Срби су примили хришћанство у 7. веку, али тада још нису имали сопствену црквену организацију, потпадали су под јурисдикцију Охридске архиепископије. Растко Немањић односно Свети Сава је 1219. рукоположен од стране цариградског патријарха Манојла Првог за „архиепископа српских и приморских земаља“, а српска црква добија аутокефалност и достојанство архиепископије. Од тада се српски архиепископ бирао и посвећивао у српској земљи.

Оснивању Српске архиепископије огорчено се супротставио охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, али без успеха. На територији данашње Македоније, хришћанство је познато још од времена апостола Павла. Од 4. до 6. века Охридска архиепископија је наизменично зависила од Рима и Цариграда. Крајем 9. и почетком 11. века је имала аутокефални статус, као архиепископија, а затим и као патријаршија, с центром у Охриду.

Српска архиепископија постојала је све до 1346. године. Како је земља била без градских насеља, епархијска средишта су била у манастирима. Средиште архиепископије је било у манастиру Жича, а од 1253. године у Пећи.

Стварањем Српског царства, српска архиепископија је уздигнута на достојанство патријаршије године 1346. на црквеном сабору у Скопљу. Српски архиепископ Јоаникије Други је уздигнут на ранг патријарха, а том свечаном чину су присуствовали бугарски патријарх, охридски архиепископ, српски епископи и светогорско монаштво. Средиште српског патријарха се налазило у Пећи и због тога је патријаршија названа Пећка патријаршија. Године 1350. Цариградска патријаршија је реаговала анатемом и одлучењем од Цркве српског цара, патријарха и народа. Услед тога је настао раскол који је трајао све до 1375. године.

У унутрашњем црквеном развитку није било значајнијих промена. Патријарх је, попут цара, носио титулу „патријарха Срба и Грка“, а патријаршија је добила положај и привилегије по узору на Цариградску патријаршију. Основано је неколико нових епископија, а неколико епископија је уздигнуто на ранг митрополије.

Са османским провалама настају тешка времена за Српску патријаршију. Многи средњовековни српски манастири су запустели или им се чак губи траг због турских разарања. Падом Србије под турску власт 1459, тадашња Пећка патријаршија је била укинута, а затим је обновљена 1557. године, као покушај да се примири српски народ у Османском царству. Нестанком српске државе, српска црква постаје уз верски и национално-политички центар српског народа. Црквени поглавари постају и народне вође — етнарси. Основна функција етнарха састојала се у прикупљању пореза намењених султану и централним органима царевине. У време патријарха Макарија Соколовића (1557—1571) јурисдикција патријаршије покрива широку територију од Охрида до Будима. Црквени поглавари су подизали или подржавали многе буне против османлијских власти. Све ће то уродити укидањем српске патријаршије од стране султана Мустафе III 1766. године.

Од 1766. српска црква потпада под јурисдикцију Цариградске патријаршије, а већину епископа чинили су Грци — Фанариоти. Велики број Срба је емигрирао на подручје Аустрије, а катедра архиепископа пећког је била премештена из Пећи у Сремске Карловце, а затим је 1848. уздигнута на ранг патријаршије.

Након успоставе српске аутономије 1832, у Београду је била проглашена аутономна митрополија под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, а 1879. добила је аутокефалност.

У току балканских ратова (1912—1913) у састав Београдске митрополије су ушле и епархије: Скопска, Велешко-дебарска и Призренска.

Све до 1920. године не постоји јединствена црквена организација код Срба и тај период у историографији се назива „добом постојања покрајинских цркава”. Најзначајнија од свих покрајинских цркава била је Карловачка митрополија са седиштем у Сремским Карловцима.

Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918) створени су услови и за црквено уједињење, односно обнову Пећке патријаршије. Од 1920. средиште српске цркве је у Београду, а црква има достојанство патријаршије. Цариградска патријаршија је убрзо признала уједињење покрајинских српских цркава и стварање патријаршије посебним томосом.

У Београду постоји Музеј Српске православне цркве¹⁾ чији је најстарији експонат Дечанско апокрифно јеванђеље из 13. века.²⁾ Обновљена поставка Музеја свечано је отворена 31. маја 2013. године.³⁾ Српска православна црква додељује Орден Светог Саве, а од 2009. уведено је и шест нових одликовања.⁴⁾

Најзначајнији светитељи Српске православне цркве су:

• Свети Сава, први српски архиепископ
• Свети Симеон Мироточиви
• Свети кнез Лазар
• Света царица Милица
• Свети Стефан Лазаревић
• Свети краљ Милутин
• Свети краљ Драгутин
• Свети краљ Стефан Дечански
• Свети цар Урош
• Свети Ђорђе Кратовац
• Преподобна мати Ангелина
• Свети Максим (Бранковић)
• Свети Стефан Штиљановић
• Преподобна мати Параскева-Света Петка
• Свети Василије Острошки
• Свети Петар Цетињски
• Свети Петар Коришки
• Свети Јоаникије Девички
• Свети владика Николај Велимировић
• Свети Јустин Ћелијски
• Свети Симеон Дајбапски

и још велики број светитеља, преподобних, великомученика и мученика који су пострадали исповедајући православну веру.

Српска православна црква има велики број храмова и манастира. Међу најпознатије и најзначајније спадају:

• Храм Светог Саве на Врачару (који спада међу највеће храмове у свијету) , Саборна црква и Црква Светог Марка у Београду,
• манастири: Хиландар, Студеница, Жича, Грачаница, Дечани, Сопоћани, Пећка патријаршија, Девич, Милешева, Раваница, Љубостиња, Ћелије, Троноша, Острог, Цетињски манастир, Хопово, Крушедол, Враћевшница, Манасија, Ђурђеви Ступови, Лепавина, Крка, Крупа, Драговић, Бањска, Пива, Савина, Соко, Горњак, Витовница, Радовашница, Тавна, Моштаница, Добрун и други.

Многи од ових манастира и цркава су настали у време Немањића (12. век) и имају иконе и фреске од изузетног значаја и вредности за целокупну светску културу, а нарочито за хришћанску културу и цивилизацију. Стога је УНЕСКО на листу светске културне баштине до сада уврстио манастире: Високи Дечани, Студеница и Сопоћани, док се у поступку налазе и манастири: Грачаница и Пећка патријаршија, као и црква Богородице Љевишке у Призрену.

• Српска православна црква
• Епархије Српске православне цркве

• Прота Григорије Микић, http://sr.wikisource.org/wiki/Преглед_историје_хришћанске_цркве „Преглед историје хришћанске цркве“ (на http://sr.wikisource.org/ Викизворнику).
• Чедомир Марјановић, „Историја Српске цркве“, Ars libri, Београд 2001. ISBN 86-7588-001-4
• Радомир Поповић, „Српска црква у историји“, Библиотека Свечаник, Београд 1997.
• Радомир Поповић, http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/SPC.htm „Кратак преглед историје Српске православне цркве кроз историју“ (на сајту http://www.svetosavlje.org/ Светосавље).

• Званични сајт Српске православне цркве
• Православно хришћанство: Српска православна црква
• Производни завод Архиепископије београдско-карловачке Српске православне цркве
• Илустрована историја Српске православне цркве

Istorija Srpske pravoslavne crkve