада јеромонах, а касније митрополит Михаило, предавач догматике и омилитике.¹⁶⁾ По завршеним студијама, вратио се у Херцеговину, где му је професор био Александар Фјодорович Гиљфердинг, руски конзул за Босну и Херцеговину (Сарајево), који га је упутио на књижевни рад.¹⁷⁾

У то време је био један од ретких образованих људи у Херцеговини.¹⁸⁾ По благослову митрополита Григорија, Нићифор је са својим школским другом Серафимом у манастиру Дужи основао школу за ђаке из манастира и из Требиња и околине, која је радила бар до 1866. Тиме је отпочео његов рад на отварању школа. Учествовао је и у отварању школе за свештенике у манастиру Тавни (1857), а затим је у манастиру Житомислићу са Серафимом основао двогодишњу духовну школу, прву богословију у Херцеговини, која се сматра претечом Рељевске богословије. Богословија је отворена 1858. године уз помоћ Србије из које су стизале књиге на дар и Русије која је дала новац, што је Нићифор обезбезбедио приликом једне посете Русији. Серафим је био постављен за игумана манастира, а Нићифор за управника школе.¹⁹⁾ На тај начин су успели да сачувају српски народ од унијаћења или турчења.²⁰⁾

Радећи у Житомислићу, а на тражење Александра Гиљфердинга, Нићифор је написао своје прве књижевне радове, Монографије манастира Тврдоша, у Требињу и Дужи, које је Александар објединио и објавио у свом Зборнику, у Петрограду 1859.²¹⁾

Убрзо затим је почео да објављује и у „Српско – Далматинском магазину” из Задра, који је покренуо Божидар Петрановић. Часопис је после Вукових књига, био веома омиљен у српском народу у Далмацији, Дубровнику, Боки Которској и Херцеговини и Босни, а до 1848. српске књиге у Херцеговини су биле веома ретке.²²⁾

Године 1860. вратио се у манастир Дужи, одакле је почео да ради на припремама за народни покрет против Турака.²³⁾ Учествовао је у херцеговачко-црногорском устанку против Турака. Кад је дошло време устанку отишао је у Бањане, где се састао са Луком Вукаловићем и другим вођама устанка.²⁴⁾ Постао је војвода устанка²⁵⁾ и посебно се показао 1861. у Херцеговини, и 1862. у Црној Гори.

Турци су на херцеговачком ратишту имали 30 батаљона редовне војске, под командом својих најчувенијих војсковођа Омер и Дервиш-паше, који су уплашени устанком, позивали устаничке поглаваре на договор и обећавали народу још нека права, поред оних које им је дала Порта. Европске дипломате су се такође бојале ширења устанка, па су хтеле да посредују између Порте и устаника, формирањем међународне комисије у Мостару, одакле је позвала устаничке вође да пошаљу у Мостар једног или два посланика, ради обавештавања и преговора. Тада је архимандрит Нићифор изабран за преговарача. Он је формулисао питања и тражена права, уз јемство великих сила. Међутим Омер-паша је одбио Дучићеве предлоге и имао је намеру да међу устаницима посеје раздор, придобијањем Дучића ласкавим обећањима. Мада су преговори добро прошли, захваљујући европској комисији, која је била наклоњена Херцеговцима, устанак се овим преговорима није завршио.²⁶⁾

Године 1861. руски цар Александар га је наградио златним напрсним крстом.²⁷⁾

Преговори су прекинути, ратовање се наставило, а кнез Никола (кнез од 1860) је из Црне Горе тајно послао своје оружане чете у помоћ. Омер и Дервиш-паша су војску послали у три правца: на Бањане, Пиву и манастир Дужи и покушавали су да што пре угуше устанак, како се тајно учешће Црне Горе не би проширило и у општи рат. Међутим, војвода Лука Вукаловић на Зупцима, војвода Јован Баћевић у Бањанима, војвода Жарко Лешевић на Пиви и војвода Нићифор Дучић код Требиња су ипак издржали најтеже борбе, а у марту 1862. године је Црна Гора и званично ступила у рат против Порте.²⁸⁾ Године 1862. Нићифор је прешао да се бори у Црној Гори, уз војводе Петра С. Вукотића. Као награду, кнез Никола га је одликовао медаљом за хаброст, веру и слободу и медаљом за јунаштво и граховском медаљом.²⁹⁾

