Корисничке алатке

Алатке сајта


јован_грчић_миленко

Јован Грчић Миленко

Јован Грчић Миленко (Черевић, 15/27. новембар 1846 — ман. Беочин, 29. мај/10. јун 1875), српски лирски песник.

Биографија

Рођен је као Јован Грчки у Черевићу у Срему 15. новембра 1846. године,1) од мајке Ане, рођене Барако2) и оца Тодора Грчког. Село се налазило на Дунаву и имало је у првој половини 19. века развијену трговину, међу трговцима је било доста посрбљених Грка.3) Своје презиме је касније посрбио и претворио га у Грчић,4) највероватније у време када је почео да објављује своје песме.5) Имао је млађег брата Ђорђа, који је до краја живота остао да живи у селу и сестру Катицу. Оца није добро упамтио, јер је умро када му је било четири године (1850). После очеве смрти мајка се није поново удавала и посветила се деци.6)

Школовање

Основну школу је завршио у родном месту, око 1860. отишао је у Петроварадин, где је учио немачку школу.7) Нижу шестогодишњу гимназију у Новом Саду.8) Нови Сад је у то време био центар срског духовног живота и веома је погодовао развоју његовог песничког талента.9) У току школовања је учествовао у раду ђачких и омладинских дружина.10) Још као дечак је почео да пише песме у новосадској дружини „Пупољак“.11)

Вишу гимназију је завршио у Сегедину, а матурирао је у Пожуну (Братислава).12)13) Истовремено је учествовао у раду сегединске „Слоге“ и пожунске дружине „Слобода“.14) Године 1863. објављена је његова прва песма „Не бој ми се …“ у „Даници“,15) старом и угледном српском часопису.

Значајан утицај на њега је имала велика љубав према Милени Стефановић, познаници из детињства, која је умрла док је похађао гимназију у Пожуну. По њој је свом имену додао име Миленко. Тако се први пут потписао у „Даници“ 1865, када је објавио песму „Заплакаће“.16)

После завршене матуре, уписао је медицину 1867. године17) у Бечу.18) Био је савестан и вредан студент, а од Матице српске је добио стипендију из фонда Петра Костића.19)

У Бечу је много радио на свом књижевном образовању. Тамо је био члан, и једно време секретар омладинске дружине „Зора“, читао је немачке песнике и преводио их за „Даницу“.20) По стилу се сматра непосредним наследником Бранка Радичевића, познат је као „песник природе“, а неки су га звали „фрушкогорским славујем“. Бавио се и преводима немачких песника, Гетеа, Шилера, Хајнеа. Његови узори међу домаћим књижевницима су били Лаза Костић и Јован Јовановић Змај, коју су му истовремено били и најближи пријатељи.21)

Такође је покушао да пише новеле, драме и путописе.22) Своја дела је објављивао у најпознатијим тадашњим књижевним часописима, „Матици“, „Млада Србадија“ - орган Уједињене омладине, „Србадија“.23) У Бечу је крајем 1869. објавио збирку песама, као засебну књигу.24) Песме у књизи је поделио у циклусе, а због трошкова штампања у књигу није могао да уврсти све песме које је желео. У то време био је врло самоуверен и амбициозан. Већ је спремао нове приповетке из сеоског живота, које је имао намеру да објави.25)

Међутим, прве критике на збирку су биле негативне и чак увредљиве.26) У „Младој Србадији“, му је замерено што нема полета у осећању, ни језговите мисли, што много пише, а нема шта да каже, док је у „Даници“ изашла још неповољнија, подругљива критика, пуна напада.27) Уредници оба листа били су и његови пријатељи, па су га овакве критике веома погодиле.28) Због тога је одустао од даљег објављивања својих књижевних дела, мада је до смрти наставио да их пише. Тек пред крај живота је објавио циклус песама „Мозаик“ у „Србадији“.29)

Смрт и сахрана

Туберкулоза којом је био заражен још од детињства, августа 1873. постала је акутна.30) Наредне године (1874)31) због болести је напустио студије и вратио се кући.32) Игуман манастира Беочин на Фрушкој гори му је понудио да дође код њих, да би се лечио у бољим условима, него у свом дому.33) Тамо је прешао на пролеће 1875.34)

Умро је 29. маја 1875. године у двадесет деветој години живота. Сахрањен је 30. маја у порти манастира. Његовој сахрани, присуствовали су пријатељи лекари, Јован Јовановић Змај, Илија Огњановић, Лазар Станојевић и други. На скромном надгробном каменом крсту исклесани су Змајеви стихови:35)

„Ево ти горе, ево -
којој си слатко пево!
Сад јој славуји поје
Негдање песме твоје,
гора ти чува тело,
а спомен Српство цело.”

Заоставштина

Неке песме из његове заоставштине, које за живота није објавио, касније су штампане у листовима „Стражилово“, „Јавор“, „Српске илустроване новине“, „Правда“.36)

У Првом светском рату, у кући његове породице су били смештени немачки војници. Заједно са осталим покућством, у рату су уништени и његови рукописи.

За њим је остало око 150 песама и поема и три прозна рада.37) Све његове љубавне песме посвећене су Милени, а после њене смрти, чешће је писао родољубиве песме. Био је обожавалац Светозара Милетића, коме је посветио један циклус. Један број песама посвећен је српској омладини.38)

Његова дела била су предмет многих студија и књижевних огледа.39)

Литература

1) , 3) , 5)
Милан Кашанин, 1949, стр. XXI
2) , 6)
Милан Кашанин, 1949, стр. XXII
4) , 17) , 19)
Мирјана Брковић, 1996, стр. 3
7) , 12) , 33) , 35) , 37)
Јелена Беоковић, 2. 7. 2010.
8) , 10) , 13) , 14) , 18) , 22) , 24) , 32)
Вељко Петровић, 1925, стр. 778
9) , 11) , 15)
Милан Кашанин, 1949, стр. XXIII
16)
Милан Кашанин, 1949, стр. XXIV
20)
Милан Кашанин, 1949, стр. XXV
21) , 23) , 26) , 29)
Мирјана Брковић, 1996, стр. 4
25)
Милан Кашанин, 1949, стр. XXVI
27)
Милан Кашанин, 1949, стр. XXVII
28) , 30)
Милан Кашанин, 1949, стр. XXVIII
31) , 34)
Милан Кашанин, 1949, стр. XIX
36)
Милан Кашанин, 1949, стр. XXXI
38)
Милан Кашанин, 1949, стр. XXXIII
39)
Мирјана Брковић, 1996, стр. 5
јован_грчић_миленко.txt · Последњи пут мењано: 2020/03/26 22:28 од жељко_тодоровић