Корисничке алатке

Алатке сајта


историја_сремске_митровице

Историја Сремске Митровице

Порекло назива

Још је Бонфиниус, историчар на двору Матије Корвина, писао да је Сирмијум добио име по вођи илирског племена Трибала, Сиру, чије је име латинизовано у Сирмус. Тако се име насеља јавља већ у 4. веку п. н. е. По другом мишљењу, име долази од вође келтског племена Тауриска, такође из 4. века п. н. е.

Изгледа да корен речи води порекло од санскритске речи ”сру” која значи струјање, у овом случају „водени ток“, „течење“, слично корено речи ”сер”, која у староиндијском облику значи капљати, од чега и долази латински облик serum. Илирска реч ”сир”, вероватно је редуковани степен исте речи, из чега је латинизацијом настало Sir-m-ium. Датовање овог, латинизованог имена, везује се у сваком случају за сам почетак 1. века нове ере и долазак Римљана у мало и просперитетно насеље Илира и Келта на обали Саве. Назив Сирмијум је у непосредној вези са реком Савом, латински Savum. У то доба остало је записано и још неколико варијација основног имена и то: Civitas Sirmiensium et Amantinorum (Плиније, почетак 1. века) и Colonia Flavia Sirmium (79. година). У сваком случају и порекло имена и насељавање Сирмијума имали су вишевековну традицију и пре доласка Римљана. Главни узрок томе је повољан географски положај у плодном међуречју Саве и Дунава, што је погодовало развоју трговине између хеленистичког (грчког) и западног света, у којој је Сирмијум још у старој ери имао велики значај.

Варијанта имена Sirmium, Sirmio (Сирмиј), представља директан континуитет традиције латинског назива за насеље и као такво опстаје упркос пропасти римске царевине и честим освајањима, рушењима и спаљивањима, прво од стране Источних Гота, затим Хуна (441), Гепида и Авара (582). Име је преживело и период 8-11. века и смену прво франачке, потом бугарске и коначно византијске власти.

Године 1180. Византија предаје град Краљевини Угарској, која подиже нов средњовековни град на темељима срушеног и некада велелепног Сирмијума. Град добија име Civitas Sancti Demetrii (Град Светог Димитрија), по градском патрону и у Сирмијуму погубљеном хришћанском мученику Св. Димитрију. Мађари од тад град називају и Szávaszentdemeter, а Срби - Д(и)митровица.

Године 1526. град пада под османлијску власт. Тада је почео развој Митровице као турске касабе. Град је био познат као Шехер-Митровица или турски Dimitrofçe.

Пожаревачким миром 1718. Митровица постаје део Хабзбуршке монархије у којој Срби добијају одређене привилегије, као што је и употреба сопственог језика. У тим годинама се и први пут јавља модификовано српско име за град (без првог слова ”Д”) - Митровица. До 1881. године и укидања Војне границе и директне аустријске управе, град је познат под немачким службеним именом Mitrovitz, да би од исте године, добијањем статуса слободног краљевског града, службено име насеља било на српском језику - Митровица. Ово име одржава се више од 50 година када је тридесетих година 20. века имену додат географски префикс Сремска.

Следећу промену имена извршиле су усташке окупационе власти, по прикључењу Срема квислиншкој НДХ 1941. године. Тада је име града промењено у Hrvatska Mitrovica, да би по ослобођењу 1944. било враћено у Сремска Митровица, име које град и данас носи.

Од осталих имена на језицима митровачких националних мањина издвајају се и русинско Сримска Митровица и хрватско Srijemska Mitrovica.

Руси град зову и пишу Сре́мска-Ми́тровица, а Пољаци Śremska Mitrowica.

Праисторија

Прошлост Сремске Митровице и њене ближе околине, која у историјској епохи достиже старост од око два миленијума, има своје дубље корене у материјалној култури праисторијских популација и досеже до првих почетака људског живота у региону Срема и Паноније, или око 7000 година пре наше ере.

