Арсеније IV Јовановић Шакабента
Рођење: 1699. Пећ, Османско царство Смрт: 18. јануар 1748. Сремски Карловци, Хабзбуршка монархија

Арсеније IV Јовановић Шакабента (Пећ, 1699 — Сремски Карловци, 7/18. јануар 1748), патријарх српске цркве од 1725. до 1737. године. Био је карловачки митрополит од 1737. до 1748.

Арсеније IV Јовановић Шакабента је рођен 1699. године у Рашкој области.¹⁾²⁾ Врло рано (током 1721. или раније) постао је рашки митрополит, а у исто време егзарх и помоћник пећког патријарха Мојсија Рајовића.³⁾⁴⁾ Патријарх Мојсије Рајовић га је још за свога живота одредио за наследника.⁵⁾ Изабран је 1725. године за пећког патријарха.⁶⁾ Потписивао се и као патријарх Срба и Бугара.⁷⁾

Крајем 1727. приликом посете манастиру Житомислић потписивао се као патријарх Срба, Бугара и Илирика.⁸⁾ Попут Арсенија III Чарнојевића, активно је радио на ослобођењу српског народа од Турака.⁹⁾ Пре избијања рата Аустријско-турског рата (1737—1739) водио је преговоре са војним и политичким круговима у Бечу о устанку против Турака.¹⁰⁾ Арсеније IV Јовановић је на почетку аустријског рата против Турака подигао народ на устанак.¹¹⁾ Старовлашки кнез Атанасије Рашковић је јула 1737. истерао Турке из Новог Пазара, а Аустријанци су ослободили Ниш. Турци су ухватили једно патријархово писмо устаницима, па су намеравали да га обесе и да тако обезглаве устанак.¹²⁾ Затворили су га у Пећи, али он је успео да ноћу из Пећи преко Руговске клисуре побегне у Васојевиће.¹³⁾¹⁴⁾ Из Васојевића отишао је у Хас, где се окупило 7.000 устаника, којима су се придружили и муслимани из Плава и Гусиња.¹⁵⁾ Патријарх је са 3.000 устаника кренуо према Новом Пазару, кога су Турци угрожавали.¹⁶⁾ Међутим његова устаничка војска се разбежала код Новог Пазара у страху да је град остао пуст.¹⁷⁾ Отишао је онда у Крагујевац, па у Ниш.¹⁸⁾ Када је чуо да се Турци приближавају Нишу престрашени патријарх је заједно са пратњом бежао целу ноћ и дан.¹⁹⁾ Повлачио се са једним делом устаника, Србима и католичким Арбанасима (Климентима).²⁰⁾ Приликом повлачења Турци су између Ужица и Ваљева побили много Срба и Арнаута.²¹⁾ Стигао је 16/27. септембра 1737. у Београд.²²⁾ Због неуспешне аустријске офанзиве био је присиљен да напусти Србију и оде у Срем.²³⁾ Отишао у Сремске Карловце и Петроварадин.²⁴⁾ У пратњи рашког епископа Јефтимија отишао је децембра 1737. да се жали у Беч.²⁵⁾

Након Арсенијевог преласка у Аустрију Цариградска патријаршија је за новог пећког патријарха поставила Грка Јоаникија III Караџу.²⁶⁾ Биле су прекинуте духовне везе Карловачке митрополије са Пећком патријаршијом.²⁷⁾ Када је 1737. умро карловачки митрополит Вићентије Јовановић, тада је Арсеније постао администратор Карловачке митрополије.²⁸⁾ Ипак све до смрти уз пристанак бечког двора задржао је и патријаршијску титулу.²⁹⁾ Када је 1739. закључен Београдски мир Турска је вратила изгубљене територије и граница је опет успостављена на Сави и Дунаву. Марија Терезија је тек 21. октобра 1741. потврдила Арсенија IV Јовановића за карловачког митрополита и за црквеног старешину Срба у Хабзбуршкој монархији.³⁰⁾³¹⁾ Енергично се залагао да се очувају стечене привилегије српског народа у Хабзбуршкој монархији, па му је царица Марија Терезија 1743. издала потврду српских народних привилегија (Леополдове привилегије), које су Срби добили за време Леополда I.³²⁾ Присуствовао је 1744. црквено-народном сабору у Сремским Карловцима, на коме је проглашена потврда народних привилегија.³³⁾ На том сабору изнети су захтеви за унапређење просветног, економског и политичког живота Срба.³⁴⁾

Арсеније је у Сремским Карловцима дао да се сазида нов патријаршијски двор, који је изгорио 1788.³⁵⁾ Уз патријаршијски двор дао је да се сазида семинар и дворска капела Светог Трифуна.³⁶⁾ Док је управљао Карловачком митрополијом није имао никаквих односа са новопостављеним патријархом Јоаникијем III Караџом, али одржавао је везе са манастирима и разним црквеним представницима у Пећкој патријаршији.³⁷⁾ Умро је 7/18. јануара 1748. у Сремским Карловцима.³⁸⁾ Сахрањен је у манастиру Крушедолу.³⁹⁾

• Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве I, Београд, 2002.
• Сава Вуковић, Српски јерарси : од деветог до двадесетог века, уредник Јанко Брајковић, Евро, Београд, 1996, ИСБН 929:262.1
• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 2, Београд, 1929, стр. 189
• Рајко Веселиновић, Србија под аустријском влашћу 1718—1739, Историја српског народа, књига 4, том 1, Српска књижевна задруга, Београд, 1986, стр 106—162

Arsenije IV Jovanovic Sakabenta