Милорад Павловић Крпа

Милорад Павловић Крпа или Миле Павловић Крпа (Београд, 16. октобар 1865 — Београд, 29. јануар 1957), српски књижевник, публициста, национални радник и обавештајац.

Школовање

Милорад Павловић Крпа рођен је 16. октобра 1865. на Теразијама у Београду, где је његов отац имао радњу.1) Милорадов отац Тома дошао је у Београд из Кифиног села крај Невесиња.2) Тома је најпре био лицидер, а касније је постао воскарски велетрговац.3) Милорадова мајка Милева рођена је у Призрену.4) Прва два разреда основне школе похађао је на Теразијама, а друга два крај Саборне цркве.5) Похађао је онда теразијску полугимназију.6) У гимназији је посебно ценио професора Јована Ђају. Понављао је пети разред гимназије, а 1882. избачен је из гимназије, када је опозиција, заједно са омладином ометала одржавање представе Рагабаса и након тога се сукобила са полицијом.7) Уписао се на јесен 1882. у учитељску школу.8) Постао је члан приватне ђачке литерарне дружине Венац, која се састајала у његовом стану и стану Милорада Митровића.9) Читали су разне песнике, а представљали су и своје саставе.10) У тој дружини били су између осталих и Милорад Митровић, Милан Антоновић, Јаша Продановић, Сава Маринковић, Павле Љотић, Сава Обрадовић, Душан Рајићић и Ђорђе Селић.11) Прва песма Милорада Павловића објављена је 1883. у Отаџбини.12) За време школских празника обилазио је различите крајеве Србије заједно са својим друговима. Учитељску школу завршио је 1886. године у Београду.13) Поред тога под утицајем руске литературе тадашњи омладинци су знали да често поред школе заврше и неки занат, па је Милорад Павловић завршио обућарски занат.14) Могуће је да је због тога и добио надимак Крпа.

Студије у Немачкој

Желео је да настави школовање у иностранству, али пошто је његов отац морао да брине о шест синова, за студије ван земље није имао довољно средстава.15) Милорад је остао код куће и учио је словенске језике и писао је песме и приповетке и много чланака у новинама.16) Својим чланцима и расправама привукао је пажњу Министарства просвете, које га је онда поставило 1887. за учитеља у затвореној школи у Копљарима.17) На тај начин Министарство просвете му је дало средства да може да се школује ван земље.18) За школовање ван земље била су то јако мала средства, па је живео у великој оскудици, често и гладан. У јесен 1887. уписао се на Филозофски факултет у Јени.19) Дошао је са врло слабим знањем немачког језика, па је неуморно читао и преводио у Универзитетској библиотеци.20) У библиотеци је боравио по цели дан, а тамо је и ручао, јер није ложио пећ у свом стану.21) На први распуст у Београд дошао је 1888. и тада је објавио своју прву књигу Слике и карактери из српског друштва.22) Књига је описивала догађаје из Тимочке буне, па је одмах била забрањена и спаљена.23) Јован Цвијић му је помогао да се спаси око пола књига.24) Краће време је био затворен и онда пуштен. Нису му одузели плату на месту непостојећег учитеља у Копљарима, тако да је могао да настави студије.25) У пролеће 1889. прешао је на студије у Лајпциг.26) У Лајпцигу се спријатељио са Љубом Стојановић, Јашом Ненадовићем и Јованом Крстићем.27) Милорад Павловић Крпа се марта 1890. вратио у Јену да слуша летњи семестар.28) Зимски и летњи семестар 1890/1891. слушао је у Берлину, где је дипломирао на педагошком одсеку германистике и славистике.29) У Берлину се упознао са Карлом Либкнехтом. Почетком јула 1891. вратио се у Београд.30)

