Корисничке алатке

Алатке сајта


јоаким_вујић

Јоаким Вујић

Јоаким
Вујић
јоаким_вујић.jpg Јоаким Вујић — лик израђен
по слици из „Путешествија по Сербији”,
настале у време када и дело1)

Рођење:
20. септембар 1772.
Баја,
Хабзбуршка монархија

Смрт:
20. новембар 1847.
Београд,
Кнежевина Србија

Познат као:
књижевник и драматичар
директор
Књажеско-сербског театра

„Крешталица”, прва представа
на српском језику (1813)

Јоаким Вујић (Баја, 9/20. септембар 1772 — Београд, 8/20. новембар 1847), српски писац, путописац, драматичар, преводилац, један од најзначајнијих позоришних радника у историји српског позоришта.

Биографија

Рођен је у Баји, у Бачкој, од мајке Еуфрозине (Јевре),2) рођене Јорговић из околине Сегедина3) и оца Глигорија, по занимању трговца и сапунџије.4) Родитељи су имали много деце, али су у животу остали само брат Силвестер и сестра Ревека.5)

Школовање

Када му је било седам година пошао је у српску основну школу6) у родном месту.7) После тога је приватно код месног пароха учио о црквеном појању, типику и црквеним обредима.8) После тога је две године учио латински, мађарски и немачки у фрањевачкој школи, такође у родном месту.9) Школовање је наставио у Новом Саду,10) у којем је годину дана учио11) латински и немачки код лутеранског учитеља. Како у то време у Новом Саду није било гимназије,12) учио је две године гимназију у Калочи, код Суботице,13) код пијариста (калуђерски ред католичке цркве) који су се бавили образовањем омладине.14) Онда је у Сегедину уписао четврту класу и постао синтаксиста.15) У Сегедину је имао кума који се бавио трговином, па је једно време напустио школовање16) и радио као шегрт у трговачкој радњи, али се због грубог понашања свог газде, вратио у родно место код родитеља. Родитељи су га вратили на школовање у Калочу.17) Још током гимназије, отац је знатно осиромашио. После завршене школске године отишао је на даље школовање у Братиславу, али у недостатку средстава за живот, поново се вратио у Калочу, а после тога је прешао у Ђур, па Острогон и на крају,18) по наговору православног свештеника19) Лазара Перенчевића, са његовим сином Јованом је отишао 1792. на Евангелистички лицеј у Пожуну (Братислави), где је примљен да бесплатно20) студира и живи у њиховом студентском заводу.21)

На Лицеју је три године учио22) теологију, математику, физику, практичну филозофију, логику, земљопис, природно право, реторику, обичаје Римљана, општу историју и историју Угарске, а вероватно и стилистику, метафизику, митологију, реторику, обичаје, историју цркве. Приватно је узимао часове из хебрејског и старогрчког језика. После завршеног Лицеја прешао је да учи право на Католичкој академији у Братислави, коју је похађао 1794/1795.23)

Пошто је изгубио интересовање за учење правних наука, 1795. вратио се у Бају.24)

Учитељ

Због великог интересовања за учење страних језика, у два наврата је покушао да отпутује пешке у Италију, први пут у зиму 1796. преко Загреба, када је успео да стигне само до Карловца,25) где је остао да лечи ногу,26) коју је повредио током пута. У Карловцу је упознао тамошњег српског учитеља, који га је примио на стан и храну. Тамо су му понудили да ради у општинском суду. Пристао је уз услов да прво ради годину дана27) као адвокатски писар.28) У то време отац је водио парницу са синовцима, па се вратио да му помогне. У недостатку новца, решио је да потражи сталну службу, како би помогао оцу.29)

Школске 1797/1798. године провео је као учитељ у Футогу. Школа је тада била двокласна, имала је два одељења. Деци у школи је предавао латински, немачки и мађарски, за годишњу плату од 200 форинти. Од трговца Јанићија Јанковића је добијао бесплатно стан и храну, а за узврат је у слободно време подучавао његовог сина. После је био учитељ и у Старом Бечеју до 1801.30) Као учитељ је радио непуне 4 године, када је дао отказ због „интрига његових непријатеља”.31) У то време умро му је отац. Повериоци су продали већи део имања, па је мајци, која је живела веома оскудно, купио виноград.32)

