Добро дошли на Српску енциклопедију

Топлички устанак

Топлички устанак је био једини устанак на територији окупираној Централним силама у Првом светском рату. Избио је на територији Топлице, Јабланице, Јастрепца, источних и средњих предела Копаоника, односно Тачке и Неготинске крајине, у другој половини фебрура 1917. и трајао је око месец дана.1)2)

Узроци

Централне силе су у јесен 1915. године својим успешним офанзивама натерале на повлачење српску војску преко Албаније.3)

Окупатори су према њиховом ранијем договору поделили Србију између Централних сила и Бугарске од 6. септембра 1915. године. Аустроугарска је формирала Војни генерални гувернман Србија, а Бугарска Војноинспекцијску област Морава и Војноинспекцијску област Македонија.4)

Окупатор након успостављања власти у Србији се бавио политичком денациализацијом: затварањем српских школа, забраном српског језика, обичаја, спаљивањем књига, затим безобзирном пљачком, реквизицијом и одвођењем становништва у интернацију.5) Уведени су нови наставни планови и школски уџбеници. Сав активни и резервни борачки састав српске војске (регрути, они који су учествовали у последњој одбрани и добровољци спроведени су у заробљеничке логоре. Држали су их у старим војничким касарнама или казаматима, терали их на принудни ради и физички и здравствено уништавали.6)

У Аустроугарској окупационој зони, интернирани су мушкараца од 15 до 50 година и сви припадници војно-политичких организација, као што су Народна одбрана, Црна рука, Југословенски клуб, новинских редакција и спортских организација „Душан Силни“ и „Обилић“. Током окупације 1915. и 1916. су ухапшени и слати у логоре Болдогасон, Арад, Ашах, Дроцендорф, Кечкерет, Нађмеђер, Нежидер, Чеглед, Хајнрихсгрину, Вац, Чешки Брауна, Добој и Петровац на мору. Било је око 150.000 цивила из Србије и Аустроугарске, међу интернираним је било жена и деце млађе од 17 година.7)

Устанак је највећим делом избио на територији коју је држао бугарски окупатор. Бугари су тврдили како су окупирањем заправо ослободили старе бугарске територије. Осим масовних злочина, пљачке и одвођења у интернацију великог броја цивила, отпочели су процес присилне бугаризације становништва,8) с намером да заувек присвоје окупирану територију.

Осим забране српских школа, забрањивали су српска презимена, брисали им наставак на „ић“ и додавали „ов“, како би више личила на бугарска.9) Уместо српских попова, довођени су бугарски, новорођенчади нису могла да се дају српска имена, било је забрањено певање српских песама, дописивање на српском, а свако обраћање бугарским властима је морало да буде на бугарском. Слично је важило за натписе на дућанима, надгробне споменике, називе улице. Заплењиване су књиге на српском језику и спаљиване, биле су забрањене славе, а реч Србин нико није смео да изусти.

Улазак Румуније у рат на страни Антанте, августа 1916. побудила је међу Србима наду да ће доћи до пробоја Солунског фронта.10)

Временом је отпор према окупатору постајао све јачи, саботажама, оружаним диверзијама и пасивним отпором. Од априла 1916. до фебруара 1917, широм Србије, посебно у Топлици, ибарској долини, Косаници и Јабланици, на Рогозни, Јастрепцу и Копаонику, војно способни мушкарци су почели да групно или појединачно одлазе у шуме и планине прокупачког, лесковачког и врањског округа. Прва тајна патриотска организација је основана у Косовској Митровици у другој половини 1916. године. Њен председник је био свештеник Анђелко Нешић, а први и најпознатији устаник био је Урош Костић Рудинац, земљорадник из села Рудине, који је деловао на планини Рогозни и у ибарској долини.11)

Потпоручник српске војске Коста Војиновић Косовац, није могао да се повуче са главнином српске војске, пошто је тешко рањен у источној Србији бранећи одступницу српској војсци 1915. Остао је да се лечи у кући свог оца у Косовској Митровици.12) Чим се опоравио започео је са буђењем родољубља код потлаченог српског народа и са припремама за оружани отпор окупатору. Због одличног знања немачког језика запослен је као као лиферант за аустријску војску косовскомитровачког и крушевачког округа, одобрењем њихове жандармерије за окупиране крајеве, са седиштем у Косовској Митровици да га набавља на целој територије ондашње Србије. Таква објава му је омогућила да слободно путује на коњу, по селима и варошима, успоставља везе са виђенијим људима, сусреће се са бившим четницима и ствара патриотске илегалне организације.13) На лето 1916. је оформио Лепосавића чету, која је постала језгро будућег Ибарско-копаоничког одреда.14) Чета је имала заставу са натписом „Слобода или смрт“.