Обавештајац у Босни и Херцеговини

По повратку у Београд позвао га је на разговор министар просвете Андра Николић, његов некадашњи професор.31) Андра Николић га је наговорио да постане српски обавештајац, да пропутује Босну и Херцеговину и да дође до поузданих информација о војно-полицијској администрацији у окупираној Босни и Херцеговини.32) Као тобожњи обућар Милорад Павловић Крпа је путовао Босном и Херцеговином и на том путу је долазио у додир са многим људима.33) По повратку са путовања написао би извештај, а улогу обавештајца обављао је и за многе друге српске владе. Српски председници влада и начелници генералштаба сматрали су да је он човек, без кога се ниједна важнија ствар по босанском питању не може извести.34) Као обавештајац био је познат као онај, од кога је било тешко ишчупати било какву тајну. Никола Пашић је преко Милорада Павловића радио најповерљивије ствари у вези са Босном.35) Након његовога повратка са путовања по Босни његова кућа је постајала све више свратиште и преноћиште за многе, који би дошли или одбегли из Босне.36) Поред тога имао је велики утицај, па су Никола Пашић, Михаило Вујић, а и Владан Ђорђевић на Крпин предлог додељивали стипендије.37) Његова породица је била позната по помагању сиромашних ђака, па су кроз његову кућу као преноћиште пролазили многи, који нису одмах могли да нађу смештај.38) Посредовао је и помагао многима да нађу даљњи смештај и приходе.

Професор у провинцији

Септембра 1891. добио је место предавача у нишкој гимназији, где се упознао са Стеваном Сремцем и Божидаром Кнежевићем.39) У Нишу је био само једну школску годину. Под Крпиним уредништвом Милош Валожић је од јануара 1893. издавао лист Гласник за забаву и науку, али због малог броја претплатника лист је престао да излази априла 1893.40) Милорад Павловић се априла 1893. запослио као професор у чачанској реалној гимназији, а оставку на то место поднео је децембра 1893.41) Неуспешно је покушавао да добије место професора у Београду, али као опозиционар није могао да то лако оствари. Од марта 1893. био је професор у гимназији у Шапцу.42) У Шабац је можда отишао због близине границе и лакше политичке активности. Одржавао је сталне везе са Србима у Босни и Херцеговини. У том периоду путовао је више пута у Босну, тако да је боравио у Мостару код Алексе Шантића.43) Путовао је 1894. и у Северну Далмацију, све до Задра.44) У Задру је био у контакту са Савом Бјелановићем и Марком Царем.45) Био је велики опозиционар, посебно познат по својим епиграмима против обреновићевског режима, па због тога никако није добијао место професора у Београду.46) Истакао се својим епиграмима у шаљивим новинама Геџи, које су излазиле од 1892. до 1895. Новембра 1897. дао је отказ на положај професора, након више очајничких покушаја да добије премештај из Шапца.47)

Повратак у Београд

Вратио се крајем 1897. у Београд, где је обновио старе везе. Милорад Павловић је објављивао биографије познатих људи, песме и преводе у Босанској вили, Зори, Застави, Звезди и Одјеку.48) Становао је заједно са пријатељем Стеваном Сремцем и често је посећивао кафану Дарданели.49) Посебно је писао за Звезду, чији је власник био Јанко Веселиновић.50) Када је Јанко Веселиновић у јесен 1898. поново покренуо Звезду Милорад Павловић је постао уредник Звезде.51) Међутим поред свега тога бавио се и обавештајном делатношћу, па је из Босне и Херцеговине добијао много разгледница, на којима су шифроване поруке биле написане испод поштанских марака.52) За тај систем аустријска полиција је сазнала тек након окупације Београда у Првом светском рату. Полиција у Босни и Херцеговини почела је да сумња у њега и да га прати, јер се у Босни често састајао са Србима са окупаторских црних листа.53) Разматрало се 1898. да ли да му забране улазак у Босну.54) Објавио је 1898. књигу Православље у Босни и Херцеговини.55)

У затвору

Пошто није био у државној служби, а у Звезди није имао неких прихода покушао је 1899. да тргује јајима са неким немачким увозницима.56) Написао је 1899. у Дневном листу оштар уводни политички чланак, због кога је главни уредник Јанко Веселиновић добио три месеца затвора.57) Иако ништа није био крив Милорад Павловић Крпа је ухапшен након Ивањданског атентата на краља Милана јула 1899.58) Пре полицијског претреса Стеван Сремац је на време склонио компромитирајући материјал из његовог стана.59) У истражном затвору је провео три месеца и на суђењу је осуђен на три године затвора.60) Био је затворен у пожаревачком затвору, све до 22. јула 1900. када је амнестиран због краљеве женидбе са Драгом Машин.61)