Италија

Године 1801. по други пут је покушао да оде у Трст. Путовао је преко Загреба, Ријеке и Новиграда.33) По доласку у Трст, у православној цркви Свети Спиридон се упознао са двојицом калуђера. Један је био парох цркве34) Викентије Ракић (1750—1818),35) аутор драмског дела Жертва Аврамова, у то време један од најчитанијих српских писаца, а други је био његов помоћник Сава Поповић. Уз препоруке Викентија Ракића је добио место домаћег учитеља, код тамошњег трговца Антонија Квекића. Подучавао је његову жену и децу. У Трсту је осим тога, за четири месеца научио италијански, о чему је добио сведочанство,36) јер им је намера била да га поставе за учитеља у школи, уместо дотадашњег учитеља Италијана,37) а узимао је и часове из француског и енглеског језика38) и морепловства. У Трсту је у то време живело доста Срба, али су неправилно говорили српски, а у говору су често мешали и италијанске речи, па је давао часове српског и немачког и другим српским породицама.39)

Са породицом Квекић је, према сопственом казивању, пропутовао Италију.40) Током путовања је посебно показао интерес да упозна њихова позоришта,41) највише италијанску оперу42) и драму.43) Са Квекићевим синовцем, који је из Португалије превозио робу за Малу Азију је 1803. кренуо на петнаестмесечно путовање по далматинској, грчкој обали,44) Средоземном и Црном мору.45) Обишао је Цариград, Солун, Одесу, Александрију, Египат и друга места.46)

Познавање страних језика утицало је на његов књижевни рад.47) У Трсту се бавио превођењем.48) Најпре је превео два мања позоришна комада Фернандо и Јарика и Љубовнаја завист због једне ципеле.49) Увиђајући значај француског језика у Европи, такође је, према немачком обрасцу, написао прву граматику француског језика у Срба (1805),50) Била је посвећена Стратимировићу,51) који му је уз Јосифа Шакабенту помогао око штампања.52) Уз граматику су ишли француске конверзације, преписке, као и огледи стила на тему српске револуције и Карађорђевих војних успеха у устаничкој Србији. Уведено је и нешто хебрејских речи, а на крају се налази кратак француско-српски речник.53)

Књиге је штампао у Будиму и продао на тамошњем вашару. Док је чекао да се штампају књиге, пред мађарским грађанским судом је положио заклетву за бележника (нотара).54) Имао је намеру да се врати у Трст, али је у међувремену, 26. децембра 1805. наступио Пожунски мир, после кога је Венеција припала Француској.55) Одустао је од повратка, јер се бојао да би га Наполеонова војска могла регрутовати.56) Није волео Наполеона, сматрао га је непријатељем и није желео да буде његов поданик.

Земун

Јоаким Вујић у затвору у Земуну под војном стражом (1809) — илустрација из „Животоописанија”

Oстао је једно време у Пешти, где је радио као бележник. Потом је шест месеци боравио у Новој Градишци57) у Славонији, где му је било понуђено место учитеља.58) Пошто је схватио да се ситуација у Трсту неће променити, намера му је била да пређе у Србију. Због тога је од јуна 1806. прешао у Земун, где је најпре давао часове француског и италијанског језика, а од 1807. радио је као учитељ Српске основне школе. У Земуну је о трошку свог ученика и трговца Луке Солара, објавио сеоску игру у два чина Награжденије и наказаније59)Врлина и порок60) (1809), коју је превео још у Трсту. У Земуну је имао непријатности са војним и црквеним властима. Црквена општина је одлучила да с Јоакимом Вујићем раскине уговор о раду. Тако је октобра 1808. остао без посла у школи, али се задржао у Земуну издржавајући се од приватних часова61) наредних пет месеци.62)

Потом су се појавили памфлети против протојереја, који су грешком приписивани њему. Том приликом је грубо претресан његов стан. Баш у то време у стану се налазила једна пошиљка календара, која је требало да се пребаци у Србију, због чега је спроведена истрага против њега. Мада кривица није утврђена,63) боравио је шест месеци у затвору, под оптужбом да је као бунтовник и конспиратор против аустријских власти одржавао тајне везе са српским устаницима и Карађорђем.64) Врховна команда из Петроварадина је средином 1809. донела одлуку да мора да напусти цело подручје Војне границе, па је спроведен у Бају.65)

