Драгољуб Јовановић
Рођење: 8. април 1895. Гњилан, Краљевина Србија Смрт: 23. мај 1977. Београд, Југославија Познат као: политичар и професор

Драгољуб Јовановић (Гњилан, 8. април 1895 — Београд, 23. мај 1977), један од најугледнијих и најобразованијих политичара Краљевине Југославије, први Србин који је докторирао на Сорбони, професор на Правном факултету Универзитета у Београду, где је предавао аграрну политику. Оснивач је листа „Рад” и Народне сељачке странке.

Рођен је у селу Гњилану код Пирота, као треће од шесторо деце, од мајке Таске и оца Ставре, по занимању ћилимара.¹⁾

Основну школу је завршио у Пироту. Гимназију је учио најпре у Пироту. У пи­рот­ској гим­на­зи­ји је по­сто­ја­ла гру­па ђа­ка со­ци­ја­ли­ста и врло брзо је прихватио њихове идеје. Године 1912. дошао је у Београд и тамо је матурирао (1914).²⁾ У Београду је 1913.³⁾ почео да објављује своје прве политичке чланке у „Радничким новинама”, где је упознао Дра­ги­шу Лап­че­ви­ћа, Димитрија Ту­цо­ви­ћа, Бог­да­на По­по­ви­ћа и Љу­бу Да­ви­до­ви­ћа, Јо­ва­на Скер­ли­ћа, на чи­ја уни­вер­зи­тет­ска пре­да­ва­ња је од­ла­зио са­мо­и­ни­ци­ја­тив­но.⁴⁾

Школовање му је прекинуо Први светски рат.⁵⁾ Почетком рата је краће време боравио у Пироту, а затим је отишао за Ма­ке­дони­ју. Охрид­ски ми­тро­по­лит Вар­на­ва, над­ле­жан за про­све­ту га је распоредио у ма­на­стир Ле­сно­во, где је радио као учитељ до краја 1914. Од по­чет­ка године 1915, до новембра је радио као учи­тељ и бол­ни­чар у вој­ној бол­ни­ци у Ра­до­ви­шту. По­чет­ком 1916. срп­ска вла­да га је по­сла­ла у Фран­цу­ску на сту­ди­је. Дипломирао је филозофију и социологију на Уни­вер­зи­тету у Клер­мон Фе­ра­ну,⁶⁾ а одатле је прешао да студира права на Сорбони.⁷⁾ Од 1918. го­ди­не био је веома активан члан и једно време је обављао функцију пред­сед­ника удру­же­ња ју­го­сло­вен­ских сту­де­на­та у Фран­цу­ској. Такође је био на фунцији се­кре­та­ра, кул­тур­но-про­свет­ног ата­шеа и пре­во­ди­о­ца ам­ба­са­де Кра­ље­ви­не СХС у Па­ри­зу.⁸⁾

На Сорбони је завршио студије фи­ло­зоф­ије, со­ци­о­логије и пра­ва и са успехом од­бра­нио дво­стру­ку док­то­рску тезу⁹⁾ из обла­сти со­ци­о­ло­ги­је ра­да Оптимална ефикасност ручног рада: Студија о стимуланси модерне радне активности (франц. Le Rendement optimum du travail ouvrier: Étude sur les stimulants modernes de l'activité ouvrière) и (франц. Les stimulants modernes du travail ouvrier: essai de bibliographie systématique), код професора Се­ле­стена Бу­глеа 1923. године.

После завршених студија се вратио у земљу. На Правном факултету у Београду изабран је 1924. за доцента.¹⁰⁾ При­ступ­но пре­да­ва­ње О со­ци­јал­ном духу у еко­но­ми­ји је одр­жао 25. мар­та, а његови ментори су били Слободан Јовановић и Коста Ку­ма­ну­ди.¹¹⁾

Оженио се студенткињом Даницом Даном Милошевић, са којом је имао ћерке Дафину и Бојку.¹²⁾

Године 1926. постао је ванредни професор.¹³⁾

Исто­вре­ме­но је постајао све ак­ти­ванији политички. Са гру­пом исто­ми­шље­ни­ка је основао Гру­пу за со­ци­јал­ну и кул­тур­ну ак­ци­ју, српских и хрватских интелектуалаца, са циљем пре­ва­зи­ла­же­ња ме­ђу­на­ци­о­нал­них несу­гла­си­ца. Група је често критиковала ауто­крат­ски ре­жим у зе­мљи. Почетком 1925. постао је члан Са­ве­за зе­мљо­рад­ни­ка, а убрзо је постао и лидер његове ле­ве фрак­ци­је.¹⁴⁾

