Димитрије Руварац
Димитрије Руварац (око 1910)
Рођење: 25. октобар 1842. Стари Бановци, Аустријско царство Смрт: 3. децембар 1931. Сремски Карловци, Краљевина Југославија Познат као: историчар, библиотекар и протојереј

Димитрије Руварац (Стари Бановци, 25. октобар¹⁾ 1842 — Сремски Карловци, 3. децембар 1931), српски свештеник и историчар, протојереј и библиотекар Патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима.²⁾ Аутор је оригиналних научних радова, расправа, студија и издавач неколико важних извора за писање српске црквене историје.³⁾

Породица Руварац води порекло из околине Бихаћа и Цазина, на граници између Кордуна и Босанске Крајине.⁴⁾ Рођен је 25. октобра 1842. године у Старим Бановцима, у сиромашној сеоској породици, од мајке Јулијане (рођене Шевић), родом из Осијека⁵⁾⁶⁾ и оца Василија⁷⁾ (Васе), који је у то доба био сеоски парох у истом месту.⁸⁾ Породица се 1847.⁹⁾ преселила у Нове Карловце (познатији као Сасе), недалеко од Инђије, док је отац тамо обављао дужност пароха. Тамо је завршио српску основну школу. У истом месту су му касније умрла оба радитеља.¹⁰⁾ Имао је старију браћу Лазара (који је завршио философију у Бечу и ступио у државну чиновничку службу), Јована (у монаштву назван Иларион), затим рано преминули књижевник Коста, звезда омладинског покрета у Пешти, врло млад је преводио Хајна и друге немачке романтичаре.¹¹⁾ Према својој аутобиографији, љубав према књизи развила је мајка, која је била посебно паметна и вредна. Говорила је немачки језик и често је читала.¹²⁾

Немачку основну школу, гимназију и на крају богословију (1852—1856)¹³⁾ је завршио у Сремским Карловцима.¹⁴⁾ На богословији му је предавао тек замонашени Иларион Руварац, његов старији брат.¹⁵⁾ По завршетку школовања радио је најпре као учитељ, месец дана у Крушедолу,¹⁶⁾ а затим неколико месеци у Земуну до краја школске 1865/66. године. У августу 1866. постао је капелан земунском проти,¹⁷⁾ а у октобру исте године се оженио са Софијом, рођеном Булић, ћерком боровског пароха и нешто касније је рукоположен за ђакона.¹⁸⁾ Био је администратор, а од 1870. парох у земунској Горњој Вароши. Чин протојереја је стекао 1893. године.¹⁹⁾

Године 1899, на позив патријарха српског Георгија постављен је за управитеља Српске манастирске штампарије у Карловцима и библиотекара митрополијско-патријаршијске библиотеке. Почетком 1903. постао је уредник „Српског Сиона”,²⁰⁾ званичног листа Архијерејског синода за црквено-просветне и потребе Карловачке митрополије, у коме је објављивао историјску грађу за упознавање прошлости Карловачке митрополије.²¹⁾ Тиме се бавио до 1907, када је умро његов главни покровитељ, патријарх Георгије. Истовремено је смењен са места управника Српске манастирске штампарије и Патријаршијске библиотеке.²²⁾ Исти посао, објављивања документације за црквену историју је наставио као уредник у часопису „Архив за историју Српске православне карловачке митрополије” који је излазио у четири годишта у периоду 1911—1914.²³⁾ Исте 1911. враћен је на место библиотекара у Патријаршији,²⁴⁾ наследивши свога брата Јована. Печатирао је, инвентарисао књиге и оформио алфабетски каталог.²⁵⁾ По истом принципу уредио је и Иларионову библиотеку, која је бројала 1.852 наслова у 2.433 свеске и за њу је израдио посебне листиће и саставио посебан протокол, сачувавши је тако као посебну целину, као и библиотеку Захарија Орфелина од 102 наслова у 135 свезака, која је 1894. године пренета у Патријашијску библиотеку. О Патријаршијској библиотеци се старао све до смрти. После Првог светског рата велику пажњу је посветио враћању књига, које су за време рата нестале, као и увећању фонда и уређењу библиотеке.²⁶⁾

Био је редовни члан Матице српске и њеног књижевног одељења, члан и утемљивач друштва „Светог Саве”, оснивач и члан Српске пчеларске задруге у Руми и потпомажући члан „Српских сокола” у Сремским Карловцима.²⁷⁾

Био је дописни члан Српске краљевске академије (Академије друштвених наука) од 3/16. фебруара 1906.²⁸⁾

Извршио је самоубиство 3. децембра 1931. године у Сремским Карловцима,²⁹⁾ где је живео скромно и повучено.³⁰⁾

Био је многостран. Писао је политичке и посебно црквенополитичке чланке и расправе, као и литералноисторијске стдудије. Водио је жестоке расправе са политичким противницима, као и са лошим историчарима, нарочито плагијаторима.³¹⁾ Написао је серију текстова насловљених Доле образину, где је критиковао угледне личности из цркве, каноничара Емилијана Радића, противника патријарха Георгија, затим Радослава Грујића и Никодима Милаша. Полемисао је и о политици, нападајући ставове Светозара Милетића. Писао је о националним питањима. Одговарајући на изазов хрватског „Обзора”, да Срби кажу шта су им Хрвати скривили, написао је чланак у наставцима у „Новом времену” (1894), под насловом Ево, шта сте нам криви!,³²⁾ који је годину дана касније, у прерађеном облику издао као књигу.³³⁾