Сентандреја

У Бају, код мајке је стигао септембра 1809.66) Одатле је неколико недеља касније отишао у Пешту, где је током 6 месеци држао приватне часове.67) У то време је штампао своју Јестаственицу (наука о природи) и два мања позоришна комада Млади Робинзон и Алексис и Надина, које је превео док је боравио у затвору у Земуну.68) Априла 1810. прешао је у оближњу Сентандреју, српски културни центар, у коме је живело доста Срба, посебно омладине. Тамо је радио у латинској школи. У Сентандреји се 1810. оженио богатом удовицом Пелагијом Манојловић.69) Браком није био задовољан, али се тада, по први пут пошто му је отац осиромашио, поново осетио имућним. Захваљујући жени, поново је имао своје имање, винограде и довољно новца. То му је омогућило да се посвети виноградарству, а бавио се и књижевношћу.70) Од 1813. постао је и професор и за тај посао је на скупштини у Пешти био јавно похваљен, од цара Франца I је добио похвални декрет и том приликом је пред скупштином одржао беседу на латинском.71) Мада му је Сентандреја био стално место боравка, често је путовао.72)

По одобрењу Високог краљевског намесничког већа,73) у Пешти је 12/24. августа 1813. приредио прву позоришну представу у три чина Крешталицу (Папагај) у Мађарском позоришту, за српску публику, на српском језику.74) Осим ове представе било је и раније повремених представа на српском, али само у школама, где су их поједини учитељи припремали са својим ђацима, у школским зградама или на отвореном, у оквиру школских свечаности. Публику су чинила остала деца, њихови родитељи и њихови гости и није било улазница. Крешталица се играла у правој позоришној згради, са улазницама, извели су је одрасли, међу њима три професионалца.75) Рађена је према преводу најпопуларнијег европског драмског писца Аугуста Коцебуа.76) Јунаци драме су прекрштени, добили су српска имена, а радња је пренесена у места у којима живе и Срби.77)

У Пешти, у Табану је у то време живело око 10.000 Срба. Мађарско позориште је за овакав догађај уступило сва декоративно-техничка средстава и своју позорницу Рондела, чија је сала том приликом била препуна.78) Представа је најављена само плакатом Мађарског позоришног друштва.79) Приходи од представе су били значајни, а разделио га је сиромашним студентима, који су учествовали у представи, мађарском позоришном друштву и сентандрејској школи.80) Крешталица је иначе штампана тек 1814. године, а у њеном предговору је оставио своје сведочанство о првој представи.81) Због те представе, а и каснијег рада,82) којим је заинтересовао српску публику за позоришне представе и драмску књижевност,83) Вујић је назван оцем српског позоришта.84)

Године 1815. вратио се у Бају и тамо је приредио представу свог превода Инкле и Јарика. Представа је представљала важан културан и национални догађај, за његове суграђане, а сав приход је био намењен сиромашним удовицама, чији су мужеви погинули код Лајпцига. Августа 1815. изведен је у Сегедину превод представе Црни Ђорђе, од мађарског писца Иштвана Балога, мада је цар већ био забранио извођење ове представе на сцени Мађарског позоришта у Пешти, а власти су одбиле штампање његовог превода на српски језик ћирилицом.85) Приход с представа је поклонио Српској православној црквеној општини за обнављање Цркве Светог Михаила у Сегедину, изгореле 1812, сегединској болници и сиротињи. Његово деловање у Сегедину је прекинуто интервенцијом војних и државних власти.86) Драма је штампана тек 1843. у Београду.87)

Месец дана касније је отишао у Нови Сад да са новосадским ђацима прикаже Црног Ђорђа, прву представу на српском језику у том граду и доживео је велики успех, посебно имајући у виду чињеницу да су тамо живеле многобројне избеглице, очевици и учесници у борбама око Београда. Међутим, убрзо је дошла забрана приказивања драме и штампање књига које говоре о побунама Срба.88)

После забране се повукао у Сентандреју, где је радио на књижевности, али нештампајући ништа током наредних осам година,89) осим једне подуже непотписане песме објављене у Бечу, у којој је напао реформу Вука Караџића. Вук је знао да је песма његова, али га није сматрао озбиљним противником.90) Превео је више позоришних комада и спремио своје научно-информативно дело Новјејше земљеописаније,91) захваљујући коме је ступио у контакт са кнезом Милошем.92) Новембра 1823. дошао је најпре у Београд, а затим у Крагујевац, у нади да ће му кнез Милош помоћи издавање овог дела. Кнез га је у Крагујевцу лепо примио и обећао помоћ, али уз несигурно обећање и без новца, био је принуђен да се врати. Оставши без средстава за пут, стигао је до Земуна, где је уз помоћ Василија Јовановића, земунског учитеља, који се такође бавио превођењем позоришних комада, саставио дилетантску дружину и одржао три представе, од којих је зарадио новац за даљи пут.

