Константин Николајевић

Константин Николајевић (Остружница, 7. новембар 1821 — Боксег, 13. октобар 1877), српски политичар и историчар. Био је зет кнеза Александра Карађорђевића, министар унутрашњих послова 1856-1858. и српски дипломатски представник у Цариграду. По склоностима је био више научник, него политичар, па се у унутрашњу политику нерадо мешао.

Младост и школовање

Коста Николајевић родио се у Остружници 1821. Његов отац Никола био је учитељ, а касније је био хазнадар код кнеза Милоша.1) Погинуо је 1822. у лову, па је након тога породица живела у сиромаштву. Према Слободану Јовановићу кнез Милош је дао да се мучки убије.2) Коста се школовао у Остружници, Рипњу и Сурдуку у Срему, а 1835. године је дошао у Београд код Јоакима Вуића, који му је помогао да упише гимназију у Крагујевцу.3) Кнез Милош га је уочио 1837. једном приликом како пева приликом доласка у Крагујевац рускога изасланика и отада му је давао новчану помоћ. Коста је писао песме и преводио их. Током 1840. као државни стипендиста отишао је на студиј права у Паризу.4)

Српски дипломатски представник у Цариграду

Након положенога државнога испита у Паризу отишао је у Лондон, где је боравио пола године, а у Србију се вратио 1845. По повратку био је кратко време секретар у кнежевој канцеларији и онда је постављен за секретара српског посланства у Цариграду.5) За српскога дипломатскога представника (капућехају) Србије у Цариграду именован је 30. јула 1847.6) Илија Гарашанин га је 1848. подстакао да Порти поднесе предлог о стварању српског вицекраљевства у оквиру Османског царства.7) Николајевићев пројекат о српском вицекраљевству био је антируски и противан тадашњој политици министра вањских послова Србије Аврама Петронијевића.8) Након дужег чекања турска влада је одбила тај предлог.9) Током 1849. оженио се у Београду Полексијом Карађорђевић, кћерком кнеза Александра Карађорђевића и одмах након женидбе вратио се на дужност у Цариград.10) Као српски представник у Цариграду слао је српској влади бројне и значајне извештаје и предлоге. Предлагао је да се гради железница, да се прочисти Ђердап и да се спроведу економске реформе. Успешно се код великога везира заузимао за манастир Хиландар.11) Први је дошао на идеју да Србија за себе тражи границе Пећке патријаршије и о томе је написао цели један чланак.

Политички погледи

Поред Александра Ненадовића кнез Александар Карађорђевић је у њега имао највише поверења.12) Константин је имао благу нарав и углађено понашање, а по склоностима је био више научник, него политичар.13) Нерадо се упуштао у политику.14) У време Кримскога рата једни су сматрали да треба да се држимо Русије, кнез је био за Аустрију, Илија Гарашанин за Француску, а Константин Николајевић је сматрао да треба да се што чвршће вежемо за Порту.15) Сматрао је да кад већ Србија не може без странога туторства да је турско туторство у том историјском моменту најбезазленије. Што се тиче унутрашње политике сматрао је да Државни савет треба да се ограничи на чисте законодавне послове, а саветнике да поставља кнез.16) Сукоб кнеза и Савета објашњавао је тежњом Савета да успостави олигархијску власт.17) Желео је једнога владара, који би сузбио анархијску склоност народа оличену у Савету.

Министар унутрашњих послова

За министра унутрашњих послова именован је 1856. и на том месту остао је до 30. марта 1858.18) Заједно са Николом Христићем, управником вароши Београд, радио је на томе да се Турци истискују из вароши. Као министар настојао је да се буде благ у примени закона, па је тражио од чиновника да буду трпељиви и благи према онима који се жале на полицијске пресуде.19) Осим тога тражио је од окружних начелника да бележе приче о ратовима и другим историјски важним догађајима. Био је министар унутрашњих послова у најгоре време политичкога сукоба кнеза и Савета и од њега се очекивало да предводи кнежеве присташе против Савета, али он је био сувише добро васпитан за такву политичку борбу.20)

Долазак Обреновића на власт

Након што је његов таст кнез Александар Карађорђевић изгубио власт крајем 1858. Константин Николајевић је остао у Србији, али ван државне службе. После бомбардовања Београда 1862. отишао је најпре у Пешту, па у Градац у Штајерској, где је остао до 1869.21) У Пешти је дуго боравио у библиотеци Матице Српске сакупљајући грађу за историјске радове, али стално су га ометали Срби, који би долазили да га виде, па се због тога договорио са својим пријатељем да га закључава доподне, а онда да долази по њега у подне. Једнога дана пријатељ га је заборавио откључати све до 4 поподне, а да Коста заузет послом то није ни приметио.22) После је отишао у Париз, где је дуго остао. Убио се из револвера 12. октобра 1877. у селу Боксеку у Мађарској.23)

Наука и књижевност

Био је редовни члан Друштва српске словесности (претече САНУ) и почасни члан Матице српске.24)

Његове историјске студије су рађене на основу много литературе и извора, али се јавља тежња за литерарним ефектима и има у њима много маштања. Нека од његових дела су:

  • Кореспонденција из Париза или финанцијални и трговински пројекти (1843)
  • О границама или докле се простирала област некадашњег пећког патријархата (1856)
  • Комненовске или народне песме (1859)
  • Стара историја Србска по домаћим предањима (1872 – недовршено)

Литература

Спољне везе

2) , 12)
Уставобранитељи, 1933, стр. 250
3) , 4) , 5) , 6) , 10) , 11) , 18) , 19) , 21) , 22) , 23) , 24)
ЖИ
7) , 8)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 207
9)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 208
13) , 14)
Уставобранитељи, 1933, стр. 251
15)
Уставобранитељи, 1933, стр. 251—252
16) , 17)
Уставобранитељи, 1933, стр. 252
20)
Уставобранитељи, 1933, стр. 253
Штампање