Стеван Синђелић
Рођење: 1770. Војска, Отоманско царство Смрт: 31. мај 1809. Чегар, Отоманско царство Познат по: јунаштву

Стеван Синђелић (Војска, 1770 — Чегар, 31. мај 1809), ресавски војвода за време Првог српског устанка и један од највећих српских јунака. Погинуо је у бици на Чегру 31. маја 1809. дигавши у ваздух себе и шанац пун Турака.

Стеван Синђелић је рођен у селу Војсци у Ресави од оца Радована и мајке Синђелије.¹⁾²⁾ С друге стране према Константину Ненадовићу рођен је у селу Грабовцу.³⁾ Када му је умро отац мајка му се преудала у село Грабовац, па је Стеван по мајци прозван Синђелић.⁴⁾⁵⁾ Пре почетка устанка током 1803. био је у контакту са Карађорђем учествујући у припремама за устанак.⁶⁾ Био је момак код ресавског оберкнеза Петра из Гложана, кога су дахије посекле 1804. године у Сечи кнезова.⁷⁾ Након смрти кнеза Петра сва власт у Ресави прешла је на Синђелића, који је онда подигао Ресаву на устанак.⁸⁾ Први јуначки подвиг Синђелић је извео у Јасењару поред насипа, који води од Свилајнца до Ћуприје.⁹⁾ Са Ресавцима и одабраним јунаком Кривокућом дочекао је у заседи Турке, који су кренули против Петра Добрњца.¹⁰⁾¹¹⁾ Турци су након тешког пораза морали да се повуку у Ћуприју.¹²⁾¹³⁾

Током 1805. године Порта је Хафиз-пашу поставила за везира и дала му задатак да дође до Београда и угуши устанак. Карађорђе Петровић је онда наредио да се затворе правци према Београду, па су Миленко Стојковић, Петар Добрњац и Стеван Синђелић са 2.500 устаника заузели положај крај Иванковца и затворили су паши пут десном обалом Мораве. Главни правац, којим се очекивало кретање Хафиз-паше запосео је Карађорђе Петровић са 5.000 војника, па је паша одлучио да крене преко Иванковца, где је шестроструко већом војском напао 18. августа 1805, али био је поражен. У бици на Иванковцу Стеван Синђелић се истакао својим јунаштвом, па га је Карађорђе поставио за ресавског војводу.¹⁴⁾ Од 1806. са својим Ресавцима највише се налазио на Делиграду.¹⁵⁾

Почетком марта 1809. обновио се Руско-турски рат, па је и Карађорђе одмах почео да спрема устаничку војску са циљем да заузме Ниш. Очекивало се да положај команданта нишкога фронта повери Петру Добрњцу, али уместо њега за команданта је одређен неспособни Милоје Петровић Трнавац.¹⁶⁾ Кренули су према Нишу да га опколе, али међу старешинама је владала неслога, па су једни били да се одмах заузме Ниш, а други да се сачека. Пошто су сачекали Турцима је стигло велико појачање. Срби су се укопали у Каменици, Матејевцима и Чегру у 6-11 шанчева.¹⁷⁾ Стеван Синђелић се са 2.000 Ресаваца укопао на коси Чегру испод села Каменице.¹⁸⁾¹⁹⁾ Његов положај био је најближи Нишу, па су Турци испадајући из Ниша увек најпре ударали на његов шанац.²⁰⁾

Међутим Синђелић је јуначки држао свој положај и задавао је Турцима толико невоља, да је говорио: „Ниш је мој!. Ја ћу први ући у њега!”²¹⁾²²⁾

Док су се српске старешине колебале да ли да нападну Ниш Турцима је стигло велико појачање. У српској војсци је владала велика неслога, тако да су то и Турци уочили. Турци су према Гургусовцу (Књажевцу) послали једну јединицу, па су на тај начин измамили Хајдук Вељка да напусти свој шанац. Међутим за Хајдук Вељком је онда дан пред судбоносну битку на Чегру отишао и Петар Добрњац да му помогне.²³⁾ Турци су одлучили да свом својом војном силом ударе на чегарски шанац, који је бранио Стеван Синђелић са 2.000 Ресаваца.²⁴⁾ Турци су 31. маја 1809. кренули на Синђелићев шанац огромном војном силом, али ту их је чекао неочекивано јак отпор.²⁵⁾

Када су се ровови око шанца испунили турским лешевима, преко њих је прешао следећи талас турске војске и упао је у српски шанац.²⁶⁾ За време те битке српска војска из других шанаца гледала је што се дешава, али није долазила у помоћ, јер им није давао Милоје Петровић.²⁷⁾

Лобања Стевана Синђелића

Синђелић се јуначки борио и командовао трчећи са једнога места на друго, све док турска војска у огромном броју није упала у српски шанац.²⁸⁾ У шанцу је започела жестока борба, у којој су страдали и Срби и Турци, али Турцима су стално стизала нова појачања. Пошто је Синђелић знао какав ће бити исход борбе рекао је свима да се спасавају, а он сам је пришао лагуму, у коме је био сав барут и муниција.²⁹⁾³⁰⁾ Док је ту дошао Срби су већ посвуда у шанцу били готово пометени. Турци су кренули према њему, а он је из свога пиштоља опалио у барут.³¹⁾ Страховита експолозија однела је у ваздух Синђелића и све Турке, који су били заузели српски шанац.³²⁾³³⁾ Након тога српска војска из осталих шанаца побегла је према Делиграду, али много их је страдало приликом бежања.³⁴⁾

Након Синђелићеве јуначке погибије нишки паша је нудио награду за сваку српску главу.³⁵⁾ Од лубања српских јунака дао је да се озида Ћеле-кула.³⁶⁾ Кула је била четвртаста, са 56 редова са по 17 лобања у реду, тј. укупно 952 главе.³⁷⁾

Током југословенског грађанског рата 1991, официр ЈНА Милан Тепић је дигао себе и непријатеље у ваздух заједно са складиштем муниције, поновивши тако подвиг Стевана Синђелића.

• М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи српског народа новијега доба, Београд, 1888, стр. 648—652
• К. Ненадовић, Живот и дела Карађорђа и његови војвода и јунака, 2. део, Беч, 1884.
• Знаменити Срби XIX века, број 2, уредник A. Гавриловић, Загреб, 1903, стр. 21-22, Дигитална Народна библиотека Србије
• Радош Љушић, Вожд Карађорђе, књига I, Београд, 2000.

Stevan Sindjelic