Стефан Радичевић или Стеван Радичевић (Нови Сад — Београд, 11. март 1871), српски правник и политичар. Био је српски министар правде и просвете и члан Државног савета.

Стеван Радичевић је рођен у Новом Саду крајем 18. века.¹⁾²⁾ Био је стриц Бранка Радичевића. Школовао се у Новом Саду.³⁾

У Бечу је студирао право.⁴⁾ Његови непријатељи су о њему говорили да је био само трговачки калфа пре преласка у Србију.⁵⁾ Рано је ступио у службу у магистрату.⁶⁾ Пре преласка у Србију био је дијуриста у Земуну.⁷⁾ У Србију је прешао 1830. и постављен је за члана законодавне комисије при београдском народном суду, којој је на челу био Вук Стефановић Караџић.⁸⁾ Од краја 1830. заједно са Димитријем Давидовићем сакупљао је грађу за писање устава.⁹⁾ Почетком 1831. постављен је за секретара Кнежевске канцеларије.¹⁰⁾ Крајем 1834. смењен је са положаја секретара.¹¹⁾ Пошто кнез није био задовољан ранијим радом законодавне комисије Радичевић је постављен 1834. за члана нове законодавне комисије.¹²⁾ Саставио је до Митровдана 1834. полицијски и кривични законик и попратио их својим тумачењима.¹³⁾ Радио је са Димитријем Давидовићем и на установи Државнога савета.¹⁴⁾ Помагао је Давидовићу у писању Сретењског устава.¹⁵⁾

Након проглашења Сретењског устава постао је 1835. секретар Државног савета.¹⁶⁾ Тада је био најмлађи саветник.¹⁷⁾ Када је поништен Сретењски устав онда је до краја априла 1835. године Радићевић сам написао један нацрт новога устава, а други нацрт је написао у оквиру комисије.¹⁸⁾ По Радичевићевом нацрту скоро сва власт је била концентрисана у рукама кнеза, тако да је законодавну власт кнез требао да дели са Саветом, извршна власт је била у рукама кнеза, а судска власт је била независна.¹⁹⁾ Постављен је јула 1835. за директора канцеларије Државног савета.²⁰⁾ Постао је марта 1836. члан Великог суда.²¹⁾ О Милетиној буни написао је под туђим именом октобра 1836. године у немачким новинама велики чланак, у коме је по налогу кнеза Милоша Тому Вучића приказао као издајника.²²⁾ Поново је током 1837—1838. био члан уставотворне комисије. Радичевић је марта 1839. постављен за начелника одељења у министарству унутрашњих послова.²³⁾ По налогу кнеза Милоша наредио је секретарима Савета да не подржавају кнежеве противнике.²⁴⁾ На месту министра правде и просвете био је од 26. јуна 1840. до 7. септембра 1842.²⁵⁾ Иако није служио у војсци, јуна 1841. унапређен је у чин пуковника.²⁶⁾ Као министар просвете по закону је био и председник Друштва српске словесности.²⁷⁾

Као министар правде настојао је да судска решења, пресуде и судска акта имају облик, на који је он био навикао у Аустроугарској.²⁸⁾ Уставобранитељи су током 1842. године као своје основне захтеве истицали смењивање Ђорђа Протића, Цветка Рајовића и Стефана Радичевића.²⁹⁾ Тома Вучић Перишић је пре сукоба са кнежевом војском код Метиног брда 4. септембра 1842. понудио кнезу Михаилу помирење под условом да отпусти тројицу министара Ђорђа Протића, Цветка Рајовића и Стевана Радичевића и да се из Србије уклоне кнегиња Љубица и Јеврем Обреновић.³⁰⁾ Пошто кнез на то није пристао дошло је до битке код Метинога брда, у којој је поражен. Након Вучићеве буне Радичевић је напустио Србију септембра 1842. заједно са пораженим кнезом Михаилом.³¹⁾ Живео је једно време у Земуну, а једно време у Новом Саду.³²⁾ Прешао је 1848. године у Сремске Карловце, где је учествовао у организацији власти за време Српског народног покрета 1848—1849.³³⁾ Када су у Војводину прешли Стеван Книћанин и Миливоје Петровић Блазнавац са добровољцима из Србије, тада се Радичевић повукао у Земун.³⁴⁾

Написао је 1849. године у Земуну Пројекат устава за Војводину Српску.³⁵⁾ Од 1851. до 1859. живео је у Новом Саду.³⁶⁾ Вратио се у Србију 1859. заједно са кнезом Михаилом.³⁷⁾ Живео је отада у Београду, у коме је умро 27. фебруара/11. марта 1871.³⁸⁾

• Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи српског народа новијега доба, Српска краљевска штампарија, Београд, 1888.
• Радомир Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, Историјски институт Београд, Београд, 2003.
• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 3, Београд, 1929, стр. 761
• Коста Н. Христић, Записи старог Београђанина, Француско српска књижара А.М. Поповића, Београд, 1937.
• Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830–1839), САНУ, Београд, 1986.
• Савременици и последници Доситеја Обрадовића и Вука Стеф. Караџића, Биографско-библиографска грађа, свеска 11, Р, уредник Властоје Д. Алексијевић

Stefan Radicevic