Добро дошли на Српску енциклопедију

Милета Радојковић

Милета Радојковић (Ђунис, 1778 — Јагодина, 8. октобар 1852), кнез Јагодинске нахије, ђенерал, министар војни и члан Државног савета. Био је вођа Милетине буне, која је избила 1835, са циљем да се ограничи власт кнеза Милоша. Главни резултат побуне било је доношење Сретењског устава. Успешно је руководио устанком, којим је 1832—1833. Србији враћено шест отргнутих нахија.

Истакао се јунаштвом у оба устанка

Милета Радојковић рођен је око 1778. у Ђунису у крушевачкој нахији од оца Радојка Станишића и мајке Веселе.1)2) Након тога преселио се у Катун у јагодинској нахији.3) За време Првог српског устанка био је најпре борац, а онда барјактар код кнеза Јефте из Обрежа.4) Истакао се јунаштвом и војничком вештином 1810. у бици код Варварина.5) За време Другог српског устанка био је међу првима, који су устали.6) Чувао је српска села од Турака који су од Јагодине надирали преко Мораве на Темнић и околину.7) Истакао се разбивши Турке на Мајурском пољу и на Јухору.8) Када је окончан Други српски устанак Милета је био старешина најпре у Темнићу, а онда и на ширем подручју. У октобру 1823. постао је члан крагујевачког општенародног суда, највишега суда, који се касније поделио на Совјет и на Велики суд.9) Био је 1823. председник општенародног суда.10) Током 1826. кратко време био је члан београдског суда, али исте године се вратио у крагујевачки општенародни суд.11)

Присаједињење отргнутих крајева

Крајем 1832. избила је у отцепљеним нахијама побуна против Турака због отмице двеју девојака.12) Турци су према споразумима и хатишерифима требали да врате Србији 6 отцепљених нахија. У тих шест отцепљених нахија народ се жалио на турска злодела. Кнез Милош је на списку 767 различитих злодела за део нахија имао 236 случајева отимања и турчења девојака.13)

Отмица двеју девојака новембра 1832. била је кап, која је прелила чашу, па је кнез послао Милету Радојковића и Арсенија Андрејевића да од турских власти траже да се девојке врате.14) Кнез Милош је хтео да искористи ту прилику за прикључење Србији отргнутих нахија, па је Милетин главни задатак био да побуни народ.15) Стање је било веома тешко и старешине из отргнутих нахија су тврдиле да се турски зулуми више не могу подносити и да желе да се побуне, али се боје да то ураде без помоћи кнеза Милоша.16) Милета Радојковић је пренио кнежево тајно наређење да се дижу на устанак.17) Док је кнез јавно тобоже позивао на смирење побуне Милета Радојковић и Андрејевић су потицали побуну саветујући побуњенике. Након успешне побуне у крушевачкој нахији успостављена је српска власт, а онда су и у другим крајевима тражили да се подигну, јер се више нису могла трпити турска злодела.18) Кнез је поново послао Милету, који је организовао устанак, па је током маја 1833. ослобођена цела источна Србија, сем утврђених градова.19) Када је са Турцима дошло до сукоба у Неготину кнез је дао Милети да са 450 војника крене у интервенцију.20) Уласком српске војске у Источну Србију остварено је присаједињење отргнутих предела Кнежевини Србији.21) Милета је успешно руководио устанком, па су Срби тада повратили део отцепљених нахија.22) Постављен је 22. марта 1834. за великог сердара расинске области, која је тада обухватала крушевачки, јагодински, параћински и ресавски округ.23)

Милетина буна

Према Хатишерифу из 1830. кнез Милош је требало да дели власт са Саветом, али то је непрекидно избегавао.24) Старешинска опозиција је тражила да кнез то спроведе, али како је кнез то непрекидно одлагао одлучили су да ступе у акцију. Организатор завере био је Стојан Симић. Срце покрета чинили су Аврам Петронијевић, Милета Радојковић, Ђорђе Протић и Ранко Мајсторовић.25) Код Стојана Симића су завереници дошли до 12. јануара 1835. на крштење његова сина, а на то славње су позвали и кнегињу Љубицу и Михајла Обреновића.26) Кнегиња је због невере била љута на кнеза и слагала се са планом да се ограничи кнежева власт. Завереници су се договорили да милом или силом натерају кнеза да прихвати устав и да се укине кулук и обједини порез.27) Радикална група на челу са Стојаном Симићем је тражила да се кнез збаци, али Милета Радојковић је заступао умеренији став залажући се да само ограниче кнежеву власт.28)

