Добро дошли на Српску енциклопедију

Јеврем Ненадовић

Јеврем Ненадовић (Бранковина, 8. октобар 1793 — Београд, 18. април 1867), српски политичар и војвода ваљевски и тамнавски. Био је председник Апелационог суда и државни саветник. Син је војводе Јакова Ненадовића и отац кнегиње Персиде Карађорђевић, сугруге кнеза Александра Карађорђевића.

Школовање

Јеврем Ненадовић рођен је 27. септембра/8. октобра 1793. у Бранковини.1) Према Константину Ненадовићу рођен је 10. октобра (29. септембра по старом календару).2) Отац му је био војвода Јаков Ненадовић, а мајка Наранџа.3) Најпре се образовао код Матије Ненадовића, брата од стрица.4) Онда је заједно са Матијиним млађим братом Симом Ненадовићем наставио школовање у Купинову у Срему.5) Завршио је два разреда гимназије у Сремским Карловцима.6) Јеврем је 1808. прешао на Велику школу у Београду, коју је водио Иван Југовић.7)

Тамнавски војвода

По властитој жељи прикључио се у септембру 1809. устаницима, па је најпре био на Рожњу са војводом Максом Крстићем.8)9) Оженио се октобра 1810. са Јоком, ћерком јединицом Младена Миловановића.10) Након те женидбе његов отац престао је да буде опозиција Карађорђу и Младену Миловановићу. Изабран је 17/29. јануара 1811. за тамнавског војводу.11) Као син Јакова Ненадовића, а са друге стране зет Младена Миловановића био је заштићен у политичким обрачунима две странке устаничког покрета.12) С друге стране и сам је по природи био миран и благ, па и иначе није никога против себе дражио.13) За њега је Баталака рекао да је био срећан, јер као Јаковљев син, Младенов зет и под старост кнежев таст увек је имао све што му је требало.14) Учествовао је 1811. у више битака поред Дрине.15) Током 1813. учествовао је у бици на Дубљу и бици на Засавици, али након преласка 85.000 Турака из Босне Срби су били потиснути према Шапцу.16) Када су Ненадовићи чули да је Карађорђе напустио Србију и они су пребегли у Срем.

У руској војсци ратује против Наполеона

Када су прешли у Срем он и његов отац Јаков Ненадовић стављени су под стражу, па су најпре били у Кулпину, затим у Фенеку, па у Голубинцима, да би били у новембру 1813. затворени у Варадину.17) Новембра 1814. настанили су се у Хотину у Бесарабији, крају, који је тада припадао Русији.18) Јеврем је 1815. отишао у Варшаву код генерала Сабољева, који га је упутио у царски пук у Кракову, у коме је служило само руско племство.19) У царском александријском пуку 27. априла 1815. унапређен је у коњичког поручника, па је са пуком отишао преко Немачке све до Париза у рат против Наполеона.20) Након Наполеонова пораза и закљученога мира Јеврем је са руском војском дуже време боравио у Ремсу.21) По повратку руске војске из Француске дао је оставку децембра 1819. и вратио се у Хотин. Учествовао је 1828. и 1829. као интендант у Руско-турском рату.22)

Повратак у Србију

Након објављивања хатишерифа из 1830. Русија је тражила од Србије да се свим Карађорђовим војводама понуди служба у Србији.23) Јеврем је по повратку у Србију августа 1831. био постављен за председника суда у Ваљеву и надзиратеља целе нахије.24)25) Јеврем је са судским и извршним овлаштењима великом енергијом почео да решава многе заостале предмете.26) Обилазио је народ, прикупљао порез, складиштио барут, контролисао кретање Турака на Дрини, као и копање руда.27) Кнез Милош га је 31. маја 1835. поставио за исправника (начелника) Ваљевске нахије.28) Ваљево се претворило у велико градилиште. Изградња цркве и обнова ваљевске куле почеле су 1836. под контролом кнеза Милоша, који је преко Јеврема пратио те радове.29) Након смрти Јевремовог оца Јакова Ненадовића 1836. године, кнез Милош је тражио да врате кућу, земљу и воденицу, коју је он 1831. поклонио Јакову приликом његовог повратка у Србију.30) Када се Јеврем жалио кнезу због тога поступка, онда је крајем децембра 1836. премештен по казни у Лозницу.31) Већ маја 1837. кнез се смиловао и вратио га у Ваљево и престао са прогоном. Јеврем је фебруара 1839. постављен за члана Апелационог суда.32) Придружио се уставобранитељима. Јеврем је од стране уставобранитеља 1840. био именован за члана Апелационога суда.33) Када је Кнез Михаило почео да прогања уставобранитеље, па су против њих августа 1840. подигнуте оптужнице.34) Јеврем је потражио заштиту код Турака у београдској тврђави, а онда је отишао у Цариград, у коме се задржао до децембра 1841.35) Под притиском Русије и Порте кнез Михаило је био принуђен да дозволи повратак већине уставобранитеља.36)37) Јеврем је марта 1842. постављен за председника суда у Крагујевцу.38)