Вратио се у Сентандреју, а одатле отпутовао у Темишвар (1824). Имао је намеру да представама у Градском позоришту у Темишвару сакупи довољно новца за штампање књиге. Представе су биле врло добро изведене, али су добиле лошу критику, највероватније од присталица Вукове реформе, који су Вујића сматрали Вуковим противником. Из Темишвара је отишао у Панчево и уз помоћ Давида Рајића, од тамошње црквене општине унапред добио новац за првих 100 примерака књиге, која је штампана 1825. године.93) У знак захвалности грађанима Панчева је одржао три представе. 25 примерака књиге послао је кнезу Милошу, који га је за књиге наградио са 1.000 гроша.94)

Србија

Јоаким Вујић у посети кнезу Милошу у Пожаревцу 1826. Илустрација из „Путешествија по Сербији”, објављене у Будиму (1828), аутор Георгије Вујић95)

Да би од дужника сакупио претплату за књигу, решио је да путује од места до места. Са путном исправом, јуна 1826. напустио је Сентандреју. Током путовања је посетио кнеза Милоша у Пожаревцу, да му се лично захвали. Том приликом кнез Милош га је лепо примио и предложио да о његовом трошку пропутује Србију и опише све што сматра занимљивим. Вујић је одмах пристао и већ је у августу исте године кренуо у обилазак, који је трајао готово 4 месеца. Опис пута је израдио у Крагујевцу, затим скратио по кнежевом захтеву.96) Пошто је крајем 1827. прошло цензуру,97) издао га је у Будиму, под насловом Путешествије по Сербији (1828), а кнез га је богато наградио за98) први путопис о новоослобођеној Србији.99) Од тада је са кнезом постао врло близак, ословаљао га је са „оче”, а овај га је звао „сином” и веома га је ценио.100)

Путопис је написан у облику дневника, у коме је записивао по датумима.101) У путопису се налазе спискови старина по манастирима и црквама,102) белешке о стању Србије у оно доба,103) али и ласкања кнезу Милошу.104) Успут, пошто је прошао многа места, записао је њихова имена, а о многима је оставио и опширније забелешке.105) Такође је писао о народу, народном животу и обичајима.106) По објављивању књиге, бавио се њеним растурањем и писањем мањих дела. Јуна 1830. боравио је у Бечу, а затим се поново вратио у Србију, у Крагујевац, где је највероватније имао проблема са присталицама Вукових реформи.107)

Незадовољан је напустио Крагујевац, кратко се задржао у Земуну, затим у Сентандреји, а после развода,108) лета 1831. напустио је жену и109) повукао се у манастир Бездин, код Темишвара, где је као гост архимандрита Јустина Јовановића, боравио до краја фебруара 1832. Време проведено у манастиру је искористио за писање аутобиографије на словеносрпском језику Животоописаније,110) због чијег је издавања боравио 1833. у Карловцу (мада је биографију већ раније издао на немачком језику у Будиму 1826).111) У Карловцу је боравио у дому Лукијана Мушицког, који му је помагао око плаћања трошкова.112) Аутобиографију је посветио својој покровитељици и књижевници Евстахији Арсић из Арада. У њој је, осим занимљивих података из свога живота, дао податке о ондашњим просветним приликама у Аустроугарској, о начинима и средствима за школовање, о поштовању и пријему учених људи, о издавању и растурању књига.113) Написао је своје мишљење о позоришту, заслугама и неприликама, које је имао око приређивања позоришних представа.114) Такође је детаљно описао своје путовање по Италији, њену географију и народ.115) За штампање аутобиографије је имао велике трошкове, остао је дужан штампару и литографу, такође су били велики и трошкови путовања у Трст и Ријеку, где је мислио да пронађе претплатнике за књигу. И овом приликом се обратио за помоћ кнезу Милошу. Током школске 1832/1833. године са Давидом Рајићем је организовао неколико позоришних представа,116) рецитација на српском, немачком и мађарском са ђацима препарандије у Панчеву, у Градском позоришту у Араду и у Карловцу.117)

Крајем јула или почетком августа 1833. поново је посетио кнеза Милоша у Крагујевцу, са молбом да му дозволи да оснује стално позориште. Кнез му је уважио молбу, наредио да се о државном трошку изгради позориште у Крагујевцу118) и крајем септембра 1834. га је поставио за директора Књажевско-сербског театра, првог сталног позоришта у Србији. Зграда позоришта је била завршена почетком 1835, уз зграду штампарије.119) Вујић је отпочео рад у позоришту са истом идејом коју је имао и у ранијем раду, да буди свест о идентитету народа и историји.120)

