Изборни сабор Српске православне цркве

Изборни сабор Српске православне цркве, црквено тијело које се сазива ради избора патријарха српског.

У новијој историји Српске православне цркве разликовала су се три начина избора патријарха: краљевским указом, гласом већине и апостолским жријебом.

Краљевски указ

Према Закону о избору патријарха Српске православне цркве1) (1930) Изборни сабор је бирао између српских архијереја тројицу кандидата, а потом их писменим актом саопштавао министру правде. Једног од ове тројице изабраних кандидата краљ је на предлог министра правде својим указом именовао за патријарха српског.

Изборни сабор су састављали:

  • сви епархијски и викарни архијереји Српске православне цркве;
  • најстарији протојереји града Београда, Пећи и Карловца; дворски протојереј;
  • начелник Православног одсјека Министарства правде и референт за православну вјероисповијест Министарства војске и морнарице;
  • ректори православних богословија;
  • предсједници свештеничког и монашког удружења;
  • седам по рангу најстаријих чланова Великог управног савјета Српске православне цркве;
  • предсједник Министарског савјета и активни министри (који су православне вјере);
  • предсједници Државног савјета, Касационог суда и Главне контроле и ректори универзитета (ако су православне вјере).

Изборни сабор се сазивао краљевим указом на предлог министра правде у престоници у Београду. Дан, сат и мјесто састанка Изборног сабора се одређивало указом. На овом састанку изборни одбор је вршио кандидовање. Чланове Изборног сабора на састанак је позивао министар правде, који је био задужен и за отварање. Отварање је почињало читањем краљевог указа, а затим се вршило молитвено призивање Светог духа. Предсједавање Изборним сабором је вршио потпредсједник Светог архијерејског синода или по годинама најстарији присутни архијереј. Дужност секретара је вршио начелник Православног одсјека Министарства правде. Изборном сабору су могли присуствовати само чланови Сабора, док су одсутни чланови могли овластити кога од присутних чланова да гласају у њихово име.

Изборни сабор је на првом састанку могао радити пуноважно ако би било присутно најмање половина чланова Сабора, иначе би се сједница одлагала за сутрадан у исти сат и на исто мјесто. На тој наредној сједници Изборни сабор је пуноважно рјешавао са оноликим бројем чланова колико их је присутно.

Избор тројице кандидата вршио се тајним гласањем — листићима. Секретар је прозивао чланове Сабора по списку, а сваки члан је предавао свој листић у кутију на предсједничком столу. Пребројавање је вршио председавајући заједно са предсједником Државног савјета и Главне контроле. Ако ко од ових није био члан Сабора или није присутан онда је пребројавање умјесто њега вршио предсједник Касационог суда односно ректор Београдског универзитета. Ако ни од ових нико није члан или је био спријечен онда би предсједавајући одређивао једног односно двојицу чланова који су са њим вршили пребројавање.

Предсједавајући је узимао по један листић из кутије и гласно читао записана имена кандидата, потом их предавао предсједнику Државног савјета и Главне контроле, односно другој двојици чланова који су листиће прегледали. Секретар је одмах записивао у записник колико је листића предано и колико је који кандидат добио гласова, као и број празних листића, ако их је било.

За кандидата су били изабрани они који су добили највећи број гласова. Ако је више кандидата добило једнак број гласова, те се не може утврдити која тројица имају највећи број гласова, онда су се сматрали изабраним кандидатима они који су чином старији; ако су и чина једнаког онда онај који је раније рукоположен. Имена изабраних кандидата је објављивао предсједавајући, а након завршеног избора је закључивао сједницу и самим тим распуштао Изборни сабор. Када би краљ именовао указом патријарха, министар правде је то саопштавао Светом архијерејском сабору.

Најмање у року од седам дана по саопштењу држало се у Саборној цркви у Београду благодарење на коме се избор проглашавао. Сутрадан на свечаној архијерејској служби патријарх се устоличавао по церемонијалу који је утврђивао министар правде у споразуму са Светим архијерејским сабором. Послије тога чина новоизабрани патријарх је ступао у права и дужности врховног поглавара и старјешине Српске православне цркве.

Акта и записници о раду Изборног сабора чували су се у архиви Министарства правде, а овјерени препис у архиви Патријаршије. Чланови Изборног сабора су имали право на путне трошкове и дневнице које је одређивао министар правде и исплаћивале су се из буџетских средстава Министарства правде.

Глас већине

Према Уставу Српске православне цркве2) (1947) патријарх се бирао између српских активних епархијских архијереја који су управљали епархијама најмање пет година.

Избор патријарха је вршио Изборни сабор између тројице кандидата које предложи Свети архијерејски сабор Српске православне цркве у сједници на којој је присутно најмање 2/3 епархијских архијереја под предсједништвом најстаријег члана Сабора, митрополита, односно ако овога нема, најстаријег епископа, члана Светог архијерејског сабора. Имена тројице предложених кандидата саопштавао је Изборном сабору писменим путем Свети архијерејски синод Српске православне цркве.

Изборни сабор су сачињавали:

Свештена лица нису могла бити чланови Изборног сабора ако су била под истрагом или канонском забраном.

