Добро дошли на Српску енциклопедију

Арсеније IV Јовановић Шакабента

Арсеније IV Јовановић Шакабента (Пећ, 1699 — Сремски Карловци, 7/18. јануар 1748), патријарх српске цркве од 1725. do 1737. Био је карловачки митрополит од 1737. до 1748.

Патријарх

Арсеније IV Јовановић Шакабента је рођен 1699. у Рашкој области.1)2) Врло рано (током 1721. или раније) постао је рашки митрополит, а у исто време егзарх и помоћник пећког патријарха Мојсија Рајовића.3)4) Патријарх Мојсије Рајовић га је још за свога живота одредио за наследника.5) Изабран је 1725. за пећког патријарха.6) Потписивао се и као патријарх Срба и Бугара.7) Крајем 1727. приликом посете манастиру Житомислић потписивао се као патријарх Срба, Бугара и Илирика.8) Попут Арсенија III Чарнојевића, активно је радио на ослобођењу српског народа од Турака.9) Пре избијања рата Аустријско-турског рата (1737—1739) водио је преговоре са војним и политичким круговима у Бечу о устанку против Турака.10) Арсеније IV Јовановић је на почетку аустријског рата против Турака подигао народ на устанак.11) Старовлашки кнез Атанасије Рашковић је јула 1737. истерао Турке из Новог Пазара, а Аустријанци су ослободили Ниш. Турци су ухватили једно патријархово писмо устаницима, па су намеравали да га обесе и да тако обезглаве устанак.12) Затворили су га у Пећи, али он је успео да ноћу из Пећи преко Руговске клисуре побегне у Васојевиће.13)14) Из Васојевића отишао је у Хас, где се окупило 7.000 устаника, којима су се придружили и муслимани из Плава и Гусиња.15) Патријарх је са 3.000 устаника кренуо према Новом Пазару, кога су Турци угрожавали.16) Међутим његова устаничка војска се разбежала код Новог Пазара у страху да је град остао пуст.17) Отишао је онда у Крагујевац, па у Ниш.18) Када је чуо да се Турци приближавају Нишу престрашени патријарх је заједно са пратњом бежао целу ноћ и дан.19) Повлачио се са једним делом устаника, Србима и католичким Арбанасима (Климентима).20) Приликом повлачења Турци су између Ужица и Ваљева побили много Срба и Арнаута.21) Стигао је 16/27. септембра 1737. у Београд.22) Због неуспешне аустријске офанзиве био је присиљен да напусти Србију и оде у Срем.23) Отишао у Сремске Карловце и Петроварадин.24) У пратњи рашког епископа Јефтимија отишао је децембра 1737. да се жали у Беч.25)

Карловачки митрополит

Након Арсенијевог преласка у Аустрију Цариградска патријаршија је за новог пећког патријарха поставила Грка Јоаникија III Караџу.26) Биле су прекинуте духовне везе Карловачке митрополије са Пећком патријаршијом.27) Када је 1737. умро карловачки митрополит Вићентије Јовановић, тада је Арсеније постао администратор Карловачке митрополије.28) Ипак све до смрти уз пристанак бечког двора задржао је и патријаршијску титулу.29) Када је 1739. закључен Београдски мир Турска је вратила изгубљене територије и граница је опет успостављена на Сави и Дунаву. Марија Терезија је тек 21. октобра 1741. потврдила Арсенија IV Јовановића за карловачког митрополита и за црквеног старешину Срба у Хабзбуршкој монархији.30)31) Енергично се залагао да се очувају стечене привилегије српског народа у Хабзбуршкој монархији, па му је царица Марија Терезија 1743. издала потврду српских народних привилегија (Леополдове привилегије), које су Срби добили за време Леополда I.32) Присуствовао је 1744. црквено-народном сабору у Сремским Карловцима, на коме је проглашена потврда народних привилегија.33) На том сабору изнети су захтеви за унапређење просветног, економског и политичког живота Срба.34)

Арсеније је у Сремским Карловцима дао да се сазида нов патријаршијски двор, који је изгорио 1788.35) Уз патријаршијски двор дао је да се сазида семинар и дворска капела Светог Трифуна.36) Док је управљао Карловачком митрополијом није имао никаквих односа са новопостављеним патријархом Јоаникијем III Караџом, али одржавао је везе са манастирима и разним црквеним представницима у Пећкој патријаршији.37) Умро је 7/18. јануара 1748. у Сремским Карловцима.38) Сахрањен је у манастиру Крушедолу.39)

Литература

  • Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве I, Београд, 2002.
  • Сава Вуковић, Српски јерарси : од деветог до двадесетог века, уредник Јанко Брајковић, Евро, Београд, 1996, ИСБН 929:262.1
  • Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 2, стр. 189
  • Рајко Веселиновић, Србија под аустријском влашћу 1718—1739, Историја српског народа књига 4 том 1, Српска књижевна задруга, Београд, 1986, стр 106—162
1)
Ђоко Слијепчевић I, 2002, стр. 251
2)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 2, стр. 189
3) , 5) , 9) , 10) , 11) , 23) , 26) , 27) , 28)
Сава Вуковић, 1996, стр. 33
4) , 6) , 7) , 8)
Ђоко Слијепчевић I, 2002, стр. 252
12) , 13) , 15) , 16)
Рајко Веселиновић, 1986, стр. 150
14) , 18) , 19) , 24) , 25)
Ђоко Слијепчевић I, 2002, стр. 253
17)
Рајко Веселиновић, 1986, стр. 151
20) , 21) , 30) , 32) , 34)
НА
22)
Рајко Веселиновић, 1986, стр. 153
29) , 31) , 33) , 38) , 39)
Ђоко Слијепчевић I, 2002, стр. 254
35) , 36) , 37)
Сава Вуковић, 1996, стр. 34
Штампање