Лазар Тодоровић
Рођење: 1781. Каона, Османско царство Смрт: 13. фебруар 1846. Цариград, Османско царство

Лазар Тодоровић (Теодоровић) (Каона, 1781 — Цариград, 13. фебруар 1846), српски политичар, министар правде и просвете, посланик Србије у Цариграду и члан Државнога савета. Био је један од умерених уставобранитеља.

Рођен је 1781. године у Каони или оближњој Свилеуви у Подрињу у шабачкој нахији у богатој трговачкој породици.¹⁾²⁾ Стриц му је био калуђер у Фрушкој Гори, па је у Сремским Карловцима похађао гимназију.³⁾ Након завршене гимназије две године је студирао филозофију у Сегедину.⁴⁾ Када се вратио у Србију постао је писар код Јакова Ненадовића.⁵⁾ Цело време Првога српскога устанка остао је код Јакова Ненадовића,⁶⁾ а након слома Првога српскога устанка 1813. године са Јаковом Ненадовићем прешао је најпре у Срем, а онда у Русију.⁷⁾

У Русији је писао извештај, који је Карађорђе Петровић послао руском цару. Пратио је Карађорђа и Јакова Ненадовића и био им тумач, када су 1815. ишли у Петроград код руског цара.⁸⁾ Када је почео Други српски устанак налазио се у Русији. Од 1816. до 1819. живео је у Хотину у Бесарабији.⁹⁾ Вратио се 1819. у Србију и постао је секретар канцеларије кнеза Милоша.¹⁰⁾¹¹⁾ Заједно са Николом Николајевићем (оцем Константина Николајевића) саставио је након Абдулине буне 1821. памфлет о Милошу Обреновићу.¹²⁾ Они су критиковали Милошеве мане и настојали су да га поправе, али због његовога прекога карактера нису се усудили да му отворено кажу, па су одлучили да напишу анономни памфлет, који би касније некако дотурили Милошу.¹³⁾ Међутим пре него што су извршили план Милош је извршио преметачину у Лазаревој каси и у њој је нашао нацрт састава, који су намеравали да му предају.¹⁴⁾ Ту је било написано о Милошевом карактеру, о неморалности, лакомислености и попуштању ласкавцима, који га наводе на зло.¹⁵⁾ Према Константину Ненадовићу кнегиња Љубица Обреновић се потужила Лазару да кнез Милош доводи љубавницу, па је тај догађај потакао њих двојицу да пишу писмо.¹⁶⁾ Милош је онда одмах Лазара и Николајевића ставио под стражу. Лазар је признао намеру због које су састављали писмо и све околности, а Николајевић није дуго признавао.¹⁷⁾ Та криза трајала је од новембра 1821. до фебруара 1822. Кнез је дао да се Николајевић убије, а Лазара је ослободио и вратио у службу.¹⁸⁾

Током 1826. именован је за члана Великога народнога суда.¹⁹⁾ Био је на челу шесте делегације, коју је кнез Милош Обреновић послао 28. фебруара 1827. године у Цариград да преговара са Турцима о Акерманској конвенцији.²⁰⁾ У Цариграду је са малим прекидима остао све до пролећа 1833, па је учествовао и у раду седме делегације као њен главни члан.²¹⁾²²⁾ Њему и члановима делегације руски цар је послао орден због успешних преговора.²³⁾

Постављен је 1833. за председника крагујевачкога народнога суда.²⁴⁾ За министра правде и просвете постављен је 8. априла 1834.²⁵⁾ Добио је и задатак да цензурише „Новине србске”.²⁶⁾ Према споразуму са Портом Турци су требали да напусте Србију, сем одређених градова, али одлагали су са спровођењем договоренога, па су Тома Вучић и Лазар Тодоровић са војском требали да спроводе исељавање Турака у Босну, а да не изазову крвопролиће.²⁷⁾ Након усвајања Сретењског устава именован је 15. фебруара 1835. за члана Државнога савета и за министра правде и просвете.²⁸⁾ У мају 1835. постао је надзорник, а у јулу 1835. командант подринско-савске војне области.²⁹⁾ Србија је након суспензије Сретењскога устава била подељена на четири војне области. За време његове команде у Србију су често упадале турске чете из Босне, које су пљачкале и палиле у Подрињу.³⁰⁾ Тодоровић је често терао народ на кулук. Као војни командант на нелегалан начин присвојио је 46 плугова земље фиктивном куповином од некога спахије, а онда су му сељаци плаћали данак.³¹⁾ Због те злоупотребе кнез Милош Обреновић је тражио да се против њега води суд.³²⁾

Спадао је у умерене уставобранитеље. Залагао се да се Државним саветом ограничи кнежева власт. У октобру 1837. постао је председник Великога суда.³³⁾ Именован је фебруара 1838. за члана Уставне комисије.³⁴⁾ Након доношења Турскога устава именован је 26. фебруара 1839. за члана Државнога савета по том уставу.³⁵⁾ Након Јованове буне Тома Вучић је заједно са њим и са Аврамом Петронијевићем, Стојаном Симићем, Матејом Ненадовићем и Тенком договорио да се изнуди абдикација кнеза Милоша.³⁶⁾ Савет га је 31. августа 1839. поставио за члана комисије за тумачење устава.³⁷⁾ Комисија је требала да по окружним варошима сазива скупштине и да народу тумачи устав и законе.³⁸⁾

Поред јавних обавеза Лазар Теодоровић и комисија обављали су и један за уставобранитеље битан тајни задатак, па су убеђивали народ да за кнеза тражи Александра Карађорђевића и да ради против династије Обреновића.³⁹⁾ Остао је члан Државнога савета и након доласка кнеза Михаила 1840. Политички је био противник кнеза Михаила, па су кнез Михаило и Јеврем Обреновић 31. августа 1840. наредили да се везани доведу он и Матеја Ненадовић, али одмах су их пустили.⁴⁰⁾ Међутим после тога многи уставобранитељи су се осећали животно угроженима, па су морали да се склањају. Лазар се склонио код Турака у београдску тврђаву.⁴¹⁾ Уставобранитељи су ишли да се жале и у Цариград, па је Порта заједно са Русијом посредовала и привремено помирила обреновићевце и уставобранитеље.⁴²⁾ Учествовао је 1842. у Вучићевој буни против кнеза Михаила и као један од главних уставобранитеља добио је задатак да подигне буну у шабачком срезу.⁴³⁾ Лазар Теодоровић је био одмах ухваћен на почетку буне.⁴⁴⁾ Међутим брзо после тога кнез Михаило је напустио Србију након пораза од Томе Вучића. Доласком кнеза Александра Карађорђевића постављен је 7. новембра 1842. поново за члана Државнога савета.⁴⁵⁾ За заступника Србије у Цариграду (капућехају) именован је 28. октобра 1843.⁴⁶⁾ Умро је у Цариграду 13. фебруара 1846.

• М. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, 1888.
• К. Ненадовић, Живот и дела Карађорђа и његови војвода и јунака, 2. део, Беч, 1884.
• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 4, Београд, 1929, стр. 814
• Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830–1839), Београд, САНУ, 1986.
• Гавриловић Михаило, Милош Обреновић, I-III, Београд, 1908, 1909, 1912.
• Коста Н. Христић, Записи старог Београђанина, Београд, 1937.
• Радош Љушић, Прво намесништво (1839—1840), Просвета, Београд, 1995.

• Биографија на сајту САНУ
• Љубомир Дурковић Јакшић, Историја српских библиотека, Београд, 1963, стр. 13

Lazar Todorovic