За позориште је осим директора обављао и друге функције: био је организатор, редитељ, главни глумац, бринуо се о гардероби глумаца, декору позорнице, маскирао глумце. Такође је творац репертоара, који је сачињен највећим делом превођењем или прерадом (посрбљавањем) немачких дела, које је радио искључиво Вујић.121) Глумци су били ученици Велике школе,122) који су глумили женске улоге.123) и чиновници, од којих су неки касније постали и високи државни функционери: Филип Христић, Димитрије Црнобарац, Јован Мариновић, Сретен Поповић, Димитрије Голубовић, Стојан Јовановић Цукић, Арса и Милић Луњевица, Милан Давидовић, Јован Перуничић и други.124) Готово сваки комад који је извођен у позоришту је имао музику и певање, које је припремао капелмајстор Јосиф Шлезингер.125) У позоришту су му помагали Адолф Берман, као машиниста и Јаков Јакшић, кнежев благајник, који је повлачио ужад на завесама, а његов рад је надгледао Димитрије Давидовић, кнежев чиновник.126) Представе нису биле јавне, присуствовали су само позвани, а позориште није зависило од публике.127) Кнез га је посећивао с породицом, родбином и са својим достојанственицима. Они су седели на столицама, док су остали гледаоци седели на клупама или стајали. Кнез је за време представе пушио чибук и пио кафу.128)

Позориште у Крагујевцу је основано по жељи и радило је уз материјалну помоћ кнеза од 2/14. фебруара 1835. године, у време одржавања Сретењске скупштине, до октобра 1836, а Вујић је пензионисан још у септембру,129) мада се и раније, крајем 1835. жалио да слабо види и слабо хода, али је наставио са радом, највероватније на кнежеву молбу.130) Период у коме је позориште у Крагујевцу радило је био врло неповољан. Најпре је избила Милетина буна, затим је донесен Сретењски устав, па је кнежево интересовање за позориште временом знатно опало.131)

Вујић се до краја 1836. преселио у Београд, а одатле је наредне године прешао у Земун, затим у Панчево, Сремске Карловце, манастир Раковац, код Новог Сада. Годину 1838. провео је у Новом Саду, где је давао представе са дилетантима дружине Максима Брежовског и значајно допринео развоју позоришне делатности у том граду.132) После тога се поново вратио у Београд, где је боравио до јуна 1839. када је кнез Милош, под притиском уставобранитеља абдицирао и напустио Србију, после чега је Вујић изгубио пензију.133)

У мају 1839. сачинио је тестамент по коме је своје имање у Баји завештао Цркви Светог Николе у Баји, са захтевом да се од камате његове задужбине сваке године исплаћују: двема црквама у Баји, Светог Николе и Благовештенској цркви (по 6 форинти), по један свештеник у свакој од њих (по 25 форинти), болници у Баји (8 форинти), двојици добрих православних ђака у гимназији (по 25 форинти) и двојици православних учитеља (по 12 форинти), а за узврат је тражио да му поменути свештеници, заједно са учитељима и ђацима, сваке године одрже по три службе: на дан његовог рођења, за његову славу, као и на дан смрти.134)

После Новог Сада је прешао у Панчево, где је радио на припремању једне представе са Давидом Рајићем. После тога се повукао у манастир Бездин,135) код Платона Атанацковића, који му је одобрио да може да борави у манастиру, док не нађе други смештај. Тамо је провео зиму и пролеће.136) Крајем априла 1840. стигла му је вест да је у Баји избио пожар у коме је сагорело 2.400 кућа, па и све што је он имао, укључујући и вредну библиотеку. Зато је јуна посетио родно место, где се кратко задржао, а одатле је кренуо на пут за Русију,137) где је очекивао да ће добити материјалну помоћ.138)

У Русији је најпре отишао у Одесу, али када је видео да су и тамо прилике неповољне, одустао је од тражења помоћи.139) Више од 20 месеци боравио је у руском манастиру Хржавки (рус. Хыржаука),140) у Бесарабији (сада у Молдавији), где је архимандрит био Србин, Спиридон Филиповић, који га је примио пријатељски. Тамо је написао путопис о местима која је посетио на путу до Русије, али и описао живот свог добротвора.141)

Смрт и сахрана

Из Русије се вратио 1842, најпре у Земун, затим у Београд. У Београду га је издржавао Димитрије Аврамовић, који је израдио његов портрет у уљу.142)

