Ђакова буна

Ђакова буна, побуна српских сељака јануара 1825. против владавине кнеза Милоша Обреновића. Побуна је избила 21. јануара 1825. у смедеревској нахији, а предводио ју је Миливоје Поповић Ђак. Основни захтеви побуњеника били су да се смање порези и да се смене кнезови, који су злоупотребљавали своју моћ. Тома Вучић Перишић је брзом акцијом 3. фебруара угушио епицентар побуне, што је обесхрабрило друге и натерало их да одустану.

Почетак буне

Крајем 1824. било је припрема за буну у рудничкој нахији, али како су трагови водили и у друге нахије то је указивало на заверу у Селевцу у смедеревској нахији. Када је нахијски кнез Петар Вулићевић у Селевцу ухапсио заверенике сељаци су га опколили и присилили да се повуче необављена посла.1) Одмах су се око Селевца и Азање почели окупљати побуњени сељаци, који су око 21. јануара 1825. протествовали због превеликих пореза и због насиља кнежевих чиновника.2) Вођа побуне био је Миливоје Поповић Ђак. Кнез Милош је онда послао Јована Обреновића и Милутина Савића Гарашанина са једним одредом Јасеничана и Лепеничана да испитају узроке нереда и буне, а другим кнежевима је наредио да им крену у помоћ.3) Бунтовници из Азање су се онда жалили Јовану Обреновићу на злоупотребе кнеза смедеревске нахије. Међутим они који су дошли са Јованом Обреновићем и Гарашанином да угуше побуну придружили су се побуњеном народу.4) Јован је стишавао буну тражећи од побуњених да сами изаберу своје кандидате за кнежеве. Јасеничани су хтели да Гарашанина замене једним трговцем, а за кнеза смедеревске нахије хтели су Миливоја Поповића Ђака, који их је потакао на побуну и по коме је побуна добила име.5) Народ се углавном жалио на лошу администрацију и на велики порез за који нису знали како се троши. Жалили су се и на злоупотребе својих кнежева, са којима нису били задовољни.

Ширење буне

Буна се проширила и на Јасеницу и Лепеницу. У Јасеници су тражили смену Милутина Гарашанина и постављање Андрије Јокића за кнеза. Када је Јокић по кнежевом налогу отишао у Крагујевац, лажне вести да је сасечен изазвале су већу побуну у Јасеници и Лепеници.6) У исто време стизале су вести да се смедеревска нахија побунила и да су у договору са Турцима. Кнез се преплашио па је одмах потврдио Јокића за кнеза, а онда је потврдио чак и Ђака.7) Међутим Ђак са тим није био задовољан, него је наставио са буном у већ побуњеним, али и другим крајевима. Сам је кренуо у Паланку, а свога брата Милића је послао у пожаревачку нахију да диже буну, али ту нису имали никаква успеха.

Захтеви побуњеничке скупштине

Ђак се 31. јануара састао са Јасеничанима и Лепеничанима. У Тополи су 1. фебруара одржали скупштину на којој су изнели:8)

  • да се укида кнежевски зулум и да народ треба да изабере нове старешине;
  • да су порези превелики и да се удара неодмерен харач;
  • да је прескупа скеларина и разне даџбине;
  • тражили су слободну трговину;
  • тражили су укидање кулука код кнезова и да бивши кнезови не могу трговати;
  • да се не може неко погубити без одлуке скупштине.

Побуњеничка скупштина се најлепшим речима обраћала кнезу Милошу и тражила од њега да реши њихове захтеве. Ђакова војска је била хетерогена маса, која је правила захтеве против Милошевих чиновника, али је била слаба за битку. Била је то гомила спремна на пљачку. Ђак је био немоћан јер није могао да добро командује гомилом, која се некад окупљала у великом броју, а некад их је било јако мало.9) Поред тога зима им је ометала концентрацију.

Милош даје команду Томи Вучићу

Кнез Милош је нешто пре тога почео да окупља војску да удари на побуњенике. Главни проблем му је био да окупљена војска не пређе побуњеницима, па је због тога тражио од својих потчињених да окупе само поуздане људе.10) Највише поверења је Милош имао у Гружане под командом Томе Вучића Перишића, који су се окупили у Крагујевцу.11) Милош му је тада дао сабљу као нарочиту част, јер је тада први пут некоме сем Обреновића дато право да носи сабљу.

Вучић побеђује побуњенике

Када је Тома Вучић 2. фебруара кренуо да гуши буну послао је плаћене уходе да сеју страх да долази кнез Милош са великом војском.12) Због великога страха од Милоша сва села кроз која је Вучић мењала су страну и прилазила Вучићу.13) Ђак није ни покушао да заустави Вучићев поход, тако да је Вучић без препрека 2. фебруара дошао до Опленца изнад тополских винограда, где се улогорио. Ђакова војска је била близу Тополе. Кнез Милош је истога дана кренуо и са војском стигао до Чумића. Тома Вучић је напао Ђакове побуњенике пре зоре 3. фебруара и до ногу их потукао.14) Ђак је био рањен, али успео је да побегне ка Београду настојећи да дође до Саве или Дунава.15) Док се враћао из Пожаревца Ђаков брат Милић налетео је на Вучића и погинуо.

Побуна у београдској нахији

Колико је била озбиљна ситуација кнез Милош је сазнао од свога брата Јеврема Обреновића. У тренутку када су потучени Ђакови побуњеници у београдској нахији је започела побуна.16) У београдској нахији побуњеници су се скупљали у Поповићу и Малој Иванчи од 4. до 6. фебруара, а водио их је Ђорђе Чарапић.17) Ђак је ухваћен 6. фебруара код Мокрога Луга, а погубљен је следећега дана. Глава му је одсечена и послана у Крагујевац. Кнежеви успеси обесхрабрили су београдске побуњенике, па су се разишли, а Чарапић је побегао у Аустрију.18) И након што је изгледало да је буна угушена требало је завести ред и у пожаревачкој нахији, па су се ту запутили Јеврем Обреновић, Милосав Здравковић Ресавац и Тома Вучић. Побуна се утишала. Имања главних криваца била су конфискована или попљачкана.19) Док се војска враћала кућама уследиле су пљачке и убиства и оних који нису ништа били криви.

Прокламација

Милош је након окончања побуне почео са помирљивом прокламацијом 18. фебруара, којом је позвао народ да на народним и кнежевским зборовима изнесе жеље. Милош је старешинама дао задатак да се преко њих чује народно изјашњавање, али да се не сме отворено критиковати његова управа.

Литература

  • Гавриловић Михаило, Милош Обреновић I-III, Београд, 1908, 1909, 1912.
  • Владимир Стојанчевић, Милош Обреновић и његово доба, Београд, 1966.
1) , 2) , 3) , 4)
Гавриловић II, стр. 569.
5)
Гавриловић II, стр. 570.
6) , 7)
Гавриловић II, стр. 572.
8)
Гавриловић II, стр. 575-576
9)
Гавриловић II, стр. 577.
10) , 11) , 12)
Гавриловић II, стр. 578
13) , 14) , 15)
Гавриловић II, стр. 579
16) , 17)
Гавриловић II, стр. 580
18)
Гавриловић II, стр. 582
19)
Гавриловић II, стр. 585
Штампање