Добро дошли на Српску енциклопедију

Стеван Павловић

Стеван Павловић

Стеван Павловић (Нови Сад, 27.? фебруар? 1829 – Нови Сад, 24. јануар / 6. фебруар 1908) адвокат, књижевник и публициста, доктор права, председник Матице српске.

Живот и рад

Гимназију је полазио у Новом Саду и Халашу, филозофију у Модри и Београду. Правни факултет је завршио у Бечу, а ту је добио и докторат. 1851-1861. је радио по бечким судовима и као пристав у Војводини. Преузео је адвокатску канцеларију од Јована Суботића. Од 1861. помаже Светозару Милетићу. 1869-1885. је био посланик на народно-црквеном, а 1870-1871. на државном сабору. До краја живота се мање бавио адвокатуром а више новинарско-књижевним радом.

1885. је покренуо новосадски политички недјељник „Наше Доба“, који је излазио до 1894. Углавном га је сам писао. Радио је и у Матици српској, чији је једном био и предсједник.

Књижевни рад је почео преводећи латинске класике о Александру Македонском и Јулију Агриколи. Затим издаје дјело: „Српски народни Сабор у Сремским Карловцима од 1869 до 1870“. Затим преводи и допуњава дјело од Пикоа „Срби у Угарској“. Пише потом „Малу поетику за школу и народ“ (1887), студију „Сима Милутиновић Сарајлија, Живот и књижевна радња“ (1893), бесједу „У спомен Стевану Бранковачком“ (1880), студију „Јаков Игњатовић“ (1893), „Естетику“ (1895). Преводио је доста и са њемачког и мађарског језика и писао је оригиналне путописе, приповијетке и романе у својим новинама: „Дуг је зао друг“ (1891-1892), „Богат и убог“ (1892-1893).

Академик

Дописни је члан Српског ученог друштва од 1883. Почасни је члан Српске краљевске академије од новембра 1892.

Литература

Вањске везе

Штампање