Крајем септембра 1916. српска Врховна команда је авионом упутила Косту Миловановића Пећанца у Топлицу, са задатком да оформи тајну организацију отпора, која би по доласку савезничке војске у Скопље кренула у борбу.15) Поступајући по том наређењу, он је у сарадњи са Војиновићем и другим комитским вођама убрзо организовао снажан пркрет.

У селу Обилић код Лесковца 21. и 22. фебруара 1917. одржан је састанак комитских вођа. Овој одлуци су се противили само Пећанац и његов ађутант Дрљевић изјаснили су се за то да треба још чека, поштујући одлуке Врховне команде, наглашавајући да се са акцијом треба кренути, тек након пробоја Солунског фронта, али су њих двојица били надгласани.16)

Одлучено је да се устанак подигне у првој половини марта. Требало је да се сви наоружају и образују сеоске чете и да се склањају од непријатеља до њиховог наређења.17)

За организацију устанка у Топлици био је одређен Коста Миловановић-Пећанац, који је командовао централним одредом, за предео око Ибра и Копаоника одређен је Коста Војиновић Косовац, за Јабланицу и Врање Милинко Влаховић, док је његов први сарадник био поп и војвода Димитрије Димитријевић, за Тимок Тошко Влаховић као командант Тимочког одреда, а за Пирот Јован Радовић.18)

Повод

Непосредни повод за устанак је била бугарска најава регрутације српског становништва, којом су требали да буду обухваћени мушкарци од 18 и 50 година. Тада је становништво почело масовно да бежи у планине, од бугарске регрутационе комисије.19) Тада су се пронели гласови да ће регрути бити послати на Солунски фронт, да се боре против своје браће. Због тога су сви обвезници одбегли у шуму, неки од њих под оружјем. Од тада су догађаји кренули убрзаним током.20)

Устанак

Иако су војводе одлучиле да устанак почне почетком марта, устанак је практично почео, пошто су се локални четнички одреди већ сукобљавали са Бугарима.21) Мада је Пећанац поручивао комитским вођама да још увек није време устанку, одушевљење у народу је било велико. У селима је остављано по пет људи са једним старешином и образоване су станице.22)

У борбама се највише истакао Коста Војиновић Косовац у Јанковој клисури у близини Бруса.23) Важну улогу у су имале жене, неке од њих су због недостатка мушког становништва, њиховог учешћа у ратним дејставима и интернације, такође узеле учешће у борбама.24) Једна од њих је и Роса Пантић, жена Вучка Пантића из села Лазаревца код Блаца.

Први сукоб се догодио 20. фебруара, између избеглих војних обвезника и бугарске потере за њима.25)

Јабланички одред под вођством Милинка Влаховића је 24. фебруара успео да победи бугарску чету на Бојнику.26) У селу Мачковцу код Куршумлије 25. фебруара, устаничка чета Илије Радоњића (Ица Калајџија) је сачекала мањи бугарски жандармеријски одред, састављен од арнаутских плаћеника, који су пошли да пљачкају сеоско становништво и потпуно га уништила. Бугари и Арнаути су се затим добро утврдили у згради Среског начелства у Куршумлији, одакле су пружали јак отпор. Борба је настављена и 26. фебруара под командом Радета Влаховића, који је водио одред од 80 бораца, али успеха није било. Коста Војиновић се у то време налазио на путу за Куршумлију. Када је сазнао за борбе, пошто је ушао у град, преузео је команду над свим устаничким четама, престројио борбени поредак и организовао нови напад с мањим саставима, те ојачао бомбашка одељења, којима је дао предност у нападу. Вештом тактиком убрзо је сломљен отпор непријатеља. Куршумлији је ослобођена 27. фебруара, као први ослобођени град у поробљеној Европи. Коста Војиновић је на централном тргу одржао ватрени патриотски говор пред окупљеним становништвом, честитао свима слободу и прогласио 28. фебруар 1917. даном почетка општег устанка у топличком и јабланичком крају.27)

Убрзо је ослобођено Лебане (1. марта).

