Призренска афера
Прохаскина, Призренска афера, Призренски конфликт или „случај Прохаска“, међународни спор који је створила Аустроугарска, по уласку српске команде 22. октобра/5. новембра 1912. године у Призрен.
Позадина
По уласку српске команде у Призрен, генерал Божидар Јанковић је објавио руском и аустроугарском конзулу да од тог тренутка он постаје командат Призрена и да се конзулати налазе на територији Краљевине Србије. Захтевао да се на њиховим зградама, уместо турске заставе постави српска тробојка. Аустроугарски конзул Оскар Прохаска, родом из Брна, који је завршио Академију за оријенталистику и одлично познавао српски, турски и арнаутски језик, је међутим, одбио да се повинује овој наредби. Ухватио је српску заставу, која је тек била постављена на бечко-пештански конзулат, поред аустроугарске заставе и не обазирући се на присутне, уз псовке и погрдне речи је скинуо. Сматрајући овакав поступак увредом, Божидар Јанковић је пришао Аустријанцу, ошамарио га и вратио српску заставу. Од тог тренутка избила је афера, која је претила да постане међународни проблем.1)
Конфликт
Бечки посланик у Београду Угрон фон Угронфалф, чији је основни задатак од почетка Балканског рата био да без престанка, не бирајући средства, засипа Дворску канцеларију у Београду приговорима, замеркама, протестима, успео је да „Призренски конфликт“ доведе до војнополитичког и међудржавног скандала, због којег је сматрао да Србију треба казнити. Пропагандна машинерија Аустроугарске, која је од почетка Првог балканског рата, а нарочито после Кумановске битке, кренула у медијску офанзиву против Србије и Срба, са задовољством је дочекала овакав конфликт. Кренула је са општом кампањом, која је захватила највише кругове аустријског, мађарског, немачког јавног живота: њихове дипломатске, политичке, војне, па чак и првредне и културне кругове. Министар спољних послова Двојне монархије, гроф Леополд Берхтолд, жалећи се на то како српски званичници омаловажавају и вређају аустроугарске поданике у Призрену, покушао је у сусрету са иностраним посланицима да конфликт прошири на читаву Европу. Аустроугарска штампа тих дана штампала је крупне наслове са противречним вестима, између осталог је писала о томе како је Прохаска рањен, чак убијен или да су га Срби само онеспособили за пород.2)
Због тога је Никола Пашић, у то време председник Влааде Србије, већ 7/20. новембра издао налог да се свим српским дипломатама и генералима на Косову упути депеша с упозорењем које се беспоговорно има поштовати, да обрате пажњу на све аустроугарске конзуле у окупираним земљама и да се у вези било какве њихове намере морају прикупити докази у циљу предузимања мере за одбрану. Како би се избегли будући конфликти, дан касније од Берхтолда је тражено да се хитно опозове конзул Прохаска. Али уместо повлачења конзула, аустроугарска је отворено стала на турско-арнаутску страну, и чак су покушали да аферу прошире и на косовско-митровичким вицеконзула Ладислава Тахија фон Тахварија, од раније већ познатог као великог сробофоба, који је преко тајних агената спремао терен за аустроугарску окупацију Санџака и Митровице, а затим и на генералног конзула у Скопљу Марјана фон Хајмрота.3)
Истрага
Трудећи се да се заоштрени односи не прошире у сукоб, српска влада је пристала да се пошаље један аустроугарски и један српски изасланик, који би испитали цео ствар у Призрану. За изасланика је изабран Теодор фон Едл, а са њим је српска влада одабрала да пође Милан Ракић. Од Милана Ракића се тражило да најпре сам испита на чему се заснивају српске и аустрогугарске оптужбе, да не испушта из вида фон Едла, јер се сумњало да носи тајну поруку арнаутским првацима, те покуша да га умири чак и ако се увери да су они неповољни по поступке српских војника.4)
Ислеђивање није било лако. Њих двојица су најпре отпутовали у Скопље, како би се Едл уверио да је аустроугарски изасланик Прохаска добро. Обојца су током истраге дошли до закључка да је афера била надувана, те да је сукоб још од почетка могао да се избегне.5)
Резултати истраге
Без помоћи владе, Ракић је са Едлом6) успео да истрагу заврши на опште добро.7) Они су закључке своје истраге заједнички изнели у девет тачака:8)9)
- да је Прохаска још пре уласка српске војске у Призрен, у народу протурао гласине и ширио страх међу Турцима и Арнаутима да ће уследити српска одмазда. Причао је чак и да је Аустроугарска заузела Београд
- наоружавао је Арнауте и спремао их да се одупру српској војсци
- на дан уласка српске војске у Призрен, са крова аустроугарског конзулата је пуцано на ослободиоце
- за разлику од руског конзула, Прохаска се није представио, ни исказао дужно поштовање српском генералу Божидару Јанковићу као команданту Призрена
- Прохаска је одбио да учествује у свечаној прослави поводом ослобођења, коју је организовала призренска општина
- српска коњичка контрола је запленила Прохаскину пошту и да тиме је извршила своју дужност. Заплењена писма су касније објављена у београдским и московским новинама, одакле се показало да није била у питању приватна пошта
- око конзулата је постављена српска стража, не зато да би се вршила контрола оних који улазе и излазе из њега, већ из безбедносних разлога, пошто се Прохаска замерио многим Србима, на разне начине
- генерал Јанковић није забранио излазак Прохаске из Призрена, али је захтевао да му се за дозволу о изласку обрати лично, што је овај на крају и учинио
- мада је Прохаска у свом извештају из Скопља тврдио да су га по изласку из Призрана Срби гађали са кантама, уз погрдне повике, и за такав испраћај је кривио генерала Јанковића, утврђено је да је Прохаска са својим особљем напустио Призрен 25. новембра у пратњи Мите Димитријевића писара Министарства унутрашњих послова и три коњаника, а да су га Срби испратили погрдним повицима, уз лупетање празних канти од гаса и мачју музику и да су у путничком вагону, који им је обезбедио генерал Јанковић возом отпутовали у Скопље
После разјашњене афере, Оскар Прохаска се више није враћао на место конзула у Призрену. Ладислав Тахи, такође се није враћао у Косовску Митровицу. Обојица су премештени далеко од Европе, али су партија на власти, заједно са бечком штампом отерале и Едла из диполоматске службе.10)
Епиграм
Гласине о Призренској афери, које су аустроугарска и немачка штампа шириле, инспирисале су Милутина Бојића, који је тих дана обилазио ослобођене крајеве, да напише иронично-саркастичан епиграм, који је затим објављен у „Пијемонту“:11)
Чудне праске
Због Прохаске!
Преса војску пера скрши
да испита ко је крив.
И најзад се срећно сврши,
Прохаска је здрав и жив,
Недирнут и цео
Чедан, к’о крин бео.
И тад, горко збринут Беч,
Рече реч:
„Све нек ти је богом просто,
Кад за приплод здрав си ост’о!“
Литература
- Јован Пејчић, Милутин Бојић и Балкански рат 1912., Новине читалишта београдског, број 25, уредник Станиша Нешић, Библиотека Града Београда, Београд, 2007, ИССН 0354-2041
- Јован Пејчић, Милан Ракић на Косову, „Призренска афера“, Баштина, свеска 20/2, Лепосавић, 2006.
Prizrenska afera