Јован Грчић Миленко
Рођење: 27. новембар 1846. Черевић, Срем Смрт: 10. јун 1875. манастир Беочин Познат као: песник

Јован Грчић Миленко (Черевић, 15/27. новембар 1846 — ман. Беочин, 29. мај/10. јун 1875), српски лирски песник.

Рођен је као Јован Грчки у Черевићу у Срему 15. новембра 1846. године,¹⁾ од мајке Ане, рођене Барако²⁾ и оца Тодора Грчког. Село се налазило на Дунаву и имало је у првој половини 19. века развијену трговину, међу трговцима је било доста посрбљених Грка.³⁾ Своје презиме је касније посрбио и претворио га у Грчић,⁴⁾ највероватније у време када је почео да објављује своје песме.⁵⁾ Имао је млађег брата Ђорђа, који је до краја живота остао да живи у селу и сестру Катицу. Оца није добро упамтио, јер је умро када му је било четири године (1850). После очеве смрти мајка се није поново удавала и посветила се деци.⁶⁾

Основну школу је завршио у родном месту, око 1860. отишао је у Петроварадин, где је учио немачку школу.⁷⁾ Нижу шестогодишњу гимназију у Новом Саду.⁸⁾ Нови Сад је у то време био центар срског духовног живота и веома је погодовао развоју његовог песничког талента.⁹⁾ У току школовања је учествовао у раду ђачких и омладинских дружина.¹⁰⁾ Још као дечак је почео да пише песме у новосадској дружини „Пупољак”.¹¹⁾

Вишу гимназију је завршио у Сегедину, а матурирао је у Пожуну (Братислава).¹²⁾¹³⁾ Истовремено је учествовао у раду сегединске „Слоге” и пожунске дружине „Слобода”.¹⁴⁾ Године 1863. објављена је његова прва песма Не бој ми се… у „Даници”,¹⁵⁾ старом и угледном српском часопису.

Значајан утицај на њега је имала велика љубав према Милени Стефановић, познаници из детињства, која је умрла док је похађао гимназију у Пожуну. По њој је свом имену додао име Миленко. Тако се први пут потписао у „Даници” 1865, када је објавио песму „Заплакаће”.¹⁶⁾

После завршене матуре, уписао је медицину 1867. године¹⁷⁾ у Бечу.¹⁸⁾ Био је савестан и вредан студент, а од Матице српске је добио стипендију из фонда Петра Костића.¹⁹⁾

У Бечу је много радио на свом књижевном образовању. Тамо је био члан, и једно време секретар омладинске дружине „Зора”, читао је немачке песнике и преводио их за „Даницу”.²⁰⁾ По стилу се сматра непосредним наследником Бранка Радичевића, познат је као „песник природе”, а неки су га звали „фрушкогорским славујем”. Бавио се и преводима немачких песника, Гетеа, Шилера, Хајнеа. Његови узори међу домаћим књижевницима су били Лаза Костић и Јован Јовановић Змај, коју су му истовремено били и најближи пријатељи.²¹⁾

Такође је покушао да пише новеле, драме и путописе.²²⁾ Своја дела је објављивао у најпознатијим тадашњим књижевним часописима, „Матици”, „Млада Србадија” — орган Уједињене омладине, „Србадија”.²³⁾ У Бечу је крајем 1869. објавио збирку песама, као засебну књигу.²⁴⁾ Песме у књизи је поделио у циклусе, а због трошкова штампања у књигу није могао да уврсти све песме које је желео. У то време био је врло самоуверен и амбициозан. Већ је спремао нове приповетке из сеоског живота, које је имао намеру да објави.²⁵⁾

Међутим, прве критике на збирку су биле негативне и чак увредљиве.²⁶⁾ У „Младој Србадији” му је замерено што нема полета у осећању, ни језгровите мисли, што много пише, а нема шта да каже, док је у „Даници” изашла још неповољнија, подругљива критика, пуна напада.²⁷⁾ Уредници оба листа били су и његови пријатељи, па су га овакве критике веома погодиле.²⁸⁾ Због тога је одустао од даљег објављивања својих књижевних дела, мада је до смрти наставио да их пише. Тек пред крај живота је објавио циклус песама Мозаик у „Србадији”.²⁹⁾

Туберкулоза којом је био заражен још од детињства, августа 1873. постала је акутна.³⁰⁾ Наредне године (1874)³¹⁾ због болести је напустио студије и вратио се кући.³²⁾ Игуман манастира Беочин на Фрушкој гори му је понудио да дође код њих, да би се лечио у бољим условима, него у свом дому.³³⁾ Тамо је прешао на пролеће 1875.³⁴⁾

Умро је 29. маја 1875. године у двадесет деветој години живота. Сахрањен је 30. маја у порти манастира. Његовој сахрани, присуствовали су пријатељи лекари, Јован Јовановић Змај, Илија Огњановић, Лазар Станојевић и други. На скромном надгробном каменом крсту исклесани су Змајеви стихови:³⁵⁾

„Ево ти горе, ево -
којој си слатко пево!
Сад јој славуји поје
Негдање песме твоје,
гора ти чува тело,
а спомен Српство цело.”

Неке песме из његове заоставштине, које за живота није објавио, касније су штампане у листовима „Стражилово”, „Јавор”, „Српске илустроване новине”, „Правда”.³⁶⁾

У Првом светском рату, у кући његове породице су били смештени немачки војници. Заједно са осталим покућством, у рату су уништени и његови рукописи.

За њим је остало око 150 песама и поема и три прозна рада.³⁷⁾ Све његове љубавне песме посвећене су Милени, а после њене смрти, чешће је писао родољубиве песме. Био је обожавалац Светозара Милетића, коме је посветио један циклус. Један број песама посвећен је српској омладини.³⁸⁾

Његова дела била су предмет многих студија и књижевних огледа.³⁹⁾

• Вељко Петровић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 1, А-Х, уредник Станоје Станојевић, Библиографски завод д.д., Загреб, 1925, стр. 778
• Милан Кашанин, Јован Грчић Миленко - живот и рад, ИП „Народна просвета”, Београд, 1949.
• Јелена Беоковић, Ко је био Јован Грчић Миленко - фрушкогорски славуј, Политикин Забавник, број 3047, 2. 7. 2010.
• Мирјана Брковић, Јован Грчић Миленко : (1846-1875) : каталог изложбе, уредник Миро Вуксановић, Библиотека Матице српске, 1996.

Jovan Grcic Milenko