Стеван Павловић
Стеван Павловић (Нови Сад, 27. фебруар? 1829 — Нови Сад, 24. јануар/6. фебруар 1908), српски адвокат, књижевник и публициста, доктор права, председник Матице српске.
Живот и рад
Гимназију је полазио у Новом Саду и Халашу, филозофију у Модри и Београду. Правни факултет је завршио у Бечу, а ту је добио и докторат. Током 1851—1861. радио је по бечким судовима и као пристав у Војводини. Преузео је адвокатску канцеларију од Јована Суботића. Од 1861. помаже Светозару Милетићу. Током 1869—1885. био је посланик на народно-црквеном, а 1870—1871. на државном сабору. До краја живота се мање бавио адвокатуром а више новинарско-књижевним радом.
Године 1885. покренуо је новосадски политички недјељник „Наше Доба”, који је излазио до 1894. Углавном га је сам писао. Радио је и у Матици српској, чији је једном био и предсједник.
Књижевни рад је почео преводећи латинске класике о Александру Македонском и Јулију Агриколи. Затим издаје дјело: Српски народни Сабор у Сремским Карловцима од 1869 до 1870. Затим преводи и допуњава дјело од Пикоа Срби у Угарској. Пише потом Малу поетику за школу и народ (1887), студију Сима Милутиновић Сарајлија, Живот и књижевна радња (1893), бесједу У спомен Стевану Бранковачком (1880), студију Јаков Игњатовић (1893), Естетику (1895). Преводио је доста и са њемачког и мађарског језика и писао је оригиналне путописе, приповијетке и романе у својим новинама: Дуг је зао друг (1891—1892), Богат и убог (1892—1893).
Академик
Дописни је члан Српског ученог друштва од 1883. Почасни је члан Српске краљевске академије од новембра 1892.
Литература
- Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1924.3 (В. Петровић).
- Енциклопедија Новог Сада 18 (2001) 303–305.
- ÖBL 34 (1977) 364.