За најстарију епоху људског друштва старије камено доба (палеолит) не постоје археолошки докази који би потврђивали њену присустност на терену данашње Митровице. Једино фосили мамута (Elephas primigenius), џиновског јелена (Cervus megaceros) и дивљег говечета (Bos primigenius), који делимично представљају фауну овог периода, а нађени у муљу Саве, указују на могућности постојања привремених станишта палеолитских људи, чије је основно занимање ловачко-сакупљачка привреда.

Данас се експонати пронађених праисторијских налаза равничарске фауне налазе у оквиру сталне поставке Музеја Срема.

Посматрајућу Фрушку гору као ”острво” у непрегледној панонској равници, није тешко закључити да је праисторијски ловац често напуштао своје тамошње сигурно станиште и правио дуже (рибо)ловачке експедиције до Саве, ту боравио и по више месеци у новим привременим стаништима, саграђеним за те прилике. Млађе камено доба (неолит) карактеришу и на овом простору појава земљорадње, припитомљавања животиња, као и стварање нових насеобина - групација земуница, најчешће поред река и других водених пространстава. Такав је случај био и са малим земљорадничким и риболовачким насељем на Сави на месту данашње Сремске Митровице.

Старија фаза неолита позната је у археологији наших простора и као старчевачка и керешка цивилизација. Материјални остаци старчевачке културе констатовани су на локалитету Калварија, тзв. нултој тачки и центру развоја будућег насеља у праисторији и старом веку, малом и скоро неприметном брежуљку у источном делу данашњег града, предмету мистике и прича откад је Митровице и Митровчана. Узвишење Калварија, (данас са малом католичком капелом-криптом подигнутом 1921. и гробљем из 19. века) потковичастог је облика и висине око 12m и једино је природно узвишење видљиво из ближе и даље околине Сремске Митровице. Поред њега, са западне стране, протиче поток Чикас, који долази са Фрушке горе и улива се у Саву. Веома повољан положај, близина питке воде и Саве, коју су старчевци користили за риболов, а вероватно и као саобраћајницу, били су идеални услови за почетак масовнијег насељавања. Тзв. Винчанска култура, која на овом простору наслеђује старчевачку, проширује првобитно станиште (Калварију) на још две локације непосредно уз реку, данас на градским ободима: Легет на источној, и Варда, или Мала страна на западној периферији данашњег града. Завршетак млађег каменог доба обележава сопотско-ленђерска културна група која у некадашње насеље старчеваца и винчанаца емигрира из западнијих крајева Срема и Славоније. У бакарном добу (енеолиту) које долази после млађег каменог, Срем и данашњи простор Митровице насељавају нове етничке групе са севера и запада (бодрог-керестурска, баденска и вучедолска), које већ користе метал и захваљујући томе покоравају домороце. Из овог периода карактеристични су налази тзв. вишеслојних стамбених насеља као и прилично умешних достигнућа примитивне металургије - лепезастих оруђа од бакра који је на ово подручје уистину могао стизати само трговином (налази са локалитета Легет).

Развијено метално доба, које на овом простору почиње са средњим бронзаним добом, обележено је почецима плужне земљорадње и развијене обраде метала. У том периоду овај простор насељен је претежно становништвом из ватинске и дубовачко-жутобрдске групе. Посебна вредност бронзе, као специфичног материјала за равничарско подручје, види се пре свега у открићима остава бронзаних предмета у којима је становништво чувало своје највеће драгоцености у периоду пред најезду нових цивилизација које су већ поседовале гвожђе. Једна таква, тзв. трако-кимерска цивилизација, обележава почетак гвозденог доба (халштата) и на сремском простору. Археологија и историја ни до данас нису у могућности да саопште прецизније податке о етничкој припадности становништва праисторијске Митровице из гвозденог доба. Неки антички извори, као могуће становнике тог доба на овом простору, помињу племена из реда разнолике илирске групе - Амантине, док археолошка ископавања дају и могућност постојања насеља племена Панона.

