Герман Ђорић
Герман Ђорић |
---|
Помесна црква: Српска православна црква Епархија: Архиепископија београдско-карловачка Титула: архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Седиште: Београд, СФРЈ Световно име: Хранислав Ђорић Рођење: 19. август 1899. Јошаничка Бања Смрт: 27. август 1991. Београд, СФРЈ |
Герман (световно Хранислав Ђорић) (Јошаничка Бања, 19. август 1899 — Београд, 27. август 1991), архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски од 1958. до 1990. године. По хронолошком реду био је 43. врховни поглавар Српске православне цркве.
Одлуком Светог архијерејског сабора једини је за живота умировљени патријарх.
Животопис
Његова светост патријарх српски Герман (Хранислав Ђорић) рођен је 19. августа 1899. године у Јошаничкој Бањи1) од оца Михаила, учитеља (који је касније рукоположен у чин ђакона и презвитера) и мајке Цвете. Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, а деветоразредну богословију, у Београду и Сремским Карловцима 1921. Извесно време је студирао права у Паризу, а потом је завршио Православни богословски факултет у Београду (1942).
У чин ђакона рукоположио га је епископ жички Јефрем Бојовић и поставио га за писара Духовног суда у Чачку. Предавао је веронауку у чачанској гимназији. Из здравстевних разлога напустио је црквено-административну службу и пошто је рукоположен у чин презвитера, 1927, постављен је за пароха у Миоковцима. На овој парохији је остао до 1931. године, а тада је премештен у Врњачку Бању. После избора патријарха Гаврила 1938, постављен је за референта Светог архијерејског синода. На тој дужности га је затекао избор за викарног епископа моравичког. Као удовог свештеника, замонашио га је у манастиру Студеници епископ шумадијски Валеријан давши му име „Герман”.
Архијерејство
Чин архијерејске хиротоније извршио је, 15. јула 1951. године, патријарх српски Викентије уз учешће епископа шумадијског Валеријана, сремског Никанора и бањалучког Василија.
Новоизабрани епископ Герман је, у исто време, примио и дужност главног секретара Светог архијерејског синода, коју је вршио све до избора за епископа жичког 1956. године. У исто време, уређивао је „Гласник“, службени лист Српске православне цркве.
На заседању Светог архијерејског синода 1952. године изабран је за епископа будимског. После смрти епископа жичког Николаја, 1956, епископ Герман изабран је за епископа жичког.
На патријарашком трону наследио је патријарха Викентија, 13. септембра 1958.2)
Био је 32 године патријарх Српске православне цркве, од 1958. до 1990.
Док је био на челу СПЦ иако у тешким околностима успео је много тога да спаси и сачува. За време његово манастир Жича, кога су Немци били готово потпуно разорили за време рата, обновљен је у потпуности. Успео је да издејствује обнову (враћање у облик какав је имала у 12. веку, када је подигнута) Студенице, Лазарице (крушевачке цркве из средњег века) и многих других. Сви важнији храмови СПЦ у тадашњој Југославији стављени су под заштиту републичких и покрајинских Завода за заштиту споменика културе. У Београду је 80-их дозидана припрата на малој цркви Светог Саве на Врачару. Потпуно осликан Храм Св. арханђела Гаврила код „Звездиног стадиона“. Милић од Мачве је по његовом благослову осликао вождовачку Цркву Светог цара Константина и царице Јелене чије фреске представљају ремек-дело сликарства. У његово време је дошло до раскола Српске православне цркве у Америци,3) који је у међувремену изглађен, и до раскола у Македонији који још увек траје.
Једна од његових највећих заслуга је тај што је успео да се избори да се настави изградња Храма Светог Саве у Београду — после вишедеценијске борбе градња је одобрена 1984. Забележено је да је 88 пута патријарх Герман подносио молбу и водио разговоре са разним инстанцама власти, док се није изборио за наставак градње, после 26 година своје службе. Изградња Храма је поново почела 12. маја 1985. и том приликом је одслужена архијерејска литургија и постављена повеља.
Веома се трудио на отварању богословије и у издавању црквених листова за верско просвећивање свога народа. Обновио је рад православне богословије у манастиру Крки.
Када је 1989. сломио кук био је то почетак болести која је трајала до краја његовог живота. Патријарх Герман је умировљен 27. августа 1990. одлуком Сабора Српске правлославне цркве због дуготрајне тешке болести која је потврђена стручним налазом Конзилијума лекара Војномедицинске академије, да би након тога архијереји донели одлуку да бирају новог патријарха.4) Преминуо је 27. августа 1991. и сахрањен је унутар Цркве Светог Марка у Београду.
Због наводне блискости са комунистичким режимом, неки су га звали „црвени патријарх”.5) Током владавине патријарха Германа промењена је процедура избора патријарха и уведен је такозвани апостолски принцип,6) по коме епископи на сабору бирају тројицу кандидата, а затим се жребом (извлачењем) одлучује који ће од њих бити нови патријарх.
Његов наследник на патријаршијском трону је био патријарх српски Павле, дотадашњи епископ рашко-призренски.
О животу патријарха Германа је доста писано, а најдетаљније Милан Д. Јанковић у књизи Патријарх српски Герман у животу и борби за Спомен-храм и Вељко Ђурић Мишина у књизи Герман Ђорић : Патријарх у обезбоженом времену, 1-2.
Одликовања
- Орден југословенске заставе са лентом, (СФР Југославија).
- Орден Ђорђа I, Велики крст (Краљевина Грчка).
Литература
- Драгомир Ацовић, Слава и част - Одликовања међу Србима: Срби међу одликовањима, Службени гласник, Београд, 2013, isbn 978-86-519-1750-2
Спољне везе
German Djoric