Био је покретач и уредник социјалног ча­со­пи­са „Рад”,¹⁵⁾ који је почео да излази 1. маја 1926. Часопис је био отворена критика свих друштвених аномалија у Краљевини, читава редакција на челу са њим је стекла велики број политичких и личних непријатеља у власти. Од 74. бројева „Рада”, 24 су била политички забрањена.¹⁶⁾

Након убиства хрватских посланика у југословенској скупштини 1928. које је лично познавао, једини је од српских политичара присуствовао њиховој сахрани.¹⁷⁾ Био је велики противник Шестојануарске диктатуре 1929, нападао је краља, касније на­ме­снич­ки ре­жим, а на­ро­чи­то кне­за Па­вла, Ми­ла­на Сто­ја­ди­но­ви­ћа и Дра­гишу Цветко­ви­ћа.¹⁸⁾ Трајна забрана часописа је уследила после 74. броја објављеног 28. јануара 1929.¹⁹⁾

На Сорбони 1919.

Два месеца после забране часописа 3. априла 1929. одржао је предавање члановима студентског удружења „Прогрес”, на коме је говорио о потреби поступног и трајног решавања хрватског питања ради одржавања заједничке државе.²⁰⁾ После тога је ухапшен и стражарно спроведен у Главњачу и два дана касније изведен пред суд. После саслушања је пуштен из притвора да се брани са слободе.²¹⁾ Полиција је искористила суђење да поново буде ухапшен 18. новембра 1929. Суђење је трајало 3 дана и завршило се 22. новембра ослобађајућом пресудом и његовом закључком да човек може да буде осуђен само ако изричито или прећутно пристане на то, али да он не пристаје да буде осуђен.²²⁾

Поново је ухапшен 27. септембра 1931. због изјаве да се стиди што као државни чиновник за свој рад наплаћује сваког првог, за његову плату се исплати пола вагона кукуруза и на тај начин испразни читава једну сељачка кућа и позвао министра пољопривреде да утиче на министра војске да за војску купује домаћи јечам и зоб, а не из иностранства. Осуђен је на 20 дана строгог полицијског затвора о свом трошку у Главњачи.²³⁾

Апри­ла 1932. објављена је његова брошура Шта нас ко­шта сва­ђа са Хр­ва­ти­ма?, насталом у жељи да се направи споразум са Хрватима²⁴⁾ и објасни како крупна буржоазија покушава да извуче корист из лоших српско-хрватских односа.²⁵⁾ Овај рад је оцењен као „на­ци­о­нал­но издај­ство”, због чега је осуђен на годину дана робије и годину дана интернације. Отпуштен је са фа­кул­те­та и био је годину дана ин­тер­ниран у Ту­тину и Сје­ни­ци. Пошто је изгубио место професора на факултету, ма­ја 1934. положио је адвокатуру, упи­сао се у ре­ги­стар Адво­кат­ске ко­мо­ре у Бе­о­гра­ду и почео да се успе­шно бави адво­ка­ту­ром, највише као бранилац политичких оптуженика.²⁶⁾

Био је је­дан од во­ђа и посланик Удру­же­не опо­зи­ци­је у Скуп­шти­ни по­сле из­бо­ра 1935. го­дине. На његову иницијативу, у његовој кући у Про­фе­сор­ској ко­ло­ни­ји у Бе­о­гра­ду, основан је На­род­ни фрон­т Ју­го­сла­ви­је, за бор­бу против фа­ши­зма.²⁷⁾

Борио се за слободу и једнакост. Залагао се за образовање сељака. Његова основна идеја је била оснивање задруга.²⁸⁾ Сматрао је да нерад рађа рђаве мисли.²⁹⁾ Један је од првих српских феминиста.³⁰⁾

Го­ди­не 1938, на по­зив Ху­а­на Не­гри­на, пред­сед­ни­ка вла­де Ре­пу­бли­ке от­пу­то­вао у Шпанију, како би дао свој допринос у борби против Фран­ка³¹⁾ током грађанског рата.³²⁾

Пошто је у чланку Нај­ве­ће из­дај­ство по­сле Ко­со­ва, напао Милана Стојадиновића, ухапшен је 1. ок­то­бра 1938. го­ди­не, због чега није могао да учествује у де­цем­бар­ским из­бо­ри­ма исте го­ди­не.³³⁾ Провео је 14 месеци у „српском Сибиру”, на Санџаку.³⁴⁾