После устанка је морао да се склони у Црну Гору, где је провео четири године.³⁰⁾ Кнeз Никола га је најпре именовао за управника Државне штампарије, а онда за управитеља свих основних школа и на тој функцији је остао до краја свог боравка у Црној Гори. Отворио је десет школа: по две у Катунској, Ријечкој, Црмничкој нахији и Бјелопавлићима, по једну у Љешанској нахији и Васојевићима.³¹⁾ Његовим залагањем, уз помоћ јеромонаха Илариона Рогановића отворена је 1863. године Цетињска богословија, најстарија средња школа у Црној Гори, у којој је он био управитељ и професор. Школа је међутим радила само годину дана, а њен рад је обновљен тек 6 година касније.³²⁾ Године 1863. на Цетињу је произведен за архимандрита.³³⁾

Како је кнез Никола имао у њега поверење, августа 1866. послао га је код кнеза Михаила у Крагујевац, а затим код руског посланика Штакељберга, у Беч. Мисију је извршио на задовољство оба владара који су његовим посредством потписали ратну конвенцију.³⁴⁾ Дучића је на тај начин помогао да се успешно обнове запуштене везе између Србије и Црне Горе, у корист ослобођења и уједињења српскога народа, истичући потребу ослањања на Русију. Као подсећање на успех мисије и заслуге за српски национални интерес, кнез Никола га је одликовао Даниловим крстом II реда, а кнез Михаило му је поклонио златни сат са угравираним својим именом и скупоцени крст са круном и угравираном посветом.³⁵⁾

Међутим, пошто се кнезу Николо упокојио отац, он је постајао све самосталнији владар и више није желео архимандрита поред себе. Нићифор је после свега остао увређен и повређен, разболео се и дао је оставку у Цетињу. Од тада се често разбољевао. У мају 1867. заувек је напустио Црну Гору, а на одласку га је кнез Никола одликовао Даниловим крстом за независност III реда.³⁶⁾

Учествовао је на Свесловенској етнографској изложби 1867. у Москви, за које му је Природословно друштво при Московском универзитету послало велику медаљу са дипломом. Пре него што је напустио Црну Гору пристао је да представља Црну Гору и Херцеговину на Скупштини Уједињене омладине српске из свих српских крајева, одржаној августа исте године у Новом Саду. Из Новог Сада је отпутовао на лечење, најрпе у Авано у Италији, затим је у јесен стигао у Далмацију, где му аустроугарске власти, као бившем бунтовнику, под сумњом да не припрема нови устанак, нису дозволиле да се дуго задржи, па је затим отишао у Трст,³⁷⁾ где му је 1868. по налогу Милоша Обреновића, стигао позив од Илије Гарашанина, да дође у Србију.³⁸⁾

По доласку у Србију му је понуђено епископство, да буде епископ у Шапцу, а иста понуда се поновила касније више пута. Он је то одбио сматрајући да му је довољно архимандритство и да „на тај начин најбоље служи народу”. У Београду је наставио са радом и на свом личном образовању, на Филозофском факлултету на Великој школи је завршио словенску филологију код Ђуре Даничића,³⁹⁾ који је оставио велики утицај на њега.⁴⁰⁾

Због његовог просветног рада и искуства, када је 1868. године, на предлог митрополита Михаила формиран Одбор за школе и учитеље у српским земљама под турском влашћу, изабран је за његовог председника⁴¹⁾ и на тој функцији је остао све до 1876.⁴²⁾ Уз њега, одбор су чинили професори Милош Милојевић, Панта Срећковић и Стојан Новаковић. Касније су им се придружили Љубомир Ковачевић, Сима Андрејевић Игуманов и други. Одбор је био задужен за одржавање везе са српским народом под турском влашћу, да развија просветно-културни рад, предлаже оснивање школа, спрема учитеље и професоре за рад у тим школама, предлаже обнављање и подизање цркава тамо где је то било могуће, а мишљење и процене одбора, у великој мери су помагали Министарству иностраних дела у одређивању националне политике.⁴³⁾