Изборни сабор се састајао у престоници Београду или у другом мјесту које био одредио Свети архијерејски сабор ради избора новог патријарха најдаље у року од три мјесеца од дана кад се патријарашки престо упразни. Изборни сабор је сазивао Свети архијерејски синод Српске православне цркве писменим актом у коме се тачно одређује дан, час и мјесто састанка Изборног сабора. Позив се слао члановима уз доставницу на двадесет дана пред састанак Изборног сабора.

Изборном сабору је предсједавао најстарији члан Сабора, митрополит, односно, ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ. Предсједавајући је отварао Изборни сабор. На позив предсједавајућег Изборни сабор је бирао из своје средине два секретара од којих је један свештено и један световно лице и два овјерача записника од којих је такође један свештено, а један световно лице; са овима предсједавајући је прегледао пуномоћја присутних чланова и руководио пословима избора.

Затим је предсједник позивао секретара да прочита рјешење Светог архијерејског синода о сазиву Изборног сабора и списак позваних и присутних чланова Сабора. Кад би се утврдило да је присутно најмање 2/3 чланова Светог архијерејског сабора и натполовична већина свих чланова Изборног сабора, Изборни сабор је приступао призивању Светог духа. У противном случају избор се одлагао и предмет се враћао Светом архијерејском сабору да одреди вријеме новог избора.

Пре приступања избору чланови Изборног сабора, осим архијереја, полагали су у Сабору заклетву. Послије призивања Светог духа и заклетве предсједник Изборног сабора је читао акт Светог архијерејског синода којим се саопштавају имена тројице кандидата, предложених од стране Светог архијерејског сабора за избор новог патријарха.

У избору српског патријарха могли су присуствовати и учествовати само чланови предвиђени Уставом. Од одсутних чланова оправдано спријечених да лично присуствују само архијереј је могао писмено овластити кога од присутних архијереја да умјесто њега гласа.

Избор једног од тројице кандидата предложених од стране Светог архијерејског сабора вршио се тајним гласањем листићима које би претходно секретар раздијелио присутним члановима Изборног сабора. Секретар је прозива чланове Сабора по списку, а сваки члан је предавао свој листић у кутију на столу предсједавајућег.

Бројање гласова је вршио предсједавајући заједно са двојицом овјерача записника. Предсједавајући је узимао по један листић из кутије и гласно читао записано име кандидата, потом листић предавао другој двојици чланова који су такође читали гласно имена кандидата. Секретар је одмах записивао у записник колико је листића предато и колико је који кандидат добио гласова, као и број празних листића, ако их је било.

Гласови који нису дати за кандидате сматрали су се неважећима. За патријарха је био изабран онај кандидат који је добио апсолутну већину гласова. Ако од предложених кандидата ниједан није добио апсолутну већину гласова онда се приступало одмах ужем избору између двојице кандидата са највећим бројем гласова. У случају да су код првог гласања два кандидата добила једнак број гласова у ужи избор су улазили: кандидат, који је добио највећи број гласова, и један од друге двојице, који су добили једнак број гласова, који је чином или епископском хиротонијом старији. Ако би сва тројица добили једнак број гласова у ужи избор су улазила она два кандидата који су по чину или епископској хиротонији старији. У случају да и приликом ужег избора оба кандидата добију једнак број гласова онда се избор између ове двојице вршио жријебом.

Име изабраног патријарха је објављивао предсједник Изборног сабора и закључивао сједницу Сабора. Записник Изборног сабора су потписивали предсједник, секретари и овјерачи записника. Акта и записници о раду Изборног сабора чували су се у архиви Светог архијерејског синода, а овјерени препис у архиви Патријаршијског управног одбора.

Сутрадан на свечаној архијерејској светој литургији патријарх се устоличавао на начин који је прописивао Свети архијерејски сабор Српске православне цркве. Послије овога чина новоизабрани патријарх је ступао у права и дужности врховног поглавара и старјешине Српске православне цркве.

Апостолски жријеб

Начин избора патријарха српског је посљедњи пут измијењен 1967. године. Чињеницом да у избору патријарха српског учествују само архијереји Српске православне цркве отклоњена је свака могућност да држава или неко други изван цркве на било који начин утиче на избор патријарха.

Данас, Изборни сабор је заправо Свети архијерејски сабор Српске православне цркве у изборном засједању. Изборни сабор бира тројицу кандидата тајним гласањем. Изборном сабору мора присуствовати најмање двије трећине чланова Светог архијерејског сабора. Гласа се тајно, листићима, а сваки од тројице кандидата — који је потом кандидат за новог патријарха — мора добити више од половине гласова. Када се сазнају имена тројице кандидата прелази се на бирање апостолским начином (методом, жријебом) који проистиче из новозавјетног избора апостола Матеја после Јудиног издајства.

Тада чланови Сабора из Саборске сале прелазе у Патријаршијску капелу Светог Симеона Мироточивог — на службу призива Светог духа за избор новог патријарха, коју служи најстарији архијереј по хиротонији. Током те службе три имена стављају се у засебне коверте, а оне у Јеванђеље. У тачно одређеном дијелу службе један од монаха, изабран од Сабора, извлачи коверту у којој је име новог патријарха. Име новог патријарха први чита најстарији епископ по посвећењу.

Сродни чланци

1)
„Службене новине Краљевине Југославије“, 7. април 1930.
2)
„Устав Српске православне цркве“, II издање Светог архијерејског синода, Београд, 1957.
Штампање