Кнежев таст

Након Вучићеве буне 1842. кнез Михаило је био присиљен да напусти Србију и за новога кнеза изабран је Александар Карађорђевић, за кога је била удана Јевремова ћерка Персида Карађорђевић.39) Као кнежев таст Јеврем је одмах 21. септембра 1842. био постављен за председника Апелационог суда.40) Децембра 1842. постављен је за члана Државног савета.41) Јеврем је сазнао да се припрема буна, па је о припреми буне 17. августа 1844. поверљивим писмом упозорио начелника подрињског округа и дао му упутства како да поступа и саветовао га да не слуша другачија упутства.42) Министар унутрашњих послова Илија Гарашанин сматрао је да је тим поступком Јеврем повредио устав, па је поднео тужбу против Јеврема, али суд је марта 1845. Јеврема ослободио кривице.43) Пред судом се показало да је Јеврем предсказао Катанску буну, која је избила месец и по дана након његовог писма.44) Јеврем је за време судског поступка био лишен положаја саветника.

Путовао је марта 1849. у Русију, где је добио 3.000 и купио 7.000 пушака за Србију.45)46) Србија је за време Кримског рата била подељена на пет главних команди, на чијем челу је било пет војвода, а Јеврем је командовао командом са седиштем у Ваљеву.47) Пензионисан је на властити захтев марта 1858. и после тога живео је у Београду.48) Након повратка кнеза Милоша 1859. одузета му је пензија, а синови су му били прогањани. Доласком на власт кнеза Михаила враћена му је пензија. Кнез Михаило га је уважавао и често га је позивао на двор.49) Умро је 18. априла 1867, баш на дан када су Турци предали кнезу Михаилу београдску тврђаву.50) Иако смртно болестан тражио је да га изнесу на улицу да види како се српска застава коначно вијори на београдским зидинама.51)

Почасни је члан Друштва српске словесности од 1846. Почасни је члан Српског ученог друштва од 1864.

Литература

  • Велибор Берко Савић, Ненадовићи, Ваљево, 2004.
  • Константин Ненадовић, Живот и дела Карађорђа и његови војвода и јунака 2. део, Беч, 1884.
  • M. Радевић: Аутобиографија J. Ненадовића. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, Београд 32 (1971) 107–109.

Спољне везе

2) , 3) , 7) , 8) , 10) , 11) , 15)
К. Ненадовић 2, 1884, стр. 401
4) , 5) , 6) , 12) , 13) , 14) , 25) , 50) , 51)
ЖИ
9)
Велибор Савић, 2004, стр. 517
16)
К. Ненадовић 2, 1884, стр. 402
17) , 18) , 19) , 20) , 21)
К. Ненадовић 2, 1884, стр. 403
22) , 23) , 28)
К. Ненадовић 2, 1884, стр. 404
24) , 26) , 27) , 29)
Велибор Савић, 2004, стр. 524
30)
Велибор Савић, 2004, стр. 525
31)
Велибор Савић, 2004, стр. 528
32)
Велибор Савић, 2004, стр. 530
33)
К. Ненадовић 2, 1884, стр. 405
34) , 35) , 36)
Велибор Савић, 2004, стр. 534
37) , 39)
К. Ненадовић 2, 1884, стр. 406
38)
Велибор Савић, 2004, стр. 535
40) , 41)
Велибор Савић, 2004, стр. 537
42)
Велибор Савић, 2004, стр. 538
43) , 44)
Велибор Савић, 2004, стр. 539
45)
Велибор Савић, 2004, стр. 540
46) , 47)
К. Ненадовић 2, 1884, стр. 407
48)
Велибор Савић, 2004, стр. 545
49)
Велибор Савић, 2004, стр. 555
Штампање