Улога у Мајском преврату

Милорад Павловић Крпа је септембра 1900. постављен за професора у Првој београдској гимназији.62) Предавао је српски језик и српску историју. Павле Маринковић га је ангажовао да уређује Позоришни лист у име Бранислава Нушића, који је вршио функцију уредника.63) Када је 1901. дошло до расцепа у Народној радикалној странци, тада се Павловић прикључио самосталним радикалима и њиховом листу Одјеку, који је поново покренут октобра 1902. године.64) Био је најпре сарадник , а 1903. постао је главни уредник Одјека.65) Одјек је био највише прогањано гласило, па је само током Павловићевога мандата као уредника био 33 пута забрањен.66) Од септембра 1902. до јула 1903. није радио у гимназији. Као „мирођија у свакој чорби” Милорад Павловић Крпа се крајем 1901. састао са Јашом Ненадовићем, изаслаником краља Петра I Карађорђевића.67)68) Састао се и са секретаром краља Петра Живојином Балугџићем.69) Милорад Павловић је као поверљиви човек завереника био упућен у Мајски преврат 11. јуна 1903.70) Завереници Александар Машин и Јован Атанацковић замолили су га да за време преврата у њихово име нареди смену управника полиције, да спроведе два министра и да доведе Љубу Живковића.71)

У Русији

Поново је од јуна 1903. радио као професор у Првој београдској гимназији. Љубомир Стојановић преузео је 1904. уређивање Одјека. Пошто је 1904. избио Руско-јапански рат редакција Одјека послала га је да буде извештач из Русије.72) У Петрограду се здружио са кнезом Арсеном Карађорђевићем.73) У руској престолници стекао је велики број веза и познанстава, једним делом захваљујући главном сараднику часописа Славјанскаја Известија Василију Корабљову, кога је Крпа раније угошћавао у Србији.74) Милорад Павловић се почетком фебруара 1905. вратио из Русије и наставио је да предаје српски и немачки језик у Првој београдској гимназији.75) Основао је 23. октобра 1906. властити лист Реч, али пошто није имао довољно средстава, лист је излазио само до 19. децембра.76) Прешао је 1906. у Другу београдску гимназију, где је предавао географију кнезу Павлу, кога је прописно изгрдио пошто као Карађорђевић није знао ништа о Босни.77) Пратио је кнеза Павла, кад је путовао на југ Италије, да се опорави од операције слепог црева.78) На том путу требао је да води бригу о кнезу Павлу и да га припрема из одређених предмета.

Анексиона криза

Преко својих веза у Босни, а посебно Николе Кашиковића и његовог сина Предрага сазнао је 1908. да аустријска влада припрема анексију Босне.79) Одмах је о томе обавестио српску владу, али у вест су поверавали, тек кад су неколико недеља касније добили потврду из још једног извора.80) Никола Пашић га је послао у тајну мисију у Босну.81) Састао се са Глигоријем Јефтановићем, Николом Кашиковићем и Васиљем Грђићем, који му је показао документе, који су се тајно спремали у сарајевској штампарији, на којима је стајало заглавље са Босном и Херцеговином, као крунском аустријском земљом.82) Два дана од поласка Крпа је Николи Пашићу донео доказе о аустријској припреми анексије Босне и Херцеговине.83) На вести о анексији у Београду су избиле велике демонстрације, које је предводио Бранислав Нушић, а Крпа му је био главни помагач.84) Након тих демонстрација успостављена је Народна одбрана. Милорад Павловић је био још активнији за време анексионе кризе, а аустријске власти су му забраниле долазак у Босну.85)

Никола Пашић је 28. октобра 1908. заједно са Милорадом Павловићем Крпом, Станојем Станојевићем, Александром Белићем и престолонаследником Ђорђем Карађорђевићем кренуо у посету Русији.86) Пошто се вратио у Петроград, Крпа је активирао своје старе везе, све са циљем да у руској јавности ствара незадовољство против Аустроугарске.87) Од велике важности био је стари пријатељ Василије Корабљов. У листовима су пуштани чланци, у којима је анексија обележавана као акт насиља противан међународним уговорима.88) По повратку у Београд Крпа је наставио са радом у гимназији и са својим обавештајним радом у Босни. Код њега је стално свраћала омладина из Босне, а посебно припадници Младе Босне, који су тражили обуку код Војислава Танкосића и Милана Васића.89) Милорад Павловић је био у честим контактима са Божом Јанковићем, председником Народне одбране. Држао је под контролом све тајне активности у Босни.90) Алекса Шантић му је 1909. препоручио Владимира Гаћиновића, за кога је онда Миле Крпа од околних трговаца прикупио новац да може да једно време да живи у Београду.91) Након тога Алекса Шантић му је исте године препоручио и Богдана Жерајића. У мају 1909. Павловић је боравио на Словенском конгресу новинара у Петрограду.92) По повратку у Србију одмах је по налогу Николе Пашића путовао у Босну, где се састао са Василијем Грђићем, Степом Трифковићем и Николом Кашиковићем, од којих је тражио да се домогну поверљивих докумената сарајевског гарнизона и генералштаба у Сарајеву.93) Никола Кашиковић је сматрао да се ради о великом ризику, али његова супруга Стоја се заузела да се то учини и по цену смрти.94)