Због неслагања са политиком коју је уочи рата водило партијско руководство,³⁵⁾ од издвојене леве фракције Савеза зељорадника 1940. формирао је³⁶⁾ Народну сељачку странку и био вечити опозиционар. Никада није могао да уђе у владу.³⁷⁾

Током Април­ског ра­та 1941. при­ја­вио се као до­бро­во­љац, али ни­је до­био вој­ни рас­по­ред. Одбио је да пот­пи­ше Апел срп­ском на­ро­ду и по­зв­ао чла­но­ве На­род­не се­љач­ке стран­ке да се при­кљу­че НОБ.³⁸⁾ У Другом светском рату су изгинули многи његови пријатељи и сарадници, углавном у партизанским редовима.³⁹⁾ Он је рат про­вео кри­ју­ћи се⁴⁰⁾ по селима око Београда.⁴¹⁾ Године 1943. избрисан је из регистра Адвокатске коморе, одлуком окупаторских власти.⁴²⁾ Мада несумњиве антифашистичке оријентације пре и у току рата није прихватио сарадњу с комунистима у наметнутим условима. Према сопственом исказу, није био позиван на заседања АВНОЈ-а, већ тек после донетих одлука, па није желео да прихвати политику свршеног чина, гледајући у својој странци (НСС) увек само партнера, никако послушничко оруђе,⁴³⁾ да својим именом и именом своје странке „покрива” одлуке, у чијем доношењу нису учествовали.⁴⁴⁾

После Другог светског рата, 1945.⁴⁵⁾ поново је постао професор на Правном факултету у Београду,⁴⁶⁾ а на позив Александра Ранковића и Милентија Поповића,⁴⁷⁾ наставио је да се бави политиком. Постао је посланик привремене Народне скупштине.⁴⁸⁾ Своју странку је 1944.⁴⁹⁾ укључио у Народни фронт, коалицију коју је предводила Комунистичка партија Југославије.⁵⁰⁾ Јед­но вре­ме је сара­ђи­вао са ко­му­ни­сти­ма,⁵¹⁾ али је не одобравајући многе потезе нове власти и схватајући да његова партија није равноправна него да само служи као декор,⁵²⁾ већ по­чет­ком 1946. због критике ко­му­ни­стич­ке дик­та­ту­ре и за­лага­ња за пар­ла­мен­тар­ну де­мо­кра­ти­ју и вишепартијски систем, дошао је у сукоб са њима. Од по­чет­ка 1945. до сре­ди­не 1947. иступао је у Скуп­шти­ни као опо­зи­ци­онар и дискутовао највише у де­ба­та­ма о уста­ву, аграр­ној ре­фор­ми, за­дру­гама и о јав­ном ту­жи­ла­штву.⁵³⁾

Био је први про­фе­сор кога су због по­ли­тич­ког опре­де­ље­ња са Прав­ног фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду оте­рале колега са фа­кул­те­та.⁵⁴⁾

Ухапшен је 13. ма­ја 1947, а 8. ок­то­бра 1947. осу­ђен због ве­ле­и­зда­је, на девет година затвора,⁵⁵⁾ са при­нуд­ним ра­дом, те на гу­би­так по­ли­тич­ких и по­је­ди­них гра­ђанских пра­ва, као што су пра­во на пен­зи­ју и со­ци­јал­но оси­гу­ра­ње у тра­ја­њу од три го­ди­не по из­ла­ску на сло­бо­ду.⁵⁶⁾ Казну је издржавао у Сремској Митровици.⁵⁷⁾ На робији је, без докумената и литературе, само на основу личног сећања и искуства,⁵⁸⁾ написао 10.000 страница о моралу у 12 томова књига, политичких успомена и урадио 392 медаљона — портрета савременика,⁵⁹⁾ а по изласку из митровачког затвора 1956. остао је одбачен и маргинализован, окружен породицом и врло малим бројем пријатеља. Остатак живота је провео у тешкој материјалној оскудици, политичкој изолацији, са забраном јавног деловања.⁶⁰⁾