Остатак живота је живео у беди. Молбе за пензију или било какакв посао му нису одобрене.143) Године 1845. издао је Путешествије по Унгрији, Валахији, Молдавији и Басарабији, Херсону и Криму,144) а пред смрт је издао своје последње дело Излишнаја љубов Ирине и Филандра.145)

Умро је заборављен у 75 години живота, 8/20. новембра 1847. године у стану књиговесца Винклера у Београду,146) који му је тог дана повезивао тек одштампану последњу књигу.147) Свечано је сахрањен код Цркве Светог Марка. Његовој сахрани су присуствовали сви наставници, ђаци и сав културан свет,148) а опело му је држао Гаврило Поповић, у то време архимандрит и касније епископ шабачки.149)

Дела

Његова дела су за савременике била корисна и имала су доста читалаца.150) Иза њега је остало 26 штампаних и 24 дела у рукопису. Превео је и прерадио 27 позоришних комада, чији је циљ био да оживи позоришни живот. За превођење позоришних комада је бирао претежно немачке, заборављене драмске писце.151) Позоришна дела су била одговарајућа за оно време, добра за привлачење публике, али се ради о претежно слабим, наивним комадима, осећајним и са израженим моралним поукама.152) Школске књиге су временом застареле, како због коришћених метода, тако и због података које садрже.153) Путописи су занимљиви, али немају праве путописне вредности. У њима нема критике, често се само описује оно што је добро, а аутор превише прича о себи и зауставља се на небитним детаљима, које се тичу његове личности. Ипак, у његовим делима, посебно оним које је самостално написао, исто као и код других аутора оног доба, огледа се добродушност, искреност и поучан тон.154)

Један од разлога због којих су његова дела временом изгубила на вредности је и тај што је писао славеносрпским језиком, мешавином народног, црквенословенског и руског народног језика, који се временом знатно удаљио од српског народног језика, а убацивао је и многе стране несловенске речи. Служио се мешавином црквеног и руског правописа, који је у оно време код сваког аутора био другачији, и који се сасвим разликује од оног који је сада у употреби.155) Веома често је у правопису био недоследан, тако да је неке речи писао на више начина, користио је подвојене сугласнике, неадекватно користио велика и мала слова, интерпункцију, одвајање одељака и друго. Осим тога, у писању се уочава извесна немарљивост, у избору онога што је битно записати, у начину изражавања,156) али и тачности података.

Објаљена дела:

  • „Руководство к француској граматици“, уџбеник за школу, Будим (1805)157)
  • „Фернандо и Ярыка“, комад у три чина, превод с енглеског (или немачког)158) Карла Екартсхаузена, Будим (1805)159)
  • „Любовная завист чрезъ едне ципеле“, комедија с интригом у једном чину,160) највероватније превод или прерада Јосифа Рихтера,161) Будим (1805)162)
  • „Оштроумна домишленiя Бертолда одногь мудрогь и итрумногь селика“, превод с италијанског, Будим (1807)
  • „Награжденіе и наказанiе“, игра у два чина, превод Аугуста Коцебуа (1807)163)
  • „Естествословiе“ („Природопис“) за младеж, превод Раф са немачког, Будим (1809)164)
  • „Слепый мышь“, весела игра, превод Аугуста Коцебуа, Будим (1809)165)
  • „Увеселителне басне Какасена“, превод с италијанског, Будим (1809)166)
  • „Алексис и Надина или Англез у Америки“, превод с енглеског, Будим (1810)167)
  • „Младый Робинзонь“, превод за младеж, Будим (1810)
  • „Крешталица“, драма у три чина, превод Аугуста Коцебуа, Будим (1814)168)
  • „Разговор Суворова и Кутузова у царству мeртвих“, Пешта (1814)169)170)
  • „Слава Наполеонова, како главнога војеначелника“, Будим (1814)171)172)
  • „Жалосни повратак Француза из Русије“, Пешта (1814)173)
  • „Благородна и великодушна жена Лунара у Персији“, Будим (1815)174)175)
  • „Критика и остра протестација писмена дебелога Јера (ь) и танкога (ь) против кутра-херо-шијачке граматике г. Вука Стефановића“, непотписана песма у којој напада Вука Караџића и исмева његову реформу, Беч (1821)176)
  • „Училище добродѣтели“, Будим (1823)177)
  • „Новѣише Землеописанie цѣлаго свѣта“, књига из опште географије за школу, Будим (1825)
  • „Кратки животопис господина Јоакима Вујића, најновијег илирско-српског књижевника“, на немачком, Пешта (1826)178)
  • „Путешecтвiе по Сербіи“, путопис, Будим (1828)179)
  • „Истино и веројанто средство обогатити се и своју кесу пунити“, Будим (1829)180)
  • „Новоизобретелноје и благоусројеније прибавленије ко училишту добродетељи“, уџбеник за младе, посвећено кнегињи Љубици, Будим (1830)
  • „Песни Њиови всепресветљејши и самодержавњејши императорски величества всеросиски“, Карловац (1833)181)
  • „Iоакіма Вуича, славено-сербскаго списателя, Животоописанiе и чрезвичайна њѣгова приключенiя“, Карловац (1833)182)
  • „Сербскій вождъ Георгiй Петровичъ, иначе нареченный Црный, или Отятïе Београда отъ Турака“, посрбљен превод Иштвана Балога, Нови Сад (1843)183)
  • „Путешествіе по Унгаріи, Валахіи, Молдавiи, Бессарабiи, Херсону и Криму“, путопис, Београд (1845)184)
  • „Излишнаја љубов Ирине и Филандра“, превод с италијанског, Београд (1847)185)