Фридјунгов процес

Миле Павловић Крпа је Властоју Алексијевићу испричао тридесет и пет година након Фридјунгова процеса како су аустријској обавештајној служби подвалили лажне документе.95) Сазнао је од свога пријатеља чешког посланика Клофача, да се један аустријски обавештајац интересује за српска тајна документа.96) Никола Пашић је Мили Крпи дао одобрење да подвале аустријским обавештајцима.97) Крпа је удесио да се аустријски обавештајац тобоже случајно упозна са жандармеријским наредником, који је чувао Пашићев кабинет.98) Наредник је тобоже прихватио да за новац пусти Аустријанца у Пашићев кабинет, одакле је узео три подметнута лажна документа.99) Касније на Фридјунговом процесу било је лако доказати да се ради о фалсификованим документима. Миле Павловић Крпа био је један од сведока на Фридјунговом суђењу крајем 1909. године.100) Сведоци су лако доказали да се ради о фалсификованим документима. Миле Павловић је на суђењу био духовит и дрзак, својим хумором и упадицама доводио је Фридјунга и суд у забуну и истовремено је изазивао смех код публике и пороте.101) На тај начин цели процес је учинио смешним.

Први светски рат

Од 1910. Павловић је поред рада у гимназији предавао и српски језик и књижевност на нижој и вишој Војној академији.102) Током 1911. издао је путопис Напуљске шетње, које је посветио кнезу Павлу.103) У Првом балканском рату био је писар у штабу Дунавске дивизије, а 1913. објавио је књигу приповедака Из рата.104) Гаврило Принцип је често посећивао Павловића. Павловић је био укључен у стварање тајних пунктова на граници са Босном. Током јуна 1914. боравио је у Прагу на свесловенском конгресу. Састајао се и често дискутовао са Александром I Карађорђевићем. На почетку Првог светског рата био је писар у штабу Дунавске дивизије, којом је командовао Миливоје Анђелковић Кајафа, а онда је прешао у штаб Прве армије код Живојина Мишића.105) Крајем августа 1915. кренуо је у поверљиву мисију у Русију.106) У Србију се преко Букурешта вратио крајем септембра. У Румунији је добио податке о величини и размештају немачких и аустријских трупа спремних за напад на Србију.107) Повлачио се крајем 1915. са војском преко Подгорице и Скадра до Медове.108) Након тога правио је друштво војводи Живојину Мишићу, који је упућен на боловање у Италију.109) Од априла 1916. радио је за српски Црвени крст у Женеви, који је одржавао везу између избеглица и чланова њихових породица у Србији.110) Ту су га пратили аустроугарски агенти. Захтевали су од швајцарских власти да га протерају. Крајем новембра 1918. разрешен је дужности у Женеви, па се преко Марсеља и Крфа вратио почетком 1919. у Београд.111)

Провала у Крпину архиву

Миле Павловић Крпа је био познат као човек, који је прикупљао сва могућа документа. Направио је тешку грешку, јер је многа документа оставио иза себе.112) Након окупације Србије група аустријских агената почела је да му претреса стан, са циљем да открије мрежу његових сарадника.113) У подруму његове куће нашли су шифроване и нешифроване извештаје, писма, адресаре, упутства за теренски рад и други оптужујући материјал.114) Већ почетком марта 1916. закључили су да копије писама из његовог стана потичу од Николе Кашиковића, па је наређено да се ухапси Кашиковић.115) Никола Кашиковић је 1917. осуђен на десет година тамнице. Нешто касније откривено је да су Стоја и Предраг Кашиковић још више прикупљали војне информације, па су најпре почетком 1918. били осуђени на смрт, а нешто касније су помиловани на 10 година робије.