Доласком Келта Срем улази у протоисторијску епоху, познату у историји и као млађе гвоздено доба (латен). У Срем и на подручје данашње Митровице ово одлично организовано ратничко племе долази после смрти Александра Македонског, крајем 4. века п. н. е. Њихово племе, или савез племена, познати као Скордисци, насељава шире подручје доњег тока Саве и ушћа у Дунав и образују прву заједницу на овим просторима са одликама примитивне државе. На локацији Калварија откривено је насеље Келта (Скордиска), касније у великој мери девастирано новим римским укопавањима. На простор калваријског насеља Келти доносе употребу гвожђа као главног материјала, почетке грнчарства и ковање новца, као предуслова за озбиљнији развој трговине и клицу нове робно-новчане привреде која убрзано смењује дотадашњу примитивну натуралну. На крају халштата интензивни су и доласци грчких трговаца (углавном бродовима, Савом), који доносе пре свега занатске и коване производе, што потврђују и бројни археолошки налази грчког накита и других предмета на широком подручју града и околине. У сваком случају келтски опидиум (утврђење) представља клицу праисторијског Сирмијума, који су колонизатори Римљани по свом доласку у јеку античке ере (1. век) затекли и у прво време користили.

Тако континуитет живота праисторијског доба Сремске Митровице траје од млађег каменог доба до доласка Римљана, са мањим прекидима у раном бронзаном добу.

Староримско раздобље

Основавши град на обали Саве, Римљани су омогућили његов развитак. Град расте вртоглавом брзином и у 1. веку нове ере стиче највиши градски ранг - постао је Колонија римских грађана и добија изузетан војнички и стратешки значај. У њему се припремају ратне експедиције царева Трајана, Марка Аурелија, Клаудија II. Од средине трећег века Сирмијум је постао економско средиште читаве Паноније, те је дао Царству неколико великих људи. У њему или околини рођени су цареви Деције Трајан, Аурелијан, Проб и Максимијан, сви романизовани Илири-домороци.

Сирмијум је био за владе Римљана и једна је од четири престонице царства (Рим - Милано - Никомедија - Сирмијум). Најпознатији историчар IV века, Амијан Марцелин, назвао је Сирмијум „славном и многољудном мајком градова“. Град је био метропола Паноније и Илирика, ранохришћански центар са бројним епископима и мученицима. У доба највећег процвата Сирмијума, у III и IV веку, овде је постојала велика ковница златног и осталог новца, раскошна царска палата, са водоводом и термама, хиподромом, позориштем и анфитеатром, форумом и другим важним грађевинама. До сада је откривено осам ранохришћанских храмова, од којих су најпознатији они посвећени Св. Иринеју, Св. Димитрију и Св. Синероту. У доба највећег прогона хришћана, 304. године, на једном од савских мостова погубљени су први епископ Сирмијума Иринеј и његов ђакон Димитрије. После 313. године Сирмијум постаје важан црквени хришћански центар. Током IV века овде је одржано неколико општеримских црквених сабора, на којима су доношене познате сирмиумске формуле, потврђивано а затим осуђивано тзв. аријанско учење.

Крајем 4. века град је дошао под власт Источних Гота, да би 441. практично нестао у хунском покољу и великом пожару. У Сирмијуму су се потом смењивали разни владари, да би се 582. године предао Аварима, а преживели становници емигрирали у Далмацију. Током овог периода освајање Сирмијума било је кључно за држање контроле над јужном Панонијом.

Средњи и нови век

Године 1180. град је припојен Угарској. Византија је више пута безупешно покушавала да га преотме натраг. Нестабилна историја учинила је од некадашњег царског града гомилу рушевина. После тога, на рушевинама Сирмијума, никао је нови средњовековни град - Civitas Sancti Demetrii, тј. Град Светог Димитрија или на српском Димитровица, према Св. Димитрију, заштитнику града и истоименом манастиру око кога је ново насеље и почело да се шири.

У 15. и 16. веку честа су разарања од стране Турака, да би 1526. године град пао под трајнију османлијску власт. Тада је почео развој Митровице као турске касабе. Град је био познат као „Шехер Митровица“ и имао је муслиманску већину. Током овог раздобља од век и по град је доживео знатан развој и добио потпуно оријенталне црте, које су препознатљиве и дан-данас.