Позоришни комади у рукопису:186)187)188)

  • „Знајеми вампир“, комедија у два чина (1812)
  • „Шпањоли у Перувији“, у пет чинова, превод Аугуста Коцебуа (1812)
  • „Набрежное право“, у једном чину (1812)
  • „Жертва смерти“, у три чина, превод Аугуста Коцебуа (1812)
  • „Стари војак“, у једном чину (1816)
  • „Сибинска шума“, у четири чина (1820)
  • „Негри или Љубов ко сочеловеком својим“, у три чина (1821)
  • „Карташ“, у пет чинова, превод по Ифланду (1821)
  • „Дјевица из Маријенбурга“, комад у пет чинова, превод Аугуста Коцебуа
  • „Селико и Бериза или Љубов измежду негри“, у пет чинова
  • „Предувереније сверху состојанија и рожденија“, у три чина превод Карла Екартсхаузена
  • „Обрученије или детска должност сверху љубве“, комедија у једном чину
  • „Сирома тамбурџија“, у једном чину
  • „Добродетељни дервиш илити звекетуша капа“, у три чина, превод с мађарског
  • „Девојачки лов“, комедија у три чина, превод Аугуста Коцебуа
  • „Сваке добре вешчи есу три“, комедија у три чина
  • „Сестра из Будима или Шнајдерски калфа“, опера у два чина, превод с мађарског и прерада Карла Фридриха Хензлера189)
  • „Сирома стихотворец“, комедија у једном чину, превод Аугуста Коцебуа
  • „Ла Пејруз“, драма изведена 1834.190) посрбљен превод Аугуста Коцебуа191)
  • „Паунка Јагодинка“, посрбљена историјска драма у пет чинова, изведена 1832, превод Аугуста Коцебуа192)
  • „Сербска принцеза Анђелија“, историјска драма посрбљен превод Аугуста Коцебуа (прва верзија највероватније око 1820)193) 1837.194)

Остала необјављена дела:

  • „Житељи земни илити Описаније свију народа на земљи“, са 125 слика195)
  • „Краткоје и вероистиноје сочиненије Угрина списатеља о народу серпскоме“196)
  • „Тужба књижества серпскогп“, необјављено - оптужује српску публику што не купује књиге својих књижевника.197)