Када је кнез сазнао за заверу морали су да крену у акцију иако нису извршили припреме. Милетина буна започела је 17. јануара 1835, а Милета Радојковић је постао вођа буне, јер је сакупио највећу војску. Милета је као велики сердар расинске области успео да побуни народ, па се у Јагодини окупило око 6.000 побуњеника између 17. и 19. јануара.29) Милета је ту војску повео на Крагујевац.30) У сусрет побуњеника изашао је кнезу лојалан Тома Вучић Перишић са 150 коњаника.31) Тома Вучић је саслушао Милету Радојковића и договорио се с њим да могу да уђу у Крагујевац и да заузму део, где је суд, али не и део где је кнежев конак.32) Вучић је за то време требало да оде до кнеза у Пожаревац и саопшти му захтеве. Приликом уласка у Крагујевац Стојан Симић је заузео кнежев конак, што је наљутило Милету и учврстило га у намери да се постигне помирење са кнезом.33) Кнез Милош је 22. јануара прихватио захтеве побуњеника али је тражио да се побуњеници разиђу и да се све решава на Сретењској скупштини.34) Међу побуњеницима дошло је до неслагања око тога да ли да се то прихвати, јер су се бојали кнежеве освете, али када је Милета рекао да он иде из Крагујевца и остали су пристали.35) Побуњеници су се након тога разишли, а 15. фебруара 1835. донешен је Сретењски устав, којим је ограничен кнежев апсолутизам.

Министар војни

Након проглашења Сретењског устава постао је 15. фебруара 1835. члан Државног савета и министар војске.36)37) Међутим био је министар војске само до 28. марта јер је кнез Милош ставио Сретењски устав ван снаге.38) Октобра 1837. постављен је за члана Великог суда.39) Након проглашења Турског устава постао је марта 1839. поново члан Државног савета.40) Током 1840. иступио је против султановог берата, којим су Тома Вучић и Аврам Петронијевић постављени за саветнике кнеза Михаила.41) Чин генерал-мајора добио је јула 1841.42) Заједно са кнезом Михаилом отишао је 7. септембра 1842. из Србије за време смене династија.43)44) Након неког времена вратио се и живео је у Јагодини.45) Умро је 8. октобра 1852.46)

Почасни је члан Друштва српске словесности од јуна 1842.

Литература

  • М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитихи људи српског народа новијега доба, Београд, 1888, стр. 597—602
  • Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830–1839), САНУ, Београд, 1986.
  • Гавриловић Михаило, Милош Обреновић I-III, Београд, 1908, 1909, 1912.
  • Владимир Стојанчевић, Милош Обреновић и његово доба, Београд, 1966.
  • Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 3, 776

Спољне везе

2)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 3, 776
3) , 4) , 5) , 6) , 7) , 8) , 12) , 22) , 28) , 31) , 32) , 33) , 35) , 37) , 42) , 43) , 45) , 46)
ЖИ
9) , 10) , 11) , 23) , 36) , 38) , 39) , 40) , 41) , 44)
НА
13)
Кнежевина Србија (1830–1839), 1986, стр. 29
14)
Љушић 1986, стр. 29
15) , 16) , 17)
Кнежевина Србија (1830–1839), 1986, стр. 30
18) , 19)
Кнежевина Србија (1830–1839), 1986, стр. 32
20) , 21)
Кнежевина Србија (1830–1839), 1986, стр. 33
24)
Кнежевина Србија (1830–1839), 1986, стр. 119
25)
Кнежевина Србија (1830–1839), 1986, стр. 118-119
26)
Кнежевина Србија (1830–1839), 1986, стр. 121-122
27)
Кнежевина Србија (1830–1839), 1986, стр. 122
29)
Кнежевина Србија (1830–1839), 1986, стр. 125
30)
Кнежевина Србија (1830–1839), 1986, стр. 123
34)
Кнежевина Србија (1830–1839), 1986, стр. 130
Штампање