Садржај
Мелентије Никшић
Мелентије Симеоновић Никшић или Хаџи Мелентије Никшић (Брезова, 2. март 1780 — Шабац, 28. јун 1816), шабачки владика. За време Првога српскога устанка чувао је од Турака мошти Стефана Првовенчанога. Заједно са Петром Молером спадао је у прве опозиционаре власти Милоша Обреновића, па је по Милошевом налогу био убијен.
Чувар моштију Стефана Првовенчанога
Мелентије Симеоновић Никшић је рођен 20. фебруара/2. марта 1780. године у Брезови близу Студенице.1)2) Похађао је школу у манастиру Студеници, у коме се замонашио. Рукоположен је у ђакона 1797, а 1800. године у јеромонаха.3)4)5) Када је Карађорђе 1806. наредио да се подигне устанак у крају око Студенице тада је Мелентије ради безбедности пренео мошти Стефана Првовенчанога у манастир Враћевшницу.6) Те мошти је Мелентије пратио када су 1813. пренесене у Београд и онда у манастир Фенек.7) Постао је 1809. архимандрит манастира Студеница.8)9) Турци су спалили манастир Студеницу, па се цело братство преселило у манастир Враћевшницу, а он је 1810. постао заједнички старешина два манастира.10) Након напуштања Студенице једно време је провео у Карађорђевој војсци.11) Отишао је током 1811. у Русију са циљем да подигне царску помоћ за манастир Студеницу.12) Карађорђе му је поред тога дао тајни задатак да у Русији издејствује право да се Карађорђе непосредно обраћа руском цару, а не као тада преко руских генерала или изасланика у Букурешту.13) Цар је одобрио Карађорђев захтев октобра 1811, али због руске дипломатије та одлука није спороведена.
Тајни одбор
Мелентије је стекао углед као чувар светога краља.14) За време боравка у манастиру Фенек често се састајао са избеглим српским војводама. Заједно са Петром Молером, Гаврилом Николајевићем и Павлом Цукићем био је 1814. изабран у тајни одбор, који је био у вези са разним војводама у Србији и ван ње и посебно са Матијом Ненадовићем у Бечу.15) Преко проте Матије Ненадовића слали су жалбе и молбе руском и аустријском цару, али и пруском и енглеском краљу обавештавајући их о турским зверствима и тиранији у Србији.16) Мелентије се за време Другог српског устанка вратио у Србију пред битку на Дубљу 26. јула 1815.17) Брзо после тога склопљен је са Турцима мир и пропуштен је везир Марашли-паша за Београд, па је Мелентије заједно са кнезом Аксентијем Миладиновићем послан у Цариград да јави да су пропустили везира.18) Та делегација покушавала је у Цариграду да потврди права, која је Порта 1806. нудила Ичковим миром.19) Ипак у молби од 9. октобра 1815. било је битнога попуштања у односу на Ичков мир.20)
Шабачки владика
По препоруци кнеза Милоша цариградски патријарх је 1815. године Мелентија поставио за шабачког владику.21) Потписивао се као митрополит шабачко-ваљевско-ужички.22) Мелентију је Карађорђе 1813. без признанице дао на чување 4.000 или 10.000 дуката.23)24) Када је касније Карађорђе тражио свој новац Мелентије је тврдио да није примио никакав новац од њега.25) Мелентије је био веома богат, углађен и господских манира. Био је љубитељ књиге, а знао је и да буде широке руке као мецена, па му је Вук Стефановић Караџић посветио Писменицу Сербскога Језика.26)
Мелентијева смрт
Намеравао је да буде главни српски старешина и сматрао је кнеза Милоша и Петра Молера својим супарницима.27) Разним сплетакама уз помоћ секретара народне канцеларије Јована Миоковића успео је да још боље завади кнеза Милоша и Петра Молера.28) Дошло је до поделе на Милошеве и Молерове присташе. На крају је Молер под лажним оптужбама био затворен и онда погубљен. Кнез Милош је касније сазнао за Мелентијеве сплетке и одлучио је да га се реши као опасног противника.29) Међутим да би осудио владику морао је да добије одобрење из Цариграда.30) Поред тога убиство владике би могло да створи лоше расположење у народу, па је наредио да се владика убије из заседе и да се то прикрије као да су га хајдуци убили.31) Марко Штитарац је требао да убије владику, али напио се па је заседа пропала.32) Штитарац је ипак полупијан кренуо даље за владиком и отишао и убио га је 28. јуна 1816. у његовом двору у Шапцу заједно са његова два ђака.33) То убиство представљено је службено као дело хајдука.34) Из кнежеве околине су пуштани онда гласови да је био издајник и да се договарао са Турцима и писао им да би се од народа могло покупити оружје, ако би се он поставио за главног старешину уместо Милоша.35) Руском посланству у Цариграду Милош Обреновић је владичину смрт представљао као народну освету, а пред народом да су га убили хајдуци.36)
Литература
- М. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, 1888.
- К. Ненадовић, Живот и дела Карађорђа и његови војвода и јунака, 2. део, Беч, 1884.
- Р. Љушић, Вожд Карађорђе, књига 1, 2. издање, Београд, 2000.
- Гавриловић Михаило, Милош Обреновић, I-III, Београд, 1908, 1909, 1912.
- Сава Вуковић: Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Евро Београд, Унирекс Подгорица, Каленић Крагујевац, 1996.
Melentije Niksic