Добро дошли на Српску енциклопедију

Вуле Глигоријевић

Вуле Глигоријевић (Сјеница, 1797 — Београд, 30. март 1855), српски политичар и пуковник. Био је велики мачвански сердар и члан Државног савета.

У служби Милоша Обреновића

Вуле Глигоријевић је рођен 1797. у Сјеници.1) Као дете прешао је у Чачак, где је учио сарачки занат (израда предмета од коже) код неког Турчина.2) Једном приликом Милош Обреновић је у Чачку купио кожних предмета код Вулиног газде, па му је онда Вуле донео те кожне предмете.3) Милош је тада наговорио Вулу да пређе код њега у службу, али пошто Вулин газда није био задовољан Милош му је исплатио надокнаду.4) Од тада је Вуле био у Милошевој служби и као његов момак за њега је обављао различите послове.5) Док су живели у Црнући у једној соби спавали су кнез Милош, Љубица, Вуле Глигоријевић и Петар Цукић.6) Био је задужен као Милошев посилни, па га је облачио и обувао.7) Од Милоша је добио надимак Крезан.8)

Био је побратим Јована Вукомановића, брата кнегиње Љубице.9) Након Јованове погибије 1815. кнез Милош га је посинио.10) Кнез Милош је 1816. послао Вулу Глигоријевића и Петра Лазаревића да буду пратња Марку Штитарцу, који је добио задатак да убије Мелентија Никшића.11) Први покушај није успео, јер се Марко Штитарац напио у некој крчми. Штитарац је ипак полупијан кренуо даље за владиком и отишао и убио га је 28. јуна 1816. у његовом двору у Шапцу заједно са његова два ђака.12)

Капетан и велики сердар

Кнез Милош поставио је 1820. Вулу Глигоријевића за капетана у Поречу (Доњи Милановац).13) Код њега је Стефан Стефановић Тенка био писар од 1820. до 1825. Код њега је и Миша Анастасијевић радио 1825. као подрумар. Први је јавио кнезу о Ђаковој буни и учествовао је у њеном гушењу.14) Милош га је 1825. поставио за заменика намесника пожаревачке нахије. Тада је надзирао градњу кнежева конака у Пожаревцу.

Након смрти Марка Штитарца постао је 1833. први човек у Шапцу.15) Под његовом управом Мачва је ушорена.16) Постављен је 1834. за великог мачванског сердара.17)18)19) Као велики мачвански сердар добио је 1834. задатак да помаже Томи Вучићу да војном силом натера подрињске Турке на иселење из подручја, за које је Хатишерифом из 1830. и из 1833. одређено иселење Турака.20) Вулинов задатак је био да исели Турке из Лознице, Лешнице и Липнице.21) За разлику од Томе Вучића, који је јаким претњама натерао Турке да се иселе, Вуле је у почетку без претњи само наређивао Турцима да се иселе.22) Међутим Турци су због подршке из Босне одбијали иселење, које није попраћено енергичним претњама. Кнез Милош је укорио Вулу, који је имао под својом командом 1.500 војника, а није напао Турке из Лешнице.23) Тек када му је послао Цветка Рајовића Турци су исељени 25. јула 1834.24) Због неуспешнога обављања иселења кнез га је сменио са места великога сердара и на његово место поставио је Тодора Бојанића.25)

Члан Државног савета

У време Милетине буне 1835. ишао је као кнежев изасланик у Крагујевац.26) Кнез га је и након те буне користио као свог поверљивог човека.27) Био је у пратњи кнеза Милоша, када је кнез 1835. отишао у аудијенцију код султана у Цариград.28) Кнез Милош поставио га је фебруара 1839. за члана Државног савета.29)

За време Јованове буне 1839. Тома Вучић је одређен за команданта војске, која је требала да угуши побуну, а за његове помоћнике одређени су Вуле Глигоријевић, Милутин Савић Гарашанин и Илија Гарашанин.30) Смењен је 1842. са положаја члана Државног савета након Вучићеве буне и смене династија.31) Једно време био је без службе, пошто је био познат као пријатељ Обреновића.32) Заједно са Цветком Рајевићем био је један од учесника Снедеревске или Рајовићеве буне 1844, па је због тога био осуђен на робију у злогласној Гургусовачкој кули.33) Вулин пријатељ Тома Вучић се заузео за њега, па је био премештен из Гургусовца у Зајечар.34) Био је ожењен Видом, ћерком Петра Топаловића.35) Умро је 18/30. марта 1855. у Београду.36) Кнез Милош је по повратку у Србију 1859. наредио да се Вули од белог топчидерског камена постави надгробни споменик.37)

Литература

  • Михаило Гавриловић, Милош Обреновић I, Београд, 1908.
  • Драгослав Страњаковић, Кнегиња Љубица, Вајат, Београд, 2001.
  • Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830—1839), САНУ, Београд, 1986.
  • Радомир Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, Историјски институт Београд, Београд, 2003.
  • Радмила Гикић Петровић, Ликови у дневнику Анке Обреновић, ДОО Дневник, Нови Сад, 2007.
1) , 2) , 3) , 4) , 5) , 13) , 16) , 17) , 32) , 35) , 36) , 37)
М. Ђ. Милићевић, 1888.
6)
Д. Страњаковић, 2001, стр. 13
7)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 26
8)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 27
9) , 10) , 26) , 27)
Р. Гикић Петровић, 2007, стр. 150
11)
М. Гавриловић I, 1908, стр. 319
12)
М. Гавриловић I, 1908, стр. 320
14) , 15)
Р. Гикић Петровић, 2007, стр. 149
18) , 21)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 63
19)
Радош Љушић, 1986, стр. 195
20)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 62
22)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 64
23) , 24)
Радош Љушић, 1986, стр. 321
25)
Радош Љушић, 1986, стр. 304
28)
Радош Љушић, 1986, стр. 280
29)
Радош Љушић, 1986, стр. 219
30)
Радош Љушић, 1986, стр. 447
31)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 150
33) , 34)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 166
Штампање