Јован Ђаја
Рођење: 21. март 1846. Мравињац код Дубровника, Аустријско царство Смрт: 18. јул 1928. Београд, Краљевина СХС Познат као: политичар, новинар, државни саветник и министар

Јован Ђаја (Мравињац код Дубровника, 21. март 1846¹⁾ — Београд, 18. јул 1928),²⁾ српски политичар, новинар, државни саветник и министар. Био је инспирисан идеалима народног уједињења у уставној држави.

Потиче из скромне српске католичке породице из дубровачког подграђа, од мајке Петроније и оца Ивана трговца.³⁾

Завршио је класичну гимназију у Дубровнику, а филозофски факултет у Бечу.⁴⁾

Од 1869. радио је као професор гимназије у Београду, у Првој и Трећој гимназији (1869—1888) и Вишој женској школи (1873–1882), најпре као суплент а од 1879. као професор. Предавао је историју, педагогију, немачки, латински и француски. Првих година по доласку у Србију није се бавио политиком, јер није познавао прилике у Србији, нити се кретао у круговима који су се бавили политиком.⁵⁾

Постао је члан Радикалне странке од њеног оснивања. У политику је ушао својим говором на збору радикала у Илиним Водама код Крагујевца 1882. године, у коме је са великом прибраношћу обратио пажњу на Србе под Аустроугарском, јер је до тада сва спољашња политика Србије била усредсређена на Бугарску.⁶⁾ Изабран је за члана главног одбора Радикалне странке 27. јула 1882. године. Због Тимочке буне је 28. октобра 1883. ухапшен, са осталим члановима Одбора спроведен у Зајечар на преки суд. Ослобођен је 28. новембра као невин.⁷⁾

Са Андром Николићем и Стојаном Протићем је 1884. учествовао у покретању „Одјека”, органа Радикалне странке, уместо „Самоуправе”, која је била обустављена.⁸⁾ Одјек је веома брзо постао главни тумач опозиције, а Ђаја је постао познат као изврстан новинар.⁹⁾ Ђаја је имао потребну стилистичку вештину за увијену врсту критике, каква је једино била могућа по тадашњем закону о штампи.¹⁰⁾ Сматрао је да се у спољашњој политици требамо угледати на Пијемонт и борити се против Аустрије, као главног непријатеља нашег уједињења.¹¹⁾ У унутрашњој политици се залагао за начела уставности и парламентарности, сматрајући Енглеску узором за унутрашњу политику.¹²⁾

После Српско-бугарског рата (1885) истакао се међу радикалним првацима, који су се залагали за споразум с Либералном странком, закључен априла 1886, чиме је Радикална странка, напуштајући свој првобитни демократски програм, задобила поверење и с либералима дошла на власт.¹³⁾ Иако је био један од твораца либерално-радикалног споразума од 1886, није се могао сложити са полицијским методама Радивоја Милојковића, па је највише допринео да се тај споразум касније раскине.¹⁴⁾ Када је 1888. састављена радикална влада није ушао у њу, пошто је био сумњив краљу Милану.¹⁵⁾

Заузимао је разне положаје у државној служби. Дана 15/27. јануара 1888. постао је начелник Министарства просвете и црквених послова, а 14/26. марта 1889. начелник Министарства иностраних дела. Међутим, 13/25. октобра је дао оставку на то звање, а следећег дана је постао народни посланик. Идуће године 16/28. марта је постао државни саветник. Затим је од 1/13. маја 1890. до 16/28. јануара 1891. био поново министар унутрашњих дела у влади Саве Грујића, а затим у влади Николе Пашића од 11/23. фебруара 1891. до 21. марта/2. априла 1892.

После изласка из владе који се доводио у везу с непопуларношћу због протеривања краљице Наталије, није се више налазио у врху Радикалне странке, није се ни кандидовао за народног посланика. Наводно је као министар унутрашњих послова наредио да се састави списак присташа династије Карађорђевића и тај списак је показао намесницима.¹⁶⁾ Пошто се на том списку налазило много радикала у странци су тај поступак сматрали издајом странке, пошто је списак потказао намесницима.¹⁷⁾ Постепено се удаљавао од Радикалне странке, док је у јавном животу учествовао само као новинар и дипломата.