У Прокупљу, устаници под командом поручника Владимира Требољевца су усвојили план за напад на бугарски гарнизон у граду. Још пре тога упутили су писмо бугарском команданту тражећи да се целокупан војнички састав преда. Пошто нису добили одговор, у раним јутарњим сатима, 2. марта 1917, устаничке снаге су нагрнуле из свих праваца. Борбу је снажно подржало и становништво, које је изашло на улице са приручним средствима да дотуче окупатора. Бугарски војници су се повукли ка центру и затворили су се у зграду Среског начелства. Затим је у Прокупље стигао Коста Војиновић и преузео команду над свим трупама. Формирао је бомбашко одељење које је Бугаре сабило на други спрат начелства. Војиновић им је послао заробљеног бугарског поручника Харизанова с поруком команданту гарнизона да се одмах предају или ће зграда одлетети у ваздух. Бугарски мајор Попов је одлучио да прекине борбе и окупаторски војници су се предали. Заробљено је 845 Бугара, четири официра и 20 подофицира. На згради начелства се затим завијорила устаничка застава - српска тробојка са државним грбом и натписом „Живеле српске војводе и комите“. Заставу је израдила Јелена Ловрет, Пољакиња племићког порекла, која је до окупације живела у граду с мужем, који се тада налазио на Солунском фронту. Искористивши то што Бугари у њу, као држављанку Аустроугарске, нису сумњали, она је осим тога, устаницима дотурала лекове, дуван, храну и информације.28) Прокупље је ослобођено 3. марта.

Било је око 10.000 устаника, а седиште устаничке територије је постало Прокупље,29) где је Војиновић прво преселио свој штаб. Затим је за команданта града поставио Марка Павловића, за његовог заменика Александра Стевића, а за председника општине Милана Николића. Увео је ред у граду, образовао команду места и остале органе власти. 3. марта написао је и објавио Закон по коме ће се судити. Из Прокупља је упућена прокламација за општи устанак народу југоисточне Србије.30) Након тога се устанак проширио на Власотинце, Црну Траву, у подручју Врања, Пирота, затим сокобањски и сврљишки крај,31) а захватио је и делове нишког и крушевачког округа. У незадрживом налету је ослобођена велика територија и свуда је заведена устаничка војна и цивилна власт.32)

Међутим, окупатор је припремио снажан удар из свих праваца, уз употребу јаких снаге. Према плану, прво је требало извршити прегруписавање снага и сукцесивно их уводити у борбена дејства.33) У борби против устаника максимално су ангажовали Албанце. На устаничку територију убрзо су стигли аустроугарски пукови са Соче, из Румуније и Италије, бугарске регименте са Солунског фронта и један део жандармерије из Босне.34)

Шест пута бројнија аустроугарска, немачка и бугарска војска, уз подршку авијације и топова је убрзо кренула у контраофанзиву. Отпор је брзо скршен.35) Одлуком Косте Пећанца о повлачењу, до одсутне битке није ни дошло, тако да је непријатељ 14. марта ушао у Прокупље без борбе.36)

16. марта аустроугарска војска је заузела Куршумлију.37)

Последице

Окупатор је 25. марта38) успео да угуши устанак, а затим је вршио одмазду над цивилима, у којој је према подацима Антантине анкетне комисије настрадало око 20.000 људи и спаљено је око 50.000 објеката.39) Бугарски окупатор је чинио злочине који су ишли дотле да су жене и децу, затварали у подруме кућа и живе их спаљивали.40)

Преостале, знатно ређе чете устаника су се повукле у планине и наставиле су да пружају отпор све до пробоја Солунског фронта.41) И поред свих страхота народ је подржавао устанике који су наставили борбе. Чете су се стално обнављале и све чешће нападале, а читави батаљони бугарске армије су безуспешно јурили за Војиновићем.42) Мада је окупатор релативно брзо заузео слободне територије у Топлици, Косаници и Јабланици, устаници се нису предали, нити помирили са новонасталим стањем. Ибарско-копаонички одред под командом војводе Косте Војиновића, стално је растао. Прилазили су му борци, четовође, али и целе јединице.43)