Укупно је провео чак 13 година у затвору.⁶¹⁾

До краја живота је наставио да се бави научним и књижевним радом.⁶²⁾ О свом трошку је објавио две књиге (1973, 1975), под насловом Људи, људи…, које је са унуком и његовим друговима, дистрибуирао преко поште.⁶³⁾⁶⁴⁾ У њима је приказао стотинак савременика, укљујући и оне који више нису били живи, а који су одиграли значајну улогу у политици, науци и култури међуратне и послератне Југославије, међу њима Милана Гавриловића, Мехмеда Спаху, Драгишу Цветковића, Ивана Шубашића, Јосипа Броза Тита, Едварда Кардеља, Милована Ђиласа, Александра Ранковића, Милоша Минића, Мирослава Крлежу и друге. Књига је добила наслов по његовој честој понављаној реченици Ах, људи, људи… Каквих све има и шта чине једни другима.⁶⁵⁾ Критичари су то дело оценили као јединствено и монументално, замерајући му због његовог сувише личног приступа, али је Јовановић одговорио да је баш тако и желео да се изрази.⁶⁶⁾

Новинару Драгану Калајџићу из Загреба је 21. новембра 1973. године дао интервју Политика није ствар памети, где је изнео своја гледишта о политици и политичарима, интелектуалцима и важним догађајима у првој половини 20. века, чији је био сведок.⁶⁷⁾

Умро је у Бе­о­гра­ду 23. ма­ја 1977. го­ди­не.⁶⁸⁾

У центру Пирота је 28. августа 2007. откривена његова спомен-биста, рад вајара Павла Ристића.⁶⁹⁾ На бисти је записано „Живот за слободу без страха”.⁷⁰⁾

Сабрана дела Драгољуба Јовановића објављена су у 16 књига: 1997. „Политичке успомене“ (књиге 1—7), затим 2008. „Политичке успомене“ (књиге 8—12) и „Медаљони“ (4 књиге). Окружни суд у Београду га је рехабилитовао 11. јуна 2009. на захтев његових унука Стеле и Срђана Дамјановић.⁷¹⁾⁷²⁾

Оставио је велики број научних и мемоарских радова:

• „Алкохол и рад“ (1924)
• „Земљорадња и индустрија“ (1925)
• „Социјални рад на селу“ (1925)
• „Светозар Марковић“ (1925)
• „Организовање демократије“ (1925)
• „Култ рада“ (1927)
• „Француска социологија и њени главни носиоци у 19. веку“ (1929)
• „Жен Жорес“ (1929)
• „Економске и социјалне последице рата у Србији“ (франц. Les Effets économiques et sociaux de la guerre en Serbie), књига 1 (1930)
• „Аграрна политика“ (1930)⁷³⁾
• „Социјална структура Србије“ (1932)
• „Нови Антеј“ (1934)
• „Учитељи енергије“ (1940)
• „Ведрина“, две књиге (1970, 1971)
• „Људи, људи…” (1973, 1975)
• Сабрана дела: „Политичке успомене“ књиге 1—7 (1997) књиге 8—12 (2008) и „Медаљони“ књиге 1—4 (2008)

• Никола Мирков, Заборављени умови Србије - У име народа - Драгољуб Јовановић, РТС, 25. 3. 2015.
• Драгољуб Јовановић, Аграрна политика, Графички институт „Народна мисао“, Београд, 1930.
• Дејан А. Милић, Др Драгољуб Јовановић - Човек који је дисао борбом, уредник Слободан Гавриловић, Демократска странка / Истраживачко-издавачки центар, 2007, ИСБН 978-86-7856-070-5
• Е. Р, Драгољубу Јовановићу враћена част, Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости, 18. 6. 2009.
• Слободан Бијелица, Драгољуб Јовановић:Људи, људи..., Културна полиса, број 2-3, уредник Љубиша Деспотовић, Нови Сад, 2005, стр. 729-730
• Јовица Тркуља, Опозиционар монархистичком и комунистичком режиму, уредник Зоран Пановић, Дневни лист Данас, 7. 9. 2012, ИССН 1450-538x
• Димитрије Стефановић, Живот за слободу без страха, Портал за културу Југоисточне Европе, 10. 8. 2012.
• За слободу без страха, РТС, 3. 11. 2012.
• Момчило Ђорговић, Драгољуб Јовановић (3): Србија је земља емиграната, Дневни лист „Данас“, 14. 3. 2014.
• Бранко Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939-1945, уредник Радомир Ђондовић, Војноиздавачки новински центар, Београд, 1992.
• Немања Девић, Драгољуб Јовановић, Медаљони, I-IV, приредили др Надежда Јовановић, Горан Бабић и Слободан Гавриловић, Службени гласник, Београд 200, Савремена историја, 22. 8. 2012.
• Раде Драинац, Драгољуб Јовановић или сељачки Наполеон, Београд, 1935.
• Ко је ко у Југославији, уредник И. М. Петровић, Д. Тежак, Југословенски годишњак и Нова Европа, Београд, Загреб, 1928.

Dragoljub Jovanovic