Садржај
Вићентије Јовановић
Вићентије Јовановић (Сентандреја, 1689 — Београд, 6/17. јун 1737), митрополит београдско-карловачки од 1731. до 1737.
Арадски епископ
Вићентије Јовановић је рођен 1689. године у Сентандреји од оца Јована и мајке Ане.1) Замонашен је у манастиру Раковцу.2) Дуго времена био је егзарх карловачког митрополита Викентија Поповића Хаџилавића.3) Врло рано се истакао као добар организатор, што је особито показао на црквено-народном сабору сазваном 1726. након смрти митрополита Викентија Поповића Хаџилавића.4) На том сабору дошло је до сједињавања београдске и карловачке митрополије, па је тада Мојсије Петровић био изабран за српског архиепископа и за београдског митрополита.5) Вићентије Јовановић има највеће заслуге за сједињавање две митрополије.6) Изабран је 1726. за епископа арадског, јенопољског и великоварадског.7) У то време морао је доста да се бори против унијаћења Срба и Румуна.8) Давао је снажан отпор унијатској пропаганди и сачувао је многе Румуне од унијаћења.9) У време унијаћења Срба и Румуна морао је много да обилази епархију и да утврђује православну веру код народа.10) Једном приликом на њега је покушан атентат.11) Због издавања неповољних деклараторија настојао је и заједно са митрополитом Мојсијем Петровићем да се 1730. одржи народни сабор, који би усвојио одлуке у вези са народном просветом.12) Мојсије Петровић је умро 1730, па је изборни сабор сазван за фебруар 1731.13)
Митрополит београдско-карловачки
Цар је за изборни сабор одредио грофа Локателија за царског комесара и дао му инструкције да се посебно бира карловачки митрополит, а посебно београдски митрополит.14) Гроф Локатели је на собору инзистирао на раздвајању две митрополије, али народ је био упоран позивајући се на своје привилегије, па се морала чекати одлука цара.15) Пошто је цар на крају одобрио захтев изборног сабора, Вићентије Јовановић је 12/23. марта 1731. изабран једногласно за српског архиепископа, односно за митрополита уједињене карловачке и београдске митрополије.16) На место митрополита постављен је у цркви 13/24. марта 1731.17) Митрополит је дуго боравио у Бечу. Дворски ратни савет је фебруара 1732. издао Изјаснителни рескрипт, који се односио само на новоослобођене крајеве, тј. Србију и Банат.18) Митрополит Вићентије није хтео да објави рескрипт без црквено-народног сабора.19) На његово упорно тражење сабор је одржан новембра 1732. у Београду.20) На сабору није прихваћен ни рескрипт из 1731, а ни деклараторије из 1727. и 1729.21) Митрополит је добро организовао сабор, тако да на њему није долазило до међусобних свађа, него је сва активност била усмерена на захтеве да се рескрипт и деклараторије ускладе са привилегијама, које су Срби раније добили од аустријских царева.22) Сабор је након тога упутио једну делегацију у Беч, али српски захтеви нису уважени.23) Тек је маја 1735. цар издао заштитну диплому, у којој је потврдио и раширио српском народу привилегије.24)
Просветна и културна акција
Вићентије је одмах одлучно наставио са просветном и кулурном акцијом митрополита Мојсија Петровића, у српском народу и цркви под аустријском влашћу.25) Поред редовних основних школа успео је да отвори и прву латинску школу, тј. гимназију у Сремским Карловцима.26) Поред Сремских Карловаца приступио је оснивању латинских школа у Београду, Осијеку и Даљу.27) Отворио је и грчку школу у Београду.28) За те школе позвао је наставнике из Русије и Немачке.29) Довео је Емануела Козачинског, Јована Минацког и Николу Николајевића.30) Због потреба проповедништва из Русије је довео проповедника јеромонаха Синесија Залуцког, кога је поставио за свог катедралног проповедника.31) За предавање црквеног појања довео је из светогорског манастира Ватопеда јеромонаха Анатолија, једног од најбољих појаца.32) Пошто је уредио школе окренуо се реформи живота парохијских свештеника и монаха, па је 1733. издао Правила за свештенике и калуђере,33) која се састоје из 34 тачке. У њима су изнете неке основе живота и рада