Исаија Антоновић (Будим, 1696 — Беч, 22. јануар 1749), митрополит карловачки од 1748. до 1749.

Исаија Антоновић је рођен као Јован Антоновић 1697. године у Будиму од оца Антонија и мајке Сузане.¹⁾²⁾ Био је најпре парох у Будиму, али када је остао удовац замонашио се у манастиру Ковину и добио је име Исаија.³⁾ Постао је архимандрит манастира Ковина.⁴⁾ Када је био архимандрит слао га је митрополит Мојсије Петровић као свог заменика у канонску визитацију у Вараждински генералат, али власти га нису пуштале, јер је био наводно у договору са попом Николом, који је бунио граничаре.⁵⁾ Изабран је 1731. године за арадског епископа.⁶⁾ Исаија је од 1731. водио велику и тешку борбу са унијатском пропагандом, посебно у Бихару.⁷⁾ Спречавали су га да посети делове, где су вршили највећи притисак на приступање унији и где су затварали православне свештенике.⁸⁾ Жалио се више пута цару и Дворском ратном савету због тешког нарушавања привилегија. Дворски ратни савет је узео Србе у заштиту, али угарска канцеларија је допуштала жупанијским властима да наставе са инсистирањем на унијаћењу православних.⁹⁾ У тим крајевима је априла 1735. букнуо устанак Пере Сегединца.¹⁰⁾ Устанак је био усмерен против мађарских спахија. Спахије су иначе вршиле највећи притисак на православне.

Уживао је велико поверење царског двора, па је 1741. изабран и за вршачкога епископа, иако се томе противио патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента.¹¹⁾ На тај начин био је епископ две епархије. Због избора за вршачког епископа против жеље црквених власти дошло је до великих немира на црквено-народном сабору 1744. године у Сремским Карловцима.¹²⁾ Према њему владало је извесно неповерење јер је јео месо, а у то време ни монаси ни епископи нису смели да једу месо.¹³⁾ Много се противио избору Павла Ненадовића за горњокарловачког владику и писао је многе жалбе против њега.

Изабран је за митрополита 1748. године на народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима.¹⁴⁾ На сабору против њега је иступио Висарион Павловић, али на крају је попустио, па је Исаија Антоновић био једногласно изабран.¹⁵⁾ Чим је изабран за митрополита морао је да положи заклетву, у којој није стајало да је Карловачка митрополија зависна од Пећке патријаршије.¹⁶⁾ Беч је тражио да се карловачки митрополити не обраћају ни цариградским патријарсима, а ни руским царевима.¹⁷⁾ Одмах се посветио подизању просвете и образованости у српском народу, па је са одобрењем сабора позивао народ да се добровољним прилозима оснује фонд за отварање и издржавање неколико виших школа.¹⁸⁾ Септембра 1748. обратио се посланицом целом српском народу под аустријском влашћу и послао је своје изасланике да скупљају прилоге за отварање школа.¹⁹⁾ По одлуци сабора отишао је у Беч, али ту је преминуо 22. јануара 1749.²⁰⁾ Сахрањен је у катедралној цркви Светог великомученика Димитрија у Будиму.²¹⁾ Та црква је срушена након Другог светског рата.²²⁾

• Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве II, Београд, 2002.
• Сава Вуковић, Српски јерарси : од деветог до двадесетог века, уредник Јанко Брајковић, Евро, Београд, 1996, ИСБН 929:262.1
• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 1, стр. 65-66
• Милутин Јакшић, О Вићентију Јовановићу, Прилози за историју митрополитства му 1731-1737, Летопис Mатице српске, број 202-203, уредник Милан Савић, Нови Сад, 1900, стр. 218-261

Isaija Antonovic