Павле Ненадовић
Павле Ненадовић, рад Теодора Крачуна, Музеј Српске православне цркве, Београд
Рођење: 25. јануар 1703. Будим, Хабзбуршка монархија Смрт: 26. август 1768. Сремски Карловци, Хабзбуршка монархија

Павле Ненадовић (право име Петар) (Будим, 1699. или 25. јануар 1703¹⁾ — Сремски Карловци, 15/26. август 1768), трећи горњокарловачки владика (1744—1749) и карловачки митрополит (1749—1768). Заслужан је за обнову школа, подизање просветнога и културнога нивоа Срба и спречавање унијаћења Срба и Румуна.

Рођен је 1699.²⁾³⁾ или 25. јануара 1703. године⁴⁾ у Будиму од оца Ненада и мајке Јелисавете. Рођен је као Петар Ненадовић, а касније је добио свештено име Павле. У Будиму је завршио српску, немачку и латинску школу. Запослио се 1721. као писар у будимском магистрату.⁵⁾ Београдски митрополит Мојсије Петровић га је наговорио да се замонаши 1726. године у Сремским Карловцима.⁶⁾ Митрополит га је запопио 1728. и поставио за свога егзарха.⁷⁾ Био је главни егзарх Вићентија Јовановића, који га је 1732. поставио за администратора печујско-осјечке епархије.⁸⁾ Патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента именовао га је 1737. за главнога егзарха.⁹⁾¹⁰⁾

Као егзарх обављао је важне мисије за патријарха укључујући и одлазак цару у Беч 1738. Заједно са патријархом ишао је у Беч 1740. да би се потврдиле српске привилегије.¹¹⁾ Патријарх га је 1742. поставио за горњокарловачкога владику са седиштем у Плашком у Лици.¹²⁾ Међутим пошто је тада државна власт увелико радила на унијаћењу Срба није добијао потврду од царице Марије Терезије, па није могао да оде у своју епархију, све до 1744.¹³⁾¹⁴⁾ У име владе устоличио га је генерал Јосиф Депотери, а на устоличење су били позвани сви српски кнезови, српски официри и свештенство. То је било прво службено устоличење у горњокарловачкој епархији. Знао је да се против унијаћења Срба може борити само ако подигне ниво образованости свештенства. Због тога је као горњокарловачки владика у својој резиденцији у Плашком отворио централно училиште за горњокарловачку и костајничку епархију.¹⁵⁾ Сличну учитељско-богословну школу отворио је и у Залужници.¹⁶⁾ Крајем 1748. одређено је да се премести у арадску епархију, али пре одласка тамо изабран је 1749. за архиепископа и митрополита.

За митрополита је изабран 27. јула 1749.¹⁷⁾ Био је један од најагилнијих и најпросвјетљенијих карловачких митрополита.¹⁸⁾ Прво се побринуо да оживи, реорганизује и развије школе.¹⁹⁾ Побринуо се да се оснује посебан фонд из кога би се школе могле издржавати, а тај фонд је био познат под називом школски или клирикални фонд.²⁰⁾ Постао је главни оснивач чувених и изузетно корисних народно-црквених фондова карловачке митрополије.²¹⁾ Имао је велики организаторски дар, па је завео велики ред у управљању црквом у целој карловачкој митрополији.²²⁾ Од тада почињу да раде редовни духовни судови, стварају се архиве и зачеци библиотека на епископским дворовима.²³⁾ Саградио је велику саборну цркву у Сремским Карловцима, а темељито је обновио манастир Гргетег.²⁴⁾ Од огромне важности био је његов рад на подизању провете и културе међу Србима. У манастире је настојао да уведе строги ред и да подигне економску снагу манастира.

Посебно тешку борбу је водио са државним властима, које су користиле сваку прилику, која би им се указала да унијате православне Србе и Румуне. Унијаћење Срба је било најјаче у Хрватској.²⁵⁾ За време његове службе народ се много пута бунио против одлука државних власти, али он је успевао да умирује народ и да преговара са властима да народу изађе у сусрет.²⁶⁾ Захваљујући његовом утицају и агилности знатно је поправљено стање српских крајишника, особито након сеобе Срба у Русију (1751—1753) и након криза насталих укидањем Потиске и Поморишке крајине.²⁷⁾ Одлазио је или много пута писао царици Марији Терезији настојећи да исходи правду за свој народ. Спасио је православне Румуне у Ердељу коначнога унијаћења.²⁸⁾ Њихови црквени представници били су већ поунијаћени и било је само питање времена када ће и народ да се поунијати, али пошто је успио да добије црквену управу у северној Угарској и Ердељу спасио их је од унијаћења.²⁹⁾ Енергичном акцијом сузбијао је унијатску пропаганду. Ипак није успео да спаси Србе у Жумберку унијаћења, јер њихови војни заповедници нису дозвољавали приступ српском свештенству.

Енергично се борио да одбрани привилегије, које су Срби добили од цара Леополда Првог и сваки пут би оштро протестовао против сваке повреде тих привилегија.³⁰⁾ Због тога је често морао месецима да борави у Бечу и да шаље у Беч народне делегације.³¹⁾ У томе је био толико успешан, да је његова активност забринула католичко хрватско племство и католичку цркву па су се жалили на угарском сабору:

„Обузима нас оправдани страх, гледајући ово грдно тијело, које се пружа од московских граница до Јадранскога мора и које, уједињено под влашћу једнога митрополита, може временом да угуши и нашу вјеру и нашу државу, а особито кад уочимо ону страшну слогу ових шизматика са војничким сталежима”.³²⁾

• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 3, Београд, 1929, стр. 53
• Летопис Матице српске 137 (1884) 42-70
• Биографија Павла Ненадовића
• Српски јерарси

Pavle Nenadovic