Од 15. до 18. века бројни Срби из Србије су се доселили у Срем, бежећи од турског терора, што је утврдило словенски и српски карактер Срема. У то време су подигнути чувени фрушкогорски манастири.

Хабзбуршко доба

Године 1688. аустријска војска је ушла у Срем и после великих разарања Пожаревачким миром град, у међувремену потпуно разорен, улази у састав угарског дела Хабзбуршке монархије.

Сремска Митровица се у ово доба јавља као погранични град у оквиру Хабзбуршке монархије. Будући да је река Сава била граница према заосталом Османском царству град је постао део Војне крајине, сектор Петроварадинска регимента. Ово је у великоме одредило развој града током овог раздобља. Положај Сремске Митровице у крајњем делу Хабзбуршке монархије према неразвијеном суседу, какво је било Османско царство, утицао је да у периоду општег препорода севернијих крајева и градова (Сомбор, Нови Сад, Зрењанин) град стагнира и у односу на претходни, турски период, изгуби на значају и важности.

И поред овако неповољног положаја град се развијао и ширио ка северу. Међутим, ове промене нису много захватиле постојећу градску структуру око данашњег Житног трга, тако да је овај део града остао претежно српски са наглаженом трговинско-занатском делатношћу. Чак је и данас овај део града препознатљив по још увек очуваним остацима турског урбанизма, попут троугаоног Житног трга и кривудавих и уских улица око њега. Такође, ту се данас налазе обе градске православне цркве, стара и нова.

Ускоро по припајању у град су се почели досељавати нови народи: Немци, Мађари, Русини, Хрвати. Средиште њиховог насељавања био је северни, мање мочварни део града, данас Трг св. Тројства, где су и сада Римокатоличка и Гркокатоличка („Русинска“) црква. Овај део града је одмах постао управно средиште града, а између њега и српског дела изграђен је део са војним објектима, који ће бити у овој намени све до добијања статуса слободног краљевског града 1881. године. Овај случај са два средишта био је јединствен међу важнијим градовима Војводине.

Крајем 19. века дошло је до смиривања границе на Сави, а нови сусед је била мала и неразвијена Србија. Ово је утицало на укидање Војне крајине и владавине градом од стране војних власти и добијања статуса слободног краљевског града 1881. године. Први градоначелник је био Ћира Пл. Милекић. Са овом новином дошло је и до наглог успона града, посебно на пољу привреде. Превоз Савом добио је на значају, па се град све више развија у њеном приобаљу, где се уређују нове улице и подижу прве мале фабрике. Тада је обликована и Паробродска улица, у којој се насељавају најбогатије градске породице. Пролазак железнице 2 километра северно од средишта града утицао је на други правац ширења ка северу, где се такође јавља прва индустрија, везана за комплекс железничке станице. У средишту града највећа промена је била стварање градског парка на месту војног вежбалишта, око кога су се убрзо изградиле најпрестижније приватне и јавне грађевине: нова православна црква Св. Стефана, здање Српског Дома, зграда „Магиштрата“ (данас Управа полиције), здање „Судбеног стола“ (зграда градске галерије), као и куће најбогатијих градских трговаца. Тиме су некадашња два средишта града - Житни трг и Трг св. Тројства повезана тргом, који се данас зове Трг св. Димитрија (тривијално „Мајмунац„).

Град је на прелазу у 20. век прешао цифру од 10 хиљада становника. То, међутим, није надокнадило 'јаз' у односу на друге значајније градове Војводине.

Двадесети век

Сремска Митровица је 1918. прикључена Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевина Југославија. Град се овом променом нашао у много бољем положају, будући да се нашао у средини државе, на путу између његова два главна средишта - Београда и Загреба. И поред тога у периоду између два светска рата град се споро развијао због неразвијеног тржишта, које је утицало на концентрисање привреде у великим градовима.