Учествовао је у Првом српско-турском рату 1876—1877, када је изабран за заповедника добровољачке чете⁴⁴⁾ Ибарске војске. По позиву генерала Фрање Заха, он је са својим добровољачким кором од три батаљона прешао са Увца на Јавор. Бранећи Јавор на Боастину и Доловима од јаких напада Мехмед Али-паше и Дервиш-паше, распрснута граната га је ранила у леву ногу, па је послат на лечење у болницу у Ивањици, чиме је за њега Први српско-турски рат завршен.⁴⁵⁾

У Другом српско-турском рату је био командант „усташких” (устаничких) чета Јаворског одреда,⁴⁶⁾ али није учествовао у озбиљним борбама, пошто је рат решавала нишка војска.⁴⁷⁾

За јунаштва које је показао у оба српско-турска рата, кнез Милан га је одликовао сребрном и златном медаљом за храброст и Таковским командирским крстом на прсима. Своје учешће у српско-турским ратовима је описао у раду Борба Добровољачког кора Ибарске војске и усташких чета Јаворског кора 1876, 77 и 78. год. – грађа за историју српског рата за ослобођење и независност.⁴⁸⁾

Био је посланик у Народној скупштини Кнежевине Србије, у периоду 1877—1880, заједно са свештеницима Марком Петровићем и Инокентијем Павловићем.⁴⁹⁾ У скупштини се залагао за слободу штампе, а неприкосновеност владара, његовог дома, Цркве, брака, својине, породичне части, као основама друштва и државе. При сазиву прве Народне скупштине у ослобођеном Нишу 1879. налазио се међу шест кандидата за избор председника. Скупштина му је поверила трећи кључ од државне зграде, у којој је чуван прибор за израду државних обавезница новчане вредности. Своју оставку на посланство дао је у ванредној скупштини у Крагујевцу 1880. године, због неслагања у вези са железничком конвенцијом.⁵⁰⁾

Нићифор Дучић архимандрит (до 1885), Кабинет Абдула Фререс, Цариград

По препоруци министра просвете и црквених послова Алимпија Васиљевића и указом Милана Обреновића, 10/22. октобра 1880. постао је библиотекар у Народној библиотеци (1880—1886)^51)52)53) и истовремено чувар Народног музеја у Београду (до краја априла 1881),⁵⁴⁾⁵⁵⁾ док је истим указом његов претходник Јован Бошковић постављен за професора у Великој школи.⁵⁶⁾ Вероватно је био задовољан са својом државном службом, јер је 1881. одбио епископску катедру у Нишу, коју му је понудио кнез Милан. Исте године је постао председник Великог духовног суда.⁵⁷⁾ Од те године је постао редовни члан Главног просветнога савета, а у периоду 1884—1886. био је и његов потпредседник.⁵⁸⁾

Када је избио политички сукоб између краља Милана и митрополита Михаила Јовановића, нашао се у врло тешком положају. Био је ученик и поштовалац митрополита Михаила, а истовремено, као присталица династије Обреновић везан за кнеза. Осећао се уморним и разочараним. Библиотекарско место, „међу књигама и свези са ученим светом”, сматрао је добим заклоном од политичких сукоба.⁵⁹⁾

Још при постављењу на место управника библиотеке, укључио се у израду Закона о Народној библиотеци и музеју, који је ступио на снагу марта 1881. Очекивао је добру сарадњу и највећу помоћ професора Велике школе, који су у то време били најобразованији људи у Србији. У мери колико су му финансијска средства допуштала, да био помогао студентима у што квалитетнијем учењу, тражио је од професора да му достављају информације о потребним књигама, ради њихове набавке.⁶⁰⁾