Према сопственој аутобиблиографији, до 1927. објавио је 1.101 библиографску јединицу из области црквене, културне, делимично друштвене и политичке историје српског народа XVIII и XIX века у крајевима Хабзбуршке монархије.³⁴⁾ Како је и сам записао: „био је вољан и оран да што више изнесе из таме на видело, историјске грађе из нашег црквено-народног живота”.³⁵⁾

За писање је користио изворе из тадашње Патријаршијске библиотеке, у којој је радио, као и из српских манастира, епархијских и конзисторијалних архивских збирки. Неки од коришћених извора, више не постоје, посебно после усташке пљачке фрушкогорских манастира, у мају и јуну 1941. године, па су поједини његови радови сада и једини научни извори.³⁶⁾

Потписујући се својим именом или под псеудонимима В. С. Д. (Вујанов син Димитрије) или С. С. (Стари саборлија),³⁷⁾ сарађивао је са бројним часописима, од којих су неки касније објављени као засебна дела. Објављивао је чланке:

• политичке природе у:³⁸⁾
  • новосадском „Напретку“ (1865, 1868)
  • „Земунском гласнику“ (1868. и 1869)
  • београдском „Јединству“ (1869)
  • земунском „Граничару“ (1874—1876)
  • новосадској „Застави“ (1873—1874, 1884—1886)
  • новосадском „Бранику“ (1886—1902)
  • новосадском „Српском колу“ (1885)
  • бегорадском „Истоку“ (1880)
  • београдском „Доситеју“ (1889)
  • београдском „Виделу“ (1887—1888)
  • пештанском „Српском дневнику“ (1889)
  • земунском „Новом времену“ (1889—1898)
• писао је за књижевне листове:³⁹⁾
  • богословски часопис „Глас истине“ (1885—1890)
  • „Јавор“ (1887—1893)
  • „Хришћански весник“ (1887—1890)
  • учитељски лист „Нови васпитач“ (1888)
  • „Весник српске цркве“ (1894)
  • „Коло“ (1890)
  • „Старинар“ (1890—1891)
  • „Дело“ (1897—1899, 1904)
  • босанско-херцеговачки „Источник“ (1890, 1891)
  • „Стражилово“ (1885, 1888)
  • „Бранково коло“ (1898, 1901, 1902, 1904, 1905)
  • „Богословски гласник“ (1902, 1904, 1905)
  • „Српски Симеон“ (од 1892)
• писао је говоре, беседе, споменице који су изашли различитим српским органима:⁴⁰⁾⁴¹⁾
  • „Годишњици“ (1889, 1893)
  • „Споменику“ Српске краљевске академије
  • „Летопису Матице српске“
  • „Гласнику“ Српског ученог друштва

Од значајнијих дела се издвајају:⁴²⁾

• „Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље“ (1898)
• „Постанак и развитак српске црквено-народне автономије“ (1899)
• „Шематизам источно-православне српске митрополије карловачке за 1900 године“ (1900)
• „Јован Рајић, архимандрит 1726—1801“ (1902)
• „Српска митрополија карловачка око половине XVIII века“ (1902)
• „Опис фрушкогорских манастира 1753“ (1904)⁴³⁾
• „Архимандрита Јована Рајића Историја катихизма“ (1912)
• „Историја Патријаршијске библиотеке“ (1919)
• „Нацрт живота и списак књижевних радова митрополита Стратимировића“ (1921)
• „Покрово-богородичине школе у Карловцима 1749-1769“ (1926)

Одликован је протојерејским крстом и Орденом Светог Саве четвртог реда.⁴⁴⁾

• Димитрије Руварац, Биографије: Димитрије Руварац, Годишњак, број XIV, Српска краљевска академија, Београд, 1906, стр. 428-456
• Радован Пилиповић, Димитрије Руварац (1842-1931) – историчар и библиотекар, Православље, број 1056, уредник Александар Ђаковац, СПЦ, Београд, 15. 3. 2011, ИССН 0555-0114
• Никола Радојчић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 3, Н-Р, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1928, стр. 1010
• Ј. Чалија, Доле с образинама, Политикин Забавник, број 3119, 18. 11. 2011.
• Ратко Дмитровић, Заборављена лекција Димитрија Руварца, уредник Милорад Вучелић, Печат, ИП „Наш печат“ а.д., Београд, 12. 10. 2012.
• Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007.
• Димитрије Руварац, Опис фрушкогорских манастира 1753. године, Српска манастирска штампарија, Сремски Карловци, 1904.
• Бошко Сувајџић, Иларион Руварац и народна књижевност, уредник Снежана Самарџија, Институт за књижевност и уметност: Друштво за српски језик и уметност, Београд, 2007, ИСБН 978-86-7095|126-6
• Јелица Живковић, Библиотека српске патријаршије, Гласник, број 1, Народна библиотека Србије, 2005, ИСБН 1820-1245
• Ко је ко у Југославији, уредник И. М. Петровић, Д. Тежак, Југословенски годишњак и Нова Европа, Београд, Загреб, 1928.
• Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955–1971. 7.
• Енциклопедија Новог Сада 24 (2004) 45–47.
• Д. Руварац: Аутобиографија и библиографија. Нови Сад, 1927.
• Енциклопедија ликовних умјетности, Загреб, 1959–1966. 4.
• ÖBL 44 (1987) 341–342
• Библиографија расправа и чланака, T. 1–14. Загреб, Југославенски лексикографски завод, 1956–1986. 10, 296–297.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Dimitrije Ruvarac