Исаија Антоновић

Исаија Антоновић (Будим, 1696 — Беч, 22. јануар 1749), митрополит карловачки од 1748. до 1749. године.

Биографија

Исаија Антоновић рођен је као Јован Антоновић 1697. у Будиму од оца Антонија и мајке Сузане.1)2) Био је најпре парох у Будиму, али када је остао удовац замонашио се у манастиру Ковину и добио је име Исаија.3) Постао је архимандрит манастира Ковина.4) Када је био архимандрит слао га је митрополит Мојсије Петровић као свог заменика у канонску визитацију у Вараждински генералат, али власти га нису пуштале, јер је био наводно у договору са попом Николом, који је бунио граничаре.5) Изабран је 1731. за арадског епископа.6) Исаија је од 1731. водио велику и тешку борбу са унијатском пропагандом, посебно у Бихару.7) Спречавали су га да посети делове, где су вршили највећи притисак на приступање унији и где су затварали православне свештенике.8) Жалио се више пута цару и Дворском ратном савету због тешког нарушавања привилегија. Дворски ратни савет је узео Србе у заштиту, али угарска канцеларија је допуштала жупанијским властима да наставе са инсистирањем на унијаћењу православних.9) У тим крајевима је априла 1735. букнуо устанак Пере Сегединца.10) Устанак је био усмерен против мађарских спахија. Спахије су иначе вршиле највећи притисак на православне.

Уживао је велико поверење царског двора, па је 1741. изабран и за вршачкога епископа, иако се томе противио патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента.11) На тај начин био је епископ две епархије. Због избора за вршачког епископа против жеље црквених власти дошло је до великих немира на црквено-народном сабору 1744. у Сремским Карловцима.12) Према њему владало је извесно неповерење јер је јео месо, а у то време ни монаси ни епископи нису смели да једу месо.13) Много се противио избору Павла Ненадовића за горњокарловачког владику и писао је многе жалбе против њега.

Изабран је за митрополита 1748. на народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима.14) На сабору против њега је иступио Висарион Павловић, али на крају је попустио, па је Исаија Антоновић био једногласно изабран.15) Чим је изабран за митрополита морао је да положи заклетву, у којој није стајало да је Карловачка митрополија зависна од Пећке патријаршије.16) Беч је тражио да се карловачки митрополити не обраћају ни цариградским патријарсима, а ни руским царевима.17) Одмах се посветио подизању просвете и образованости у српском народу, па је са одобрењем сабора позивао народ да се добровољним прилозима оснује фонд за отварање и издржавање неколико виших школа.18) Септембра 1748. обратио се посланицом целом српском народу под аустријском влашћу и послао је своје изасланике да скупљају прилоге за отварање школа.19) По одлуци сабора отишао је у Беч, али ту је преминуо 22. јануара 1749.20) Сахрањен је у катедралној цркви Светог великомученика Димитрија у Будиму.21) Та црква је срушена након Другог светског рата.22)

Литература

1)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 1, стр. 65-66
2) , 3) , 4) , 12) , 21) , 22)
Сава Вуковић, 1996, стр. 208
5) , 6) , 13) , 15)
Ђоко Слијепчевић II, 2002, стр. 24
7)
Милутин Јакшић IV, 1900, стр. 222
8)
Милутин Јакшић IV, 1900, стр. 225
9)
Милутин Јакшић IV, 1900, стр. 229
10)
Милутин Јакшић IV, 1900, стр. 230
11) , 14) , 18) , 19) , 20)
НА
16) , 17)
Ђоко Слијепчевић II, 2002, стр. 25
Штампање