Литература


Joakim Vujic

1)
Јован Ердељановић, 1901, стр. XLIX
2)
Милан Ђ. Милићевић, 1888, стр. 64
3) , 5) , 6) , 8) , 113)
Јован Ердељановић, 1901, стр. V
4) , 7) , 10)
Олга Марковић, 1997, стр. 6
9) , 11) , 13) , 19)
Павле Поповић, 1. 2. 1902, стр. 201
12) , 14) , 16)
Јован Ердељановић, 1901, стр. VI
15) , 17) , 18) , 20) , 23) , 24) , 25) , 33) , 35)
Олга Марковић, 1997, стр. 7
21) , 22)
Јован Ердељановић, 1901, стр. VII
26) , 31) , 34)
Павле Поповић, 1. 2. 1902, стр. 202
27) , 29)
Јован Ердељановић, 1901, стр. VIII
28) , 30) , 45) , 111) , 144)
Вељко Петровић, 1929, стр. 1175
32) , 52)
Јован Ердељановић, 1901, стр. IX
36) , 38) , 50)
Олга Марковић, 1997, стр. 11
37) , 39) , 44) , 115)
Јован Ердељановић, 1901, стр. X
40) , 41) , 48)
Олга Марковић, 1997, стр. 12
42) , 47)
Павле Поповић, 1. 2. 1902, стр. 203
43) , 46) , 49) , 158)
Павле Поповић, 1. 2. 1902, стр. 205
51) , 53) , 173) , 192) , 193)
Милорад Павић, 2001.
54)
Јован Ердељановић, 1901, стр. XII
55) , 160)
Павле Поповић, 16. 2. 1902, стр. 283
56) , 58) , 60)
Павле Поповић, 16. 2. 1902, стр. 284
57) , 59) , 61) , 64) , 65) , 67) , 69)
Олга Марковић, 1997, стр. 14
62)
Павле Поповић, 16. 2. 1902, стр. 285
63)
Миодраг Дабижић, 2012, стр. 60
66)
Павле Поповић, 16. 2. 1902, стр. 286
68) , 72)
Јован Ердељановић, 1901, стр. XIII
70)
Павле Поповић, 16. 2. 1902, стр. 288
71)
Јован Ердељановић, 1901, стр. XIV
73) , 75) , 76) , 79) , 82) , 84)
Бране Карталовић, 24. 8. 2013.
74) , 78)
Олга Марковић, 1997, стр. 15
77)
Павле Поповић, 1. 3. 1902, стр. 351
80) , 81)
Олга Марковић, 1997, стр. 17
83) , 165) , 168) , 186)
Јован Скерлић, 2009, стр. 109
85)
Олга Марковић, 1997, стр. 21
86) , 88) , 89) , 91)
Олга Марковић, 1997, стр. 23
87) , 174)
Павле Поповић, 1. 3. 1902, стр. 352
90) , 170) , 175) , 176) , 178) , 180) , 181)
Јован Ердељановић, 1901, стр. XXXI
92)
Олга Марковић, 1997, стр. 24
93) , 94)
Олга Марковић, 1997, стр. 27
95)
Мирољуб Манојловић, 2011, стр. 213
96) , 98) , 108) , 110)
Олга Марковић, 1997, стр. 30
97) , 100)
Јован Ердељановић, 1901, стр. XVII
99) , 105) , 156)
Јован Ердељановић, 1901, стр. XXXVI
101)
Јован Ердељановић, 1901, стр. XXXVIII
102) , 104) , 159) , 162) , 163) , 164) , 179) , 182) , 184)
Јован Скерлић, 2009, стр. 108
103) , 147) , 149)
Милан Ђ. Милићевић, 1888, стр. 66
106)
Јован Ердељановић, 1901, стр. XXXVII
107)
Олга Марковић, 1997, стр. 28
109) , 112)
Јован Ердељановић, 1901, стр. XVIII
114) , 116)
Олга Марковић, 1997, стр. 33
117)
Олга Марковић, 1997, стр. 35
118)
Павле Поповић, 1. 3. 1902, стр. 356
119)
Јован Ердељановић, 1901, стр. XIX
120) , 130)
Јован Ердељановић, 1901, стр. XX
121) , 123) , 127)
Павле Поповић, 1. 3. 1902, стр. 357
122) , 124) , 126)
Олга Марковић, 1997, стр. 38
125)
Олга Марковић, 1997, стр. 39
128) , 129) , 131)
Олга Марковић, 1997, стр. 41
132)
Олга Марковић, 1997, стр. 43
133) , 135) , 138) , 140) , 142)
Олга Марковић, 1997, стр. 44
134)
Милан Ђ. Милићевић, 1888, стр. 65
136)
Јован Ердељановић, 1901, стр. XXII
137) , 139) , 141)
Јован Ердељановић, 1901, стр. XXIII
143) , 145) , 146) , 148)
Олга Марковић, 1997, стр. 45
150) , 152) , 153)
Јован Ердељановић, 1901, стр. XXXIII
151)
Павле Поповић, 16. 3. 1902, стр. 444
154)
Јован Ердељановић, 1901, стр. XXXIV
155)
Јован Ердељановић, 1901, стр. XXXV
157) , 166) , 167) , 169) , 171) , 177) , 183) , 185)
Милан Ђ. Милићевић, 1888, стр. 67
161) , 172)
Јован Ердељановић, 1901, стр. XXX
187) , 190) , 194)
Павле Поповић, 1. 3. 1902, стр. 358
188) , 195) , 196)
Јован Ердељановић, 1901, стр. XXXII
189)
Олга Марковић, 1997, стр. 47
191)
Олга Марковић, 1997, стр. 46
197)
Павле Поповић, 16. 3. 1902, стр. 445
јоаким_вујић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/06 23:11