Значај

Топлички устанак је имао одјека међу савезницама Антанте. Европска штампа је са одушевљењем писала о овом о устанку као једином организованом покрету отпора на територији под окупацијом Централних сила.44)

Примарни историјски извори

О Топличком устанку и злочинима окупатора постоји мало података.45) Остали су дневници истакнутих људи, као што су Коста Миловановић, Коста Војиновић, Милинко и Тошко Влаховић и четовођа Косте Војиновић, наредбе вођа устанка, као примарни историјски извори.46)

Литература

  • https://books.google.es/books?id=1kaZCgAAQBAJ&pg=PA10&lpg=PA10&dq=Божица+Младеновић+Топлички+устанак&source=bl&ots=f5EHQMA7sc&sig=dNBswfvPD68QYg4W4Kw2ImBaR1I&hl=sr&sa=X&ved=0ahUKEwiUlqa_2aLMAhVMnBoKHTE7C44Q6AEILjAD#v=onepage&q&f=false, наслов Топлички устанак 1917. - збирка докумената, аутор Божица Младеновић, година 2007, уредник Тибор Живковић, место Београд, ИСБН 978-86-776, издавач Извори за српску историју / Историјски институт
  • http://www.novosti.rs/додатни_садржај.524.html:480651-Тешка-бугарска-чизма, наслов

Тешка бугарска чизма, аутор Новица Пешић, датум 1. 3. 2014, часопис Вечерње новости онлајн, издавач Компанија Новости

  • http://toplickevesti.com/dejan-rakic-prof-istorije-podsecanje-na-toplicki-ustanak.html, наслов Подсећање на Топлички устанак, аутор Дејан Ракић, датум 25. 2. 2015, часопис Топличке вести интернет новине, уредник Милан Ђорђевић, издавач Топличке вести - Инфо-прес
  • http://www.novosti.rs/додатни_садржај.524.html:481442-Бомбаши-сломили-Бугаре, наслов Бомбаши сломили Бугаре, аутор Новица Пешић, датум 6. 3. 2014, часопис Вечерње новости онлајн, издавач Компанија Новости
  • http://www.novosti.rs/додатни_садржај.524.html:481750-Прокупље-главни-град, наслов Прокупље главни град!, аутор Новица Пешић, датум 8. 3. 2014, часопис Вечерње новости онлајн, издавач Компанија Новости
  • http://www.novosti.rs/додатни_садржај.524.html:481864-Пукови-стигли-са-Соче, наслов Пукови стигли са Соче, аутор Новица Пешић, датум 9. 3. 2014, часопис Вечерње новости онлајн, издавач Компанија Новости
  • http://www.novosti.rs/додатни_садржај.524.html:482063-Крвави-пир-над-народом, наслов Крвави пир над народом , аутор Новица Пешић, датум 10. 3. 2014, часопис Вечерње новости онлајн, издавач Компанија Новости
  • https://www.youtube.com/watch?v=10dOyS4iJ3g, наслов Трезор: Људи говоре - Сећање на Топлички устанак 1917., аутор Недељко Јешић, година 1987, издавач ТВБ, део 1, 2
1) , 3) , 5) , 8) , 10) , 14) , 19) , 21) , 25) , 39) , 41)
Божица Младеновић, 2007, стр. 9
2) , 18) , 23) , 24) , 37) , 38) , 40) , 44) , 45)
Дејан Ракић, 25. 2. 2015
4) , 6) , 7) , 12)
Новица Пешић, 1. 3. 2014
9) , 11) , 13)
Новица Пешић, 3. 3. 2014
15) , 26) , 29) , 31) , 36) , 46)
Божица Младеновић, 2007, стр. 10
16) , 17) , 20) , 22) , 32) , 35)
Недељко Јешић, 1987
27) , 28)
Новица Пешић, 6. 3. 2014
30)
Новица Пешић, 8. 3. 2014
33) , 34) , 43)
Новица Пешић, 9. 3. 2014
42)
Новица Пешић, 10. 3. 2014
Штампање