Добро дошли на Српску енциклопедију

Лазар Тодоровић

Лазар Тодоровић (Теодоровић) (Каона, 1781 — Цариград, 13. фебруар 1846), српски политичар, министар правде и просвете, посланик Србије у Цариграду и члан Државнога савета. Био је један од умерених уставобранитеља.

Писар код Јакова Ненадовића

Рођен је 1781. у Каони или оближњој Свилеуви у Подрињу у шабачкој нахији у богатој трговачкој породици.1)2) Стриц му је био калуђер у Фрушкој Гори, па је у Сремским Карловцима похађао гимназију.3) Након завршене гимназије две године је студирао филозофију у Сегедину.4) Када се вратио у Србију постао је писар код Јакова Ненадовића.5) Цело време Првога српскога устанка остао је код Јакова Ненадовића,6) а након слома Првога српскога устанка 1813. са Јаковом Ненадовићем прешао је најпре у Срем, а онда у Русију.7)

На челу најважнијих делегација у Цариграду

У Русији је писао извештај, који је Карађорђе послао руском цару. Пратио је Карађорђа и Јакова Ненадовића и био им тумач, када су 1815. ишли у Петроград код руског цара.8) Када је почео Други српски устанак налазио се у Русији. Од 1816. до 1819. живео је у Хотину у Бесарабији.9) Вратио се 1819. у Србију и постао је секретар канцеларије кнеза Милоша.10)11) Заједно са Николом Николајевићем (оцем Константина Николајевића) саставио је након Абдулине буне 1821. памфлет о Милошу Обреновићу.12) Они су критиковали Милошеве мане и настојали су да га поправе, али због његовога прекога карактера нису се усудили да му отворено кажу, па су одлучили да напишу анономни памфлет, који би касније некако дотурили Милошу.13) Међутим пре него што су извршили план Милош је извршио преметачину у Лазаревој каси и у њој је нашао нацрт састава, који су намеравали да му предају.14) Ту је било написано о Милошевом карактеру, о неморалности, лакомислености и попуштању ласкавцима, који га наводе на зло.15) Према Константину Ненадовићу кнегиња Љубица се потужила Лазару да кнез Милош доводи љубавницу, па је тај догађај потакао њих двојицу да пишу писмо.16) Милош је онда одмах Лазара и Николајевића ставио под стражу. Лазар је признао намеру због које су састављали писмо и све околности, а Николајевић није дуго признавао.17) Та криза трајала је од новембра 1821. до фебруара 1822. Кнез је дао да се Николајевић убије, а Лазара је ослободио и вратио у службу.18)

Током 1826. именован је за члана Великога народнога суда.19) Био је на челу шесте делегације, коју је кнез Милош послао 28. фебруара 1827. у Цариград да преговара са Турцима о Акерманској конвенцији.20) У Цариграду је са малим прекидима остао све до пролећа 1833, па је учествовао и у раду седме делегације као њен главни члан.21)22) Њему и члановима делегације руски цар је послао орден због успешних преговора.23)

Министар и војни командант

Постављен је 1833. за председника крагујевачкога народнога суда.24) За министра правде и просвете постављен је 8. априла 1834.25) Добио је и задатак да цензурише Новине србске.26) Према споразуму са Портом Турци су требали да напусте Србију, сем одређених градова, али одлагали су са спровођењем договоренога, па су Тома Вучић и Лазар Тодоровић са војском требали да спроводе исељавање Турака у Босну, а да не изазову крвопролиће.27) Након усвајања Сретењског устава именован је 15. фебруара 1835. за члана Државнога савета и за министра правде и просвете.28) У мају 1835. постао је надзорник, а у јулу 1835. командант подринско-савске војне области.29) Србија је након суспензије Сретењскога устава била подељена на четири војне области. За време његове команде у Србију су често упадале турске чете из Босне, које су пљачкале и палиле у Подрињу.30) Тодоровић је често терао народ на кулук. Као војни командант на нелегалан начин присвојио је 46 плугова земље фиктивном куповином од некога спахије, а онда су му сељаци плаћали данак.31) Због те злоупотребе кнез Милош је тражио да се против њега води суд.32)