Током осам дана 1882. боравио је у манастиру Хиландару, где је прегледао манастирску библиотеку и написао једну од првих Монографија Хиландара, исписао Карејски типик Светог Саве, Животопис старца Исаије и друге старе српске и словенске текстове.⁶¹⁾ Пошто је манастир дуго био у великим дуговима и врло је могуће да је ова монографија утицала на то да се краљ Александар Обреновић одлучи да плати манастирске дугове.⁶²⁾

Приликом прегледа реверса на књигама које су се налазиле изван библиотеке, установио је да је било оних које нису враћане по 10 до 20 година. Неки корисници су у међувремену и умрли. Чак у три броја „Српских новина” је објавио позив да се позајмљене књиге врате како се други корисници не би лишили коришћења библиотечких књига. Међутим, без обзира на његова усмена и писмена упозорења, мали број корисника је заиста вратио књиге, тако да је 24. маја/5. јуна 1885. саставио списак немарних корисника и послао га министру просвете, да би овај издао наредбу о враћању или платили оштету за невраћене књиге.⁶³⁾

У марту 1881. обратио се министарству просвете да му помогну око приређивања и штампања трећег дела каталога српске и хрватске књижевности, који је садржао биографије свих писаца, због чега је био занимљив за ширу читалачку публику. Мада је министар просвете Стојан Новаковић одобрио његово штампање, а каталог био предат у штампу за израду 700 примерака, још марта 1882. године, из непознатих разлога, он је одштампан тек марта 1886. године. На његов предлог је 1883. увећан буџет Народне библиотеке и музеја са недовољних 8.000, на 12.000 динара годишње за набавку књига.⁶⁴⁾

Као и његови претходници, у више наврата је подносио извештај министру просвете о недостатку простора за књиге и читаоницу, али његове молбе нису решене.⁶⁵⁾

Мада слабог здравља, али одан Србији и Обреновићима, сматрао је да му је дужност да се за време Српско-бугарскога рата (1885), као обичан војник стави на располагање и у том смислу се писмено обратио министру војном, али није добио никакав одговор. Због пораза на Сливници, на јавним изборима за Народну скупштину (1886) је гласао за опозицију.⁶⁶⁾

Без обзира што је био присталица династије Обреновић, сматра се да је због блискости са митрополитом Михаилом, на предлог министра провете и црквених послова Милана Кујунџића и по послушању министарског савета, краљевим указом од 15/27. маја 1886, смењен је са функције библиотекара, као режимски неподобан,⁶⁷⁾ а на његово место је дошао Милан Милићевић.⁶⁸⁾

После тога је отпутовао у Париз (1886—1887), где је такође радио у Народној библиотеци и слушао историју код познатих француских историчара, када му је било већ 54 године.⁶⁹⁾ Из Париза је путовао по јужној Француској, Шпанији, ишао је у Лондон, где је такође прегледао Народну библиотеку и Британски музеј, обишао је Женеву, Лозану, Берн, Цирих, Инсбрук, Салцбург и Беч, одакле се поново вратио у Београд, где је био врло срдачно примљен.⁷⁰⁾

Као владин повереник, поново се нашао у Народној скупштини 1890. године, где је радио на новом закону о црквеним властима. На његово инсистирање је обновљена Тимочка епархија, са седиштем у Зајечару (укинута 1886), чији је администратор најпре био митрополит Михаило, до 1891. када је Мелентије Вујић изабран за епископа. По жељи митрополита Михаила, указом је постављен за редовног члана Великог духовног суда, али због лошег здравља није могао да преузме ту дужност. За администрацију жичке епархије и за рад на закону о црквеним властима Архијерејски сабор дао му је 1890. похвалницу.⁷¹⁾

Мада је због лошег здравља покушао да одбије, 1892. поверено му је да држи предавања краљу Александру I Обреновићу из историје српске цркве и црквенога права. У ту сврху је саставио лекције које је касније објавио под називом Историја Српске православне цркве.⁷²⁾ Исте године је постао члан и председник Друштва Велике Србије и објављивао своје радове у листу овог друштва.⁷³⁾

Архијерејски сабор га је 1896. одликовао правом ношења епископске митре, по угледу на Руску цркву.⁷⁴⁾

