Добро дошли на Српску енциклопедију

Исаија Ђаковић

Исаија Ђаковић (Грабовац код Сланкамена, 17. век — Беч, 20. јул 1708), први1) митрополит крушедолски (карловачки) 1708. године. Био је један од најдаровитијих и најенергичнијих представника Срба под аустријском влашћу за вријеме Велике сеобе под патријархом Арсенијем Трећим Црнојевићем (Чарнојевићем).2) Као народни представник пуно пута је одлазио код аустријског цара и других управника царства у Беч.3) Након смрти Патријарха Арсенија Трећег је изабран 1708. на сабору у Крушедолу за првог врховног митрополита свих Срба у Аустрији, али је изненада умро у Бечу касније те године.4)

Биографија

Рођен је у селу Грабовцу код Сланкамена. У истом селу је прво био свештеник, а затим када је остао удовац, замонашио се у манастиру Крушедолу. Постао је епископ јенопољски и арадски у времену пре Велике сеобе Срба 1690. године.

Током Велике сеобе Срба патријарх Арсеније III сазвао је 18. јуна 1690. године у Београду народни збор. На том збору учествовао је и епископ Исаија чије је многе позитивне особине, познавање језика, као и познавање политичких прилика у Хабзбуршкој монархији, уочио патријарх Арсеније. У свом раду у новим околностима патријарх се могао ослонити на искуство и способности епископа Исаије. Током овог збора у Београду формулисани су захтеви српског народа који је имао намеру да у већем броју пређе у Угарску.

Епископ Исаија је тада отишао у Беч и састао се са грофом Ђорђем Бранковићем који је био ухапшен. Заједно су уобличили захтеве са Београдског збора и 21. августа 1690. године епископ Исаија је добио од цара Леополда I привилегију којом су гарантована тражена права. Инсистирањем епископа Исаије текст већ спремљене привилегије је допуњен реченицом која каже да се власт српског патријарха проширује и признаје и над православним народом у Хрватској и Угарској.

Да би стали на пут интензивном залагању римокатолика на унијаћењу Срба у Срему и Славонији, патријарх Арсеније III је кренуо у обилазак својих верника. За то је добио у Бечу 5. марта 1692. године путни лист за себе и епископа Исаију. Тада је епископ Исаија обишао Србију, Херцеговину и Далмацију.

Убрзо после Велике сеобе цар Леополд I је даровао манастир Гргетег са свим његовим поседима на доживотно уживање епископу Исаији. Касније, када је постао митрополит, Исаија је Гргетег прогласио митрополитским добром.

Патријарх Арсеније III је изненада умро у Бечу 27. октобра 1706. године па се поставило питање његовог наследника. Епископ Исаија је радио на томе да се што пре попуни место духовног поглавара. У погледу односа са Пећком патријаршијом, заступао је став, супротно од осталих архијереја, да се изабере нови патријарх и организује посебна патријаршија. Други су, на челу са фрушкогорским епископом Стефаном Метохијцем, заступали став да српска црква у овим крајевима треба да се организује као аутономна митрополија у саставу Пећке патријаршије.

У Бечу је, 3. марта 1707. године, одржана заједничка конференција представника Дворског ратног савета и Дворске угарске коморе и том приликом је донета одлука која је била против обе српске тезе. Конференција је донела одлуку да се приликом избора новог црквеног поглавара аустроугарских Срба има настојати да се он прогласи потпуно независним од свих патријараха под Турцима, али да ни он сам не може носити титулу патријарха.

На српском сабору одржаном 6. јануара (или 7.5) јануара) 1708. године у манастиру Крушедолу, победила је теза митрополита Стефана Метохијца да се не смеју прекидати везе са Пећком патријаршијом. Тада је основана нова Крушедолска митрополија и за њеног првог митрополита једногласно је изабран Исаија Ђаковић, који је знао стране језике и двадесет година водио све црквене послове у односу са властима. Приликом устоличења нови митрополит је пред целим црквено-народним сабором положио заклетву верности Православној цркви уопште, цару и пећком патријарху. Новом митрополиту је за архидијецезу одређен Срем и Осечко поље. За време своје краткотрајне управе митрополит Исаија се настанио у Сремским Карловцима, где је 15. маја 1708. године одржао прво редовно заседање Светог архијерејског синода новоосноване Крушедолске митрополије.

Нови митрополит крушедолски, знајући потребе свога народа и цркве са једне, и тежње политичких и римокатоличких кругова са друге стране, поднео је цару Јосифу I захтев у једанаест тачака. Тражио је да сви тадашњи и будући епископи у Монархији зависе од митрополита док се не освоји Пећ, седиште српског патријарха. Тражио је да Крушедолска митрополија задржи у потпуности своја добра, да народ сам себи бира митрополите и поставља митрополитске администраторе, да српско свештенство слободно врши своје дужности, а епископи да слободно и неометано обилазе своје епархије и сакупљају своје приходе који су им привилегијама одобрени, да је православна вера слободна и равноправна с католичком и да се српски народ не присиљава да празнује католичке празнике. Осим тога, митрополит је тражио да православне епископе посвећује само српски архиепископ и да онај православни митрополит или епископ који пређе на унију буде лишен чина, а да народ на његово место може поставити новог митрополита или епископа.

Приликом посете Бечу ради црквено-народних послова, митрополит Исаија је изненада умро 20. јула 1708. године.6) Сахрањен је у манастиру Крушедолу.

Литература

  • Сава Вуковић: „Српски јерарси од деветог до двадесетог века“, Евро Београд, Унирекс Подгорица, Каленић Крагујевац, 1996. године; текст „Исаија (Ђаковић) митрополит крушедолски 1708.“ стр. 203-207. COBISS ID 162167047
  • Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига прва, Београд, 1924.

Спољне везе

1)
„NE1”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига прва, Београд, 1924.
2) , 3) , 4) , 5) , 6)
NE1
Штампање