У Другом светском рату Сремска Митровица се након окупације налазила у саставу Независне Државе Хрватске (НДХ) и у периоду 1941—1944. град је носио име Хрватска Митровица. Само у неколико недеља у августу и септембру 1942, злочинци усташке полицијско-казнене експедиције под командом Виктора Томића су поред градског православног гробља, на радиначким пољима и на савском насипу убиле више од 400 људи, док се укупне жртве Томићеве казнене експедиције на подручју Срема процењују на преко 6.000 невино убијених људи (махом Срба, али и Јевреја и Рома) и преко 10.000 послатих у логоре. Из саме Митровице убијена су тада најмање 404 лица.

Град су (у току операције пробијања Сремског фронта), након петодневних борби, од фашистичких власти ослободиле 16. војвођанска и 11. крајишка дивизија НОВ и ПОЈ, као и 4 артиљеријска пука и 87. оклопно-моторизовани пук каћуша совјетске Црвене армије 1. новембра 1944. године. Непријатељске снаге бројале су око 30.000 војника: Немаца, усташа, као и мањи број одбеглих припадника Недићеве жандармерије и Српске државне страже. Немачке снаге груписале су се око 13. СС „Ханџар“ дивизије) и обухватале су и неколико пешадијских и моторизованих јединица из редовног састава (Вермахт) као и неколико десетина противоклопних и противавионских батерија. Усташке снаге у граду бројале су, по подацима са почетка 1945. године, 5.417 војника удружених усташко-домобранских јединица (Митровица је била седиште војног округа и командни центар тзв. 13. стајаћег дјелатног сдруга усташке војнице, подељеног у 5 јединица).

Четворогодишња окупација оставила је дубоке ожиљке на становништву и граду. Године 1938. Митровица је имала 16.199 становника, а децембра 1944. свега 9.292. Највећи губитак, поред масовног разарања и расељавања, биле су свакако људске жртве. Од стране окупатора живот су изгубила најмање 662 Митровчана. Од тог броја 95 као партизани, 284 су стрељана, 208 је умрло у логорима, и 77 је страдало на други начин. 222 Митровчана дочекала су крај рата као трајни инвалиди. С друге стране, око 500 становника Сремске Митровице изгинули су као припадници немачких и усташких снага, или су стрељани по завршетку рата због сарадње са окупатором. Тако је 1946. године, између осталих, после заробљавања, осуђен на смрт и стрељан и др Петар Гвоздић, предратни председник митровачког крила Хрватске сељачке странке и први тзв. градски усташки штабник.

Датум 1. новембар 1944. узима се као почетак развоја града у савременом добу. Више од 50 година овај датум прослављан је као Дан града. Данас се ослобођење града у два светска рата обележава у оквиру градских Новембарских свечаности.

После рата град је изменио етничку структуру. Јеврејско становништво је нестало у вихору рата, а на место месних Немаца, веома значајних пре рата (око 20% становништва), који су исељени у матицу, дошли су Срби досељеници из околних села и других делова земље. Град је постао средиште Сремског среза, касније преименованог у Сремски округ. Град је доживео нагли развој у деценијама након рата захваљујући положају на најважнијем саобраћајном правцу тадашње СФРЈ, путу „Братство-Јединство“. Подигнути су многи нови објекти индустрије, управе, образовања и здравства. Изграеђно је и више стамбених насеља. Због тога је град за само четири деценије утростручио број становника, са 13.000 после Другог светског рата на готово 40.000 почетком деведесетих година. У току овог периода изведени су и највећи градитељски подухвати у граду - веома савремен насип и два моста преко Саве (друмски и пешачки). Друмски мост код Сремске Митровице представља кључну саобраћајну везу Срема и Бачке са једне и Мачве са друге стране. Отворен је за саобраћај 19. новембра 1977. године и заменио је једини дотадашњи - стари понтонски са једном коловозном траком, изграђен 1951. Мост св. Иринеја, отворен 1994. године, са распоном од 262,5m, повезује центар Сремске и Мачванске Митровице.1)

Сродни чланци

1)
http://www.sanu.ac.rs/Hajdin/Hajdin.htm] САНУ, Никола Хајдин, пројекти
историја_сремске_митровице.txt · Последњи пут мењано: 2021/07/12 14:43