У пензију је отишао са места управника Државне штампарије.⁷⁵⁾

Уживао је велики углед, као добар познавалац права источне цркве, обављао је дипломатске послове, примао и ишао у разне мисије у Русији и Цариграду и Сремским Карловцима. Све своје ставове испољавао је отворено.⁷⁶⁾

Намесништво му је име кнеза Милан 1869. поверило да путује са митрополитом Михаилом у Русију у посету код руског цара Александра Другог, његовог наследника Александра Трећег и код царице Марије. Том приликом су присуствовали и прослави 50. годишњице Кијевске духовне академије и седници Словенског друштва.⁷⁷⁾

Био је посредник у заоштреној расправи око црквено–школских реформи између патријарха Самуила (Маширевића) и вођа опозиције Светозара Милетића и Јована Суботића. Тада је путовао у Сремске Карловце и Нови Сад. И касније је по нарочитим задацима, путоваo по свим српским областима и такође по свим великим државама Европе.⁷⁸⁾

Године 1899. прославио је 50 година свештеничког и 40 година књижевног рада.⁷⁹⁾

Умро је 21. фебруара/5. марта 1900. године.⁸⁰⁾ На његовом спроводу је био митрополит са двадесет и четири свештеника, три ђакона, краљ Александар, краљ Милан, сви министри и остали великодостојници, чланови академије и других удружења, два пука војске са војном музиком, официрски кор, чиновници и силан народ.⁸¹⁾ Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.⁸²⁾

Основао је неколико легата,⁸³⁾ од којих је најважнији фонд са његовим именом, који је оставио Српској краљевској академији,⁸⁴⁾ за награђивање радова из српске историје, филологије, географије или етнографије.⁸⁵⁾

„И ја сам живио и живим за свој српски народ. Читава својега живота борио сам се за ослобођење и уједињење српскога народа: говорио сам, радио сам, писао сам за његову слободу, просвјету и његов напредак. Никад за личнијем наградама нијесам чезнуо; свакад ми је била најмилија награда и радост у срцу и души, кад сам ма какву корист могао учинити својему народу.”⁸⁶⁾ Из писма Милојку Веселиновићу 31. децембар 1890/12. јануар 1891.

Био је редовни члан Српског ученог друштва (Одсека историчког и државничког) од 6/18. фебруара 1869. Био је секретар Одсека историчког и државничког у периодима 1874—1875, 1885—1888, затим потпредседник СУД 1887—1888. и председник СУД 1889, 1890, 1891. Постао је прави члан Српске краљевске академије, без опредељења, од 15/27. новембра 1892. За правог члана (Академије друштвених наука) изабран је 28. децембра 1892/9. јануара 1893. Постао је академик са приступном беседом: Свети Сава, српска црква и српска краљевина у XIII веку.⁸⁷⁾

Године 1884. изабран је за редовног члана Српскога археолошког друштва⁸⁸⁾ и у периоду 1884—1886. објављивао је своје радове у Српском архелошком друштву.⁸⁹⁾

Године 1887. постао је члан франц. Societé de histoire diplomatique у Паризу, а 1888. изабран је за почасног члана Друштва Светог Кирила и Методија у Одеси.⁹⁰⁾

Од 1892. био је дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности.⁹¹⁾

Поводом прославе педесетогодишњице свештенилког рада постао је почасни члан Руске академија и Петроградске духовне академије.⁹²⁾

Написао је бројна историјска, филолошка и богословска дела (око 180 радова).⁹³⁾ Све радове које је објављивао током више од две деценије, сакупио је и објавио под насловом Књижевни радови архимадрита Нићифора Дучића. Девета свеска сабраних дела обухвата Историју Српске православне цркве од првих десетина 8. века до наших дана (1894).⁹⁴⁾ Део његових радова је преведен на руски, италијански и француски језик. И сам се бавио превођењем са руског и француског језика.⁹⁵⁾