После тога је био државни саветник до 9/21. маја 1894. до укидања Радикалског устава из 1888. када је пензионисан.¹⁸⁾ Почетком 1898. активиран је за време владе Владана Ђорђевића и постављен је за нечелника у министарству иностраних послова, а поред тога контролисао је и пресбиро.¹⁹⁾ Било је необично да је као радикал ступио у службу радикалима омрзнуте владе. Именован је октобра 1898. за отправника послова, а од 9/21. јануара 1899. за ванредног посланика у Атини, али није отишао у Атину, јер је фебруара 1899. стављен на располагање пошто је ишао на једно радикалско вече.²⁰⁾ Поново је пензионисан 4/16. јула исте године. После тога је поново био дипломатски агент (у рангу посланика) у Софији од 3/16. јула 1900. до 1/14. маја 1905. и после тога се више није враћао у државну службу.²¹⁾ Био је присташа српско-бугарског савеза, уверен у његову историјску нужност и остајући слеп за све бугарске поступке у то време.²²⁾

Сматрали су га за новинара широке културе, који је настојао да пише начелно и документовано. Водио је непристрасну уређивачку политику и много простора је давао економској политици.²³⁾ У периоду 1897—1899. био је председник Српског новинарског удружења. После распада удружења 1906. биран је за председника Друштва српских новинара и публициста, а 1926. за почасног председника Београдске секције Југословенског новинарског удружења.²⁴⁾

Уређивао је политички лист „Народ” (1926)²⁵⁾ (1896—1906), дуги низ година је био директор и сарадник (1899—1928) „Трговинског гласника”,²⁶⁾ органа Удружења београдске трговачке омладине,²⁷⁾ сарадник Рада (1874—1875) и Бранковог кола (1908).²⁸⁾ Превео је са француског, роман Деведесет трећа Виктора Игоа, и са италијанског роман Вереници, од Александра Манцонија (1912).²⁹⁾³⁰⁾

Написао је брошуру Савез Србије и Бугарске (1904), као и расправу Слике из класичног доба (1882).³¹⁾ Последњих година живота са латинског је превео Тацитове Анале, који су остали у рукопису.³²⁾

Носилац је Таковског крста III и II реда, бугарског Ордена за грађанске заслуге и неколико грчких и руских колајни.³³⁾

Био је маркантна фигура, увек одевен у црни реденгот и с цилиндром на глави, тих, смирен и уман.³⁴⁾

Умро је од последица можданог удара 18. јула 1928. у Београду. Сахрањен је следећег дана о државном трошку, а опело му је држано у католичкој цркви у Крунској улици.³⁵⁾

Био је ожењен јеврејком Фамијом Хајим из Сомбора.³⁶⁾ Његов син Синиша Ђаја је био професор Београдског универзитета, један од оснивача фармацеутских студија и Фармацеутског факултета и управник Института за фармацеутску технологију (1939—1957). Његов синовац је био Иван Ђаја.³⁷⁾

• Јован Продановић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 1, А-Х, уредник Станоје Станојевић, Библиографски завод д.д., Загреб, 1925, стр. 623-624
• Председници Удружења новинара Србије од 1881. до 1944. године, 1881 Удружење новинара Србије
• Иван Миладиновић, Ко су били први „звездаши” у Београду, Политика онлајн, Политика новине и Магазини д.о.о., Београд, 24. 12. 2012.
• Јован Ђаја, Вереници, Српска књижевна задруга, Београд, 1912.
• Јован Ђаја, Политика, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, 19. 7. 1928, стр. 6
• Српски биографски речник, Д-З
• Три белешке о Аутору, Српски лист, Српски клуб из Београда, 19. 7. 2008.
• Радомир Мандић, Слободан човек на добром гласу, Политикин Забавник, број 3197, 17. 5. 2013.
• Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 1, Београд, 1934.
• Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 3, Београд, 1936.
• Живан Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, Књига четврта 1897-1903, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1925.

Jovan Djaja