Добро дошли на Српску енциклопедију

Павле Ненадовић

Павле Ненадовић (право име Петар) (Будим, 1699. или 25. јануара 17031)Сремски Карловци, 15/26 август 1768), трећи горњокарловачки владика (1744—1749) и карловачки митрополит (1749—1768). Заслужан је за обнову школа, подизање просветнога и културнога нивоа Срба и спречавање унијаћења Срба и Румуна.

Школовање и свештеник

Рођен је 1699.2)3) или 25. јануара 1703.4) у Будиму од оца Ненада и мајке Јелисавете. Рођен је као Петар Ненадовић, а касније је добио свештено име Павле. У Будиму је завршио српску, немачку и латинску школу. Запослио се 1721. као писар у будимском магистрату.5) Београдски митрополит Мојсије Петровић га је наговорио да се замонаши 1726. у Сремским Карловцима.6) Митрополит га је запопио 1728. и поставио за свога егзарха.7) Био је главни егзарх Вићентија Јовановића, који га је 1732. поставио за администратора печујско-осјечке епархије.8) Патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента именовао га је 1737. за главнога егзарха.9)10)

Горњокарловачки владика

Као егзарх обављао је важне мисије за патријарха укључујући и одлазак цару у Беч 1738. Заједно са патријархом ишао је у Беч 1740. да би се потврдиле српске привилегије.11) Патријарх га је 1742. поставио за горњокарловачкога владику са седиштем у Плашком у Лици.12) Међутим пошто је тада државна власт увелико радила на унијаћењу Срба није добијао потврду од царице Марије Терезије, па није могао да оде у своју епархију, све до 1744.13)14) У име владе устоличио га је генерал Јосиф Депотери, а на устоличење су били позвани сви српски кнезови, српски официри и свештенство. То је било прво службено устоличење у горњокарловачкој епархији. Знао је да се против унијаћења Срба може борити само ако подигне ниво образованости свештенства. Због тога је као горњокарловачки владика у својој резиденцији у Плашком отворио централно училиште за горњокарловачку и костајничку епархију.15) Сличну учитељско-богословну школу отворио је и у Залужници.16) Крајем 1748. одређено је да се премести у арадску епархију, али пре одласка тамо изабран је 1749. за архиепископа и митрополита.

Митрополит

За митрополита је изабран 27. јула 1749.17) Био је један од најагилнијих и најпросвјетљенијих карловачких митрополита.18) Прво се побринуо да оживи, реорганизује и развије школе.19) Побринуо се да се оснује посебан фонд из кога би се школе могле издржавати, а тај фонд је био познат под називом школски или клирикални фонд.20) Постао је главни оснивач чувених и изузетно корисних народно-црквених фондова карловачке митрополије.21) Имао је велики организаторски дар, па је завео велики ред у управљању црквом у целој карловачкој митрополији.22) Од тада почињу да раде редовни духовни судови, стварају се архиве и зачеци библиотека на епископским дворовима.23) Саградио је велику саборну цркву у Сремским Карловцима, а темељито је обновио манастир Гргетег.24) Од огромне важности био је његов рад на подизању провете и културе међу Србима. У манастире је настојао да уведе строги ред и да подигне економску снагу манастира.

Борба против унијаћења

Посебно тешку борбу је водио са државним властима, које су користиле сваку прилику, која би им се указала да унијате православне Србе и Румуне. Унијаћење Срба је било најјаче у Хрватској.25) За време његове службе народ се много пута бунио против одлука државних власти, али он је успевао да умирује народ и да преговара са властима да народу изађе у сусрет.26) Захваљујући његовом утицају и агилности знатно је поправљено стање српских крајишника, особито након сеобе Срба у Русију (1751—1753) и након криза насталих укидањем Потиске и Поморишке крајине.27) Одлазио је или много пута писао царици Марији Терезији настојећи да исходи правду за свој народ. Спасио је православне Румуне у Ердељу коначнога унијаћења.28) Њихови црквени представници били су већ поунијаћени и било је само питање времена када ће и народ да се поунијати, али пошто је успио да добије црквену управу у северној Угарској и Ердељу спасио их је од унијаћења.29) Енергичном акцијом сузбијао је унијатску пропаганду. Ипак није успео да спаси Србе у Жумберку унијаћења, јер њихови војни заповедници нису дозвољавали приступ српском свештенству.

Борба за очување добијених привилегија

Енергично се борио да одбрани привилегије, које су Срби добили од цара Леополда I и сваки пут би оштро протестовао против сваке повреде тих привилегија.30) Због тога је често морао месецима да борави у Бечу и да шаље у Беч народне делегације.31) У томе је био толико успешан, да је његова активност забринула католичко хрватско племство и католичку цркву па су се жалили на угарском сабору:

„Обузима нас оправдани страх, гледајући ово грдно тијело, које се пружа од московских граница до Јадранскога мора и које, уједињено под влашћу једнога митрополита, може временом да угуши и нашу вјеру и нашу државу, а особито кад уочимо ону страшну слогу ових шизматика са војничким сталежима”.32)

Литература

3)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 3, 53
5) , 6) , 9) , 11) , 12) , 13) , 17)
ЖИ
7) , 8) , 10) , 14) , 15) , 16) , 18) , 19) , 20) , 21) , 22) , 23) , 24) , 25) , 26) , 27) , 28) , 29) , 30) , 31) , 32)
НА
Штампање