• „Јуначки споменик о најновијим турско-црногорским бојевима“ (1864), пословице, доскочице, приповетке и песме из Црне Горе⁹⁶⁾
• „Покушај статистичкога описа требињскога, пријепољскога, пљеваљскога и невењскога“⁹⁷⁾
• „Народно предање о Никшићима“⁹⁸⁾
• „Колико има врела у Трескавици“⁹⁹⁾
• „Божић у Црној Гори“¹⁰⁰⁾
• „Црна Гора“¹⁰¹⁾
• „Путовање по Црној Гори“¹⁰²⁾
• „Борба добровољачкога кора ибарске војске 1876. и усташких чета јаворскога кора 1877—1878“¹⁰³⁾
• „Монографија Тврдоша (Требиње)“, Петровград (1859)¹⁰⁴⁾
• „Монографија Житомислића“¹⁰⁵⁾
• „Врањине у Зети и хрисовуље у Цетињу“¹⁰⁶⁾
• „Хронограф житомишљићски“¹⁰⁷⁾
• „Морача и Острог“¹⁰⁸⁾
• „Крчмија морачка“¹⁰⁹⁾
• „Добрушта“¹¹⁰⁾
• „Епископија зетска и дабарска“¹¹¹⁾
• „Српски арханђелски манастир у Јерусалиму“¹¹²⁾
• „Словенски рукописи у Народној библиотеци у Паризу“¹¹³⁾
• „Хумска првославна епископија од 1220—1346, позније митрополија“¹¹⁴⁾
• „Свети Сава, српска црква и српска краљевина у XVIII вијеку“¹¹⁵⁾ приступна беседа¹¹⁶⁾
• „Старине хиландарске и монографија Хиландара“¹¹⁷⁾
• „Петров манастир у Требињу“¹¹⁸⁾
• „Књижевни радови архимадрита Нићифора Дучића“ (1891—1899) у девет свезака¹¹⁹⁾

Стева Тодоровић је направио његов потрет 1875.^120)121) Он се налазио у власништву породице Дучић. Када су окупационе снаге 1915. године ушле у Београд и правиле пустош, један аустријски војник је упао у стан породице Дучић и пошто га је иритирао српски монах са сабљом, својом сабљом је пробио портрет.¹²²⁾ Слика је после рата рестауирана и сачувана, а породица је слику поклонила САНУ,¹²³⁾ и сада се чува у Галерији САНУ.¹²⁴⁾

• Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007, стр. 81-82
• Тадија Смичиклаш, Некролози: Успомени Нићифора Дучића, Љетопис, број 17, Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб, 1903, стр. 150—155
• Hикола Радојчић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 1, А-Х, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1925, стр. 527-528
• Мираш Кићовић, Историја Народне библиотеке у Београду, Народна библиотека, Београд, 1960, стр. 125
• Читуља, Бранково коло, број 9, уредник Паја Марковић Адамов, Српска манастирска штампарија, Сремски Карловци, 15. 3. 1900, стр. 287—288
• Архимандрит Нићифор Дучић, Бранково коло, број 41, уредник Паја Марковић Адамов, Српска манастирска штампарија, Сремски Карловци, 26. 10. 1899, стр. 1281—288
• Ненад Идризовић, Библиотекарски живот Архимандрита Нићифора Дучића, Православље, број 1064, СПЦ, Београд, 15. 7. 2011.
• Милић Ф. Петровић, О националној акцији митрополита Михаила у Рашкој области и другим српским земљама под турском и аустроугарском управом, Зборник историјског музеја Србије, бр. 29-30, Историјски музеј Србије, Београд, 1998, стр. 45—55, ИССН 0354-3153
• Игњатије Марковић, Историја Српске Православне Цркве - Предговор: Животопис архимандрита Нићифора Дучића, уредник Душан Петковић, Нова Доб, Бања Лука, 2008, ИСБН 978-99955-37-02-9
• Игњатије Марковић, Записи о Црној Гори Старој Херцеговини и Србији - Поговор, 2003, ИСБН 99938-693-2-5
• Уметничка збирка САНУ, САНУ
• Мираш Кићовић, Историја Народне библиотеке у Београду, Народна библиотека, Београд, 1960.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Nicifor Ducic