у манастиру и ван њега. Према тим правилима, између осталог, монаси морају да поштују завете које су дали, да се чувају нечистоте, злобе, порока, те да се служе и понашају према Типику. Осим тога, прописао је које молитве морају да се знају, начин понашања током богослужења, начин одевања и нагласио је да је имовина у манастиру заједничка, те да калуђери не могу да имају своју имовину, односно, покушавао је да искорени осопштину (идиоритам).34) Године 1734. израдио је и правила за протопопе и духовнике.35) Установио је и праведнији правилник о наплаћивању од народа.36) Увео је матичне књиге рођених, венчаних и умрлих, пре него што је то учинила државна власт.37) Покушао је да боље организира црквено судство.38) Намеравао је да уведе велики духовни суд при митрополији и мале духовне судове по епархијама.39) Почео је да у Београду зида нову Саборну цркву, али није имао довољно средстава да је и заврши.40) У Београду је зидао резиденцију и школске зграде.41) Намеравао је да уз њих подигне и народну библиотеку и болницу.42)
Борба против унијаћења
Посебно тешку борбу је водио са државним властима, које су користиле сваку прилику, која би им се указала да унијате православне Србе и Румуне. Унијаћење Срба је било најјаче у Хрватској. Веома тешко стање је било у вараждинском генералату. Горњокарловачког и костајничког епископа власти нису пуштале у подручје Марче и Жумберка, где су систематски спроводили унијаћење Срба.43) Вићентије Јовановић је сам морао више пута одлазити у те крајеве, да охрабри народ, да се супростави унијатској пропаганди.44) На крају је успео да добије потврду да у Северину сме да постави православног епископа, па је 1735. поставио Симеона Филиповића.45) Међутим, манастир Марчу су православни морали да предају унијатском бискупу.46) Великих проблеме имао је и са унијаћењем Румуња у Ердељу и Малој Влашкој.47) У његово време аустријски органи власти су се крајње безобзирно понашали у Србији, па је о томе писао и руској царици.48) Иако је митрополит увек бранио православље од католичке пропаганде, због мржње су га неки савременици називали унијатом.49) Вићентије Јовановић је био доста енергичан и спреман на акцију, али био је нагао и прек човек, па се због тога многима замерио.50) Имао је тежак сукоб са бачким епископом Висарионом Павловићем и са ваљевским епископом Доситејем Николићем, кога је дао да се затвори.51)
Смрт
Није познато због којих разлога је од аустријског цара тражио и добио дозволу да може да оснује српски народни коњички пук.52) Српски коњички пук је формиран 1735, а митрополит Вићентије је био господар пука и постављао му официре.53) Међутим, због митрополитове болести, опозиције црквених и народних представника и посебно због недостатка средстава пук је убрзо био распуштен.54) Митрополит Вићентије умро је након дужег боловања 6/17. јуна 1737. у Београду.55) Сахрањен је у Саборној цркви у Београду, а 1749. његово посмртни остаци су премештени у манастир Рековац.
Литература
- Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве I, Београд, 2002.
- Сава Вуковић, Српски јерарси : од деветог до двадесетог века, уредник Јанко Брајковић, Евро, Београд, 1996, ИСБН 929:262.1
- Милутин Јакшић, О Вићентију Јовановићу, Прилози за историју митрополитства му 1731—1737, Летопис Матице српске, број 199, уредник Милан Савић, Нови Сад, 1899, стр. 1-50
- Милутин Јакшић, О Вићентију Јовановићу, Прилози за историју митрополитства му 1731—1737, Летопис Матице српске, број 200, уредник Милан Савић, Нови Сад, 1899, стр 85-110
- Милутин Јакшић, О Вићентију Јовановићу, Прилози за историју митрополитства му 1731—1737, Летопис Матице српске, број 204, уредник Милан Савић, Нови Сад, 1901, стр. 170-234
- Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 2, Београд, 1929, стр. 191
- Исидора Б. Точанац Радовић, Реформа Српске православне цркве у Хабзбуршкој монархији за време владавине Марије Терезије и Јосифа II (1740—1790) — докторска дисертација, Београд, 2014.
Vicentije Jovanovic