Добро дошли на Српску енциклопедију

Ичков мир

Ичков мир, споразум између устаника Првог српског устанка и Порте, који је Петар Ичко договарао од јула 1806. до јануара 1807. у Цариграду.1)

Српски услови

Видевши нагомилану турску војску на границама Србије,2) још пре победа на Мишару и Делиграду,3) Карађорђе је позвао у Остружницу Петра Ичка, као једног од организатора Првог српског устанка,4) који је течно говорио турски, немачки, руски и грчки језик,5) како би се договорили око последњег покушаја око измирења са Портом. Дана 1/13. јула 1806. у Смедереву Ичку је издато пуномоћје да са Портом уговори да:6)7)8)

  • Србија плаћа један данак у одређеном износу (плаћање одсеком) уместо дотадашњих бројних давања
  • да се у знак султановог суверенства над Србијом, у Београд пошаље царски мухасил са 150 Турака, којима би се предавао годишњи данак
  • јавне службе у Србији врше Срби
  • се из Србије истерају јањичари и крџалије и да границе Србије чувају Срби.

Истог дана Карађорђе му је написао препоруку за руског посланика Андреју Италинског у Порти, молећи га да посаветује Ичка о томе како да се постави у Порти, објашањавајући да је Србија угрожени са свих страна и де су захтеви за преговоре били у више наврата упућени, али да нису добили никакав одговор.9)

Као опуномоћеник српских устаника10) и дипломата, Петар Ичко, заједно са кнезом Милићем из Ђићевца, кнезом Живком Параћинцем и секретаром Стеваном Јевтићем,11) почетком јула је послат у Царигад да изнесе српске захтаве, на преговорима око успостављања мира између Србије и Порте.12)

Одлазак у Цариград

Ичко је на пут кренуо преко Влашке и прошавши кроз Букурешт, отишао је код влашког кнеза Ипсилантија, и изјавио му је да ће се за помоћ обратити патријарху. Међутим влашки кнез и руски конзул Л. Кирик у Букурешту, са којим Ичко није ни стигао да разговара, су показали велико неповерење према Ичку13) и о својим сумњама су обавестили Италинског у Порти.14)

Када је стигао у Цариград, Италински је био веома заузет. Ичко му се у првом тренутку учинио сумњив, али видевши његово пуномоћје и колико је обавшетен о ранијим преговорима, схватио је да се ради о правом спрском изасланику. Међутим, расејан око својих послова, посебно због збацивања румунских кнежева Испилантија и Мурузија, као и ситуациојм у Цариграду, под оптужбом француског посланика генерала Себастјана, како је Русија једини кравац за немире у Србији, а сматрајући да је Ичкова мисија унапред осуђена на пропаст, Италински није сматрао да се налази у ситуацији да се постави као српски заступник.15) Ичко је у преговоре са Портом је ступио посредством царигарског патријарха.16)

Ичкова мисија у почетку није давала резултате. Чим је стигао у Цариград, султан Селим Трећи је својим поверљивим људима наложио да у року од двадесетак дана, без обзира на ток преговора, отрују Ичка, верујући да Карађорђе неће моћи тако брзо и лако да му пронађе замену. Како не би испали криви за његову смрт, Турци су међу страним представницима пронели вест да је Ичко у Цариград стигао блед и тешко болестан. Међутим, како је време пролазило, Ичка нису успели да отрују, јер је он своју храну и пиће сам набављао у Цариграду.17)

Усмени договор

Када је стигла вест о поразу на Делиграду,18) султан је размишљао о томе да пошаље велику војску и угуши устанак. Међутим, у то време су се затегли односи између Турака и Руса, руски цар Александар I је претио ратом. Султан је покушао да потражи помоћ од Наполеона,19) чије је утицај на Балкану постајао све већи, после заузимања Далмације.20) Наполеон је одуговлачио са одговором, избегавајући у то време да се замери руском цару и европским монарсима. Приморана да преговара са српским устаницима, Порта је постала попустљивија и у августу је пристала на готово на све српске захтеве, осим страног јемства.21)22) Осим тога, резултат преговора било је и то да:23)

  • Србија добија право да бира своје старешине24) и једног наследног баш-кнеза, чија би дужност била да преко својих кнежева прикупља данак
  • Туци остану да живе само у тврђавама

Ичко се 29. августа/10. септембра25) вратио у Србију са мухасилом. Народна скупштина је крајем октобра/почетком новембра 1806. у Смедереву прихватила споразум,26) захваљујући се Порти на царској милости и избору Хасан-аге за мухасила, који је био познат као благ човек,27) а Ичко се после тога вратио у Цариград, како би споразуму био дат коначан облик царског берата (новембар 1806—фебруар 1807), док је мухасил остао у земљи.28)

Промена става

Међутим, Турци у опседнутом Београду и турски гарнизон у Шапцу нису признали услове Ичковог мира, а Порта је оклевала око издавања фермана. Временом се ситуација у Србији изменила. После двоипогодишње опсаде 30. новембра/12. децембра 1806. око дванаест хиљада устаника и добровољаца, без већих губитака, успело је да ослободи Београд, освојивши велики ратни плен, а Турци су се затворили у тврђаву на Калемегдану. Сулејман-паша је био приморан на тешку одбрану, која није била одржива. Крајем године из Смедерева у Београд су се преселили Правитељствујушчи совјет и Београд је поново постао престоница Србије. Дана 27. децембра/8. јануара 1807. предата је и тврђава, што је представљало највећи успех Првог српског устанка. Ови догађаји су увећали самопоуздање устаника, па су и њихови планови постајали све већи. Убрзо су ослобођене тврђаве у Шапцу без борбе (27. јануар/8. фебруар)29) и Ужицама, а граница према Аустрији је постала слободна за трговину и саобраћај.30)