Уставобранитељ

Спадао је у умерене уставобранитеље. Залагао се да се Државним саветом ограничи кнежева власт. У октобру 1837. постао је председник Великога суда.33) Именован је фебруара 1838. за члана Уставне комисије.34) Након доношења Турскога устава именован је 26. фебруара 1839. за члана Државнога савета по том уставу.35) Након Јованове буне Тома Вучић је заједно са њим и са Аврамом Петронијевићем, Стојаном Симићем, Матејом Ненадовићем и Тенком договорио да се изнуди абдикација кнеза Милоша.36) Савет га је 31. августа 1839. поставио за члана комисије за тумачење устава.37) Комисија је требал да по окружним варошима сазива скупштине и да народу тумачи устав и законе.38)

Поред јавних обавеза Лазар Теодоровић и комисија обављали су и један за уставобранитеље битан тајни задатак, па су убеђивали су народ да за кнеза тражи Александра Карађорђевића и да ради против династије Обреновића.39) Остао је члан Државнога савета и након доласка кнеза Михаила 1840. Политички је био противник кнеза Михаила, па су кнез Михаило и Јеврем Обреновић 31. августа 1840. наредили да се везани доведу он и Матеја Ненадовић, али одмах су их пустили.40) Међутим после тога многи уставобранитељи су се осећали животно угроженима, па су морали да се склањају. Лазар се склонио код Турака у београдску тврђаву.41) Уставобранитељи су ишли да се жале и у Цариград, па је Порта заједно са Русијом посредовала и привремено помирила Обреновићевце и уставобранитеље.42) Учествовао је 1842. у Вучићевој буни против кнеза Михаила и као један од главних уставобранитеља добио је задатак да подигне буну у шабачком срезу.43) Лазар Теодоровић је био одмах ухваћен на почетку буне.44) Међутим брзо после тога кнез Михаило је напустио Србију након пораза од Томе Вучића. Доласком кнеза Александра Карађорђевића постављен је 7. новембра 1842. поново за члана Државнога савета.45) За заступника Србије у Цариграду (капућехају) именован је 28. октобра 1843.46) Умро је у Цариграду 13. фебруара 1846.

Литература

  • К. Ненадовић, Живот и дела Карађорђа и његови војвода и јунака 2. део, Беч, 1884.
  • Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 4, 814
  • Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830–1839), Београд, САНУ, 1986.
  • Гавриловић Михаило, Милош Обреновић I-III, Београд, 1908, 1909, 1912.
  • Коста Н. Христић, Записи старог Београђанина, Београд, 1937.
  • Радош Љушић, Прво намесништво (1839—1840), Просвета, Београд, 1995.

Спољне везе

2)
К. Ненадовић 2 стр. 573
3) , 4) , 6) , 7)
ЖИ
5)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 4, 814
8) , 9) , 10)
К. Ненадовић 2 стр. 574
11) , 19) , 20) , 21) , 24) , 25) , 28) , 29) , 33) , 35) , 45) , 46)
НА
12) , 13)
Гавриловић II, стр. 520
14)
Гавриловић II, стр. 523
15)
Гавриловић II, стр. 524
16)
К. Ненадовић 2 стр. 575
17)
Гавриловић II, стр. 525, 526
18)
Гавриловић II, стр. 535, 536
22) , 23)
Љушић 1986, стр. 19
26)
Љушић 1986, стр. 403
27)
Љушић 1986, стр. 320-322
30)
Љушић 1986, стр. 307
31) , 32)
Љушић 1986, стр. 64
34)
Љушић 1986, стр. 160
36)
Љушић 1986, стр. 452
37) , 38)
Радош Љушић, 1995, стр. 130
39)
Радош Љушић, 1995, стр. 131
40) , 41) , 42)
К. Ненадовић 2 стр. 576
43)
К. Христић стр. 49
44)
К. Христић стр. 50
Штампање