Русија је без објаве рата Турској ушла тада у Влашку и Молдавију, чиме је започео Руско-турски рат. Крајем 1806. године њена војска је избила на Дунав, близу српских устаника у Неготинској крајини. Уочивши новонасталу ситуацију, Карађорђе се 1/13. јануара 1807. године писмено обратио генералу Ивану Ивановићу Михељсону, команданту руске Дунавске армије, са седиштем у Букурешту, очекујући руску војну помоћ ради обрачуна са јањичарима, а истовремено генарал Михељсон је упутио проглас, који представља прву дипломатску поруку, Карађорђу и српском народу, у коме је честитао ослобођење Београда, позвао Србе да као руски савезници наставе борбу против Турака, све до коначног ослобођења31) и тражио помоћ од 4.000—5000 српских бораца како би ојачао своју армију преко Дунава.32)

У Порти је 13/25. јануара 1807.33) издат очекивани ферман, којим су требали да буду учињени велики уступци Србима.34) У пропратном писму које је султан послао Карађорђу, стајало је чак да се Ичко показао као веома мудар.35) Међутим, српске старешине су се тада нашле у великој дилеми. Мада рат није био циљ устанка, њима више нису биле довољне само административно-управне повластице.36) Осим тога, Ичков мир није имао као гаранта велике силе, пошто је склопљен као политичка мера, устаници су се плашили да би Порта првом приликом могла укинути привилегије Србији, а стављајући се на страну Русије очекивали су да ће она бити гарант.37)

Одлучили су да наставе борбе са Турцима, надајући се потпуном ослобођењу,38) чему су устаници тежили од самог почетка устанка.39) Сулејман-паша са пратњом је опљачкан и убијен 23. фебрурара/7. марта 1807. на Врачару, кад је одлазио из Београда за Ниш, а убрзо је убијена и дванеесточлана турска пратња, која је са Ичком ушла у Србију, поубијана у Параћину, по наређењу Петра Добрињца,40)41) чиме је прекинута веза са Портом. Мухасил Хасан-ага је протеран у Видин, одакле је протеран као издајник, затим је преко Аустрије пребачен у Транвик, где су га затворили у таминицу, као кривца што је помогао Србима да заузму Београда и Шабац.42)

На устаничкој скупштини у Смедереву,43) март 1807. Ичков мир је одбијен и прихваћен је савез са Русијом, пошто су Карађорђе и српске војводе рачунали на то да би победом Русије, у рату са Османским царством, коју нису доводили у питање, била обезбеђена самосталност Србије.44)

И после

Угрожена од Наполеона, Русија је 1812. изашла из рата с Турском. Осећајући извесну моралну обавезу према Србији, она је 8. тачком Букурештанског мира те године, поставила захтев да се Србији обећају амнестија и самоуправа, али под далеко неповољнијим условима, од оних које је могла добити Ичковим миром. Разочаран Русијом и недовољно обавештен, Карађорђе је одлучио да одбије и овај мир и да настави да пружа отпор Турцима, без помоћи са стране. Међутим, у лето 1813. устаници нису успели да издрже турски налет и устанак је у потпуности сломљен.45)

По завршеним борбама у Другом српском устанку 1815, Милош Обреновић је у преговорима са Турцима тражио обнову Ичковог мира.46) Међутим, како је Ичков мир био склопљен у изузетним условима и као крајња мера уступака, Турци се нису хтели враћати на њега. Тако су Срби морали да попусте, па су умето мусахила у Београду добили везира, а није прављено ни питање око броја и састава војске у градовима.47)

Литература

1) , 24)
Радомир Ј. Поповић, 2015, стр. 12
2) , 6)
Михаило Гавриловић, 16. 5. 1903, стр. 113
3) , 4) , 8) , 11)
Одабране биографије, I-IV
5) , 17) , 35)
Стојан Андов, 26. 4. 2014.
7) , 10) , 12) , 13) , 16) , 23) , 26) , 28) , 38) , 41) , 46)
Владимир Ћоровић, 1927, стр. 3
9) , 14) , 15) , 22)
Михаило Гавриловић, 16. 5. 1903, стр. 114
18) , 19) , 21) , 30) , 31) , 34) , 36)
Предраг Степановић, 20. 12. 2012, стр. 8
20)
Михаило Гавриловић, 16. 5. 1903, стр. 108
25)
Момчило Поповић, 2014, стр. 14
27)
Михаило Гавриловић, 16. 5. 1903, стр. 116
29) , 43)
Момчило Поповић, 2014, стр. 25
32)
Небојша Богуновић, 3. 7. 2013.
33)
Момчило Поповић, 2014, стр. 24
37)
Михаило Гавриловић, 16. 5. 1903, стр. 105
39)
Михаило Гавриловић, 16. 5. 1903, стр. 106
40)
Михаило Гавриловић, 16. 5. 1903, стр. 117
42)
Михаило Гавриловић, 16. 5. 1903, стр. 118
44)
Радомир Ј. Поповић, 2014, стр. 876
45)
Владан Гавриловић, 2004, стр. 229
47)
Владимир Ћоровић, 2001, гл. Други Устанак
Штампање