Између два рата

Вратио се на своје место професора у реалци. Током 1922. штампане су му књиге: Приче из живота краља Петра, Војвода Мишић од Сувобора до Марибора и Приче код Три шешира.116) Након Октобарске револуције у Краљевини СХС појавиле су се многе руске избеглице. Појавили су се и стари познаници Миле Павловића. Петроградско уредништво Новог времена пребацило се у Србију, а пошто је одговорни уредник требао да буде југословенски држављанин, замолило су Павловића да се прихвати те дужности.117) На тај начин постао је уредник највећег руског листа. Упознао се и спријатељио са руским сликаром Степаном Феодоровичем Колесниковом. Миле Крпа је учествовао 1928. на конгресу руских писаца у избеглиштву. Као што је пре Првог светског рата све чинио да помогне Србе из Босне и Херцеговине, тако се између два светска рата залагао да се што је могуће више помогне избеглим руским интелектуалцима.118) Руси су му се обраћали са разним молбама, па је он интервенисао на разним местима, да им се изађе у сусрет. Руским сликарима је отварао изложбе, откупљивао слике и наговарао друге да купују њихове слике.119) Био је и иначе спреман да помогне свакоме ко би му се обратио, да посредује код других да помогну или да сам помогне или да интервенише код државних органа. Пензионисан је 1926, али исте године постављен је у уредништво Војничког гласника.120) У политици је остао вечити опозиционар, тако да када су његови пријатељи самосталци састављали владу, навијао је за демократе Љубе Давидовића, а када је Давидовић састављао владу приближио се републиканцима Јаше Продановића. Био је годинама омиљена личност на двору краља Александра Карађорђевића, код кога је стално свраћао на кафу. Међутим 5. јануара 1929. пред укидање Видовданског устава и објаву личног режима Милорад Павловић је краљу искрено рекао шта мисли о том потезу, па је за сва времене био најурен са двора.121) Када је 1934. на власт дошао кнез Павле обезбедио му је до 1937. место хонорарног професора на Војној академији. Од књижевника највише се у то време дружио са Драгољубом Филиповићем. Својим пријатељима давао је новац на зајам и на крају је материјално пропао.122) Новац од продаје куће 120.000 динара оставио је да има за старост, али тај новац је 1936. посудио Ђорђу Одавићу, који му више није враћао.123) Није хтео да га тужи, јер је био син његовога пријатеља Ристе Одавића.124) Остао је да живи са малом пензијом.

Рат и поратни период

Пошто је остао да живи од мале пензије почео је од 1941. да продаје Народној библиотеци своје рукописе, писма и слике. За време рата био је неколико пута саслушаван у Гестапоу. Након Другог светског рата Павловићев пријатељ Јаша Продановић постао је потпредседник владе.125) На молбу патријарха Миле Крпа је отишао код Јаше Продановића да интервенише да се ослободи бивши председник емигрантске владе Миша Трифуновић.126) Интервенција је успела. Примљен је 1945. у Удружење књижевника, али већ 1947. је био избачен. Поново је примљен 1954. Бележење му је била страст. За време живота исписао је 80 дебелих великих свески разних бележака. Умро је 29. јануара 1957.

Литература

  • Живота Жика Живуловић-Серафим, Ненаписани мемоари Милорада Павловића Крпе, Мегатренд универзитет, Београд, 2004.
  • Борјанка Трајковић, Никола Т. Кашиковић, живот и дело, Народна библиотека Србије, Београд, 2006.
  • Милан Јовановић-Стојимировић, Силуете старог Београда, Просвета, Београд, 2008.
  • Васа Казимировић, Црна рука, Призма, Крагујевац, 1997.
1) , 2) , 3) , 4) , 5)
Жика Живуловић, 2004, стр. 54
6)
Жика Живуловић, 2004, стр. 55
7) , 8) , 9) , 10)
Жика Живуловић, 2004, стр. 56
11)
Жика Живуловић, 2004, стр. 57
12)
Жика Живуловић, 2004, стр. 58
13)
Жика Живуловић, 2004, стр. 60
14)
Жика Живуловић, 2004, стр. 60, 61
15) , 16) , 17) , 18) , 19) , 20)
Жика Живуловић, 2004, стр. 62
21)
Жика Живуловић, 2004, стр. 63
22) , 23) , 24)
Жика Живуловић, 2004, стр. 64
25) , 26)
Жика Живуловић, 2004, стр. 65
27)
Жика Живуловић, 2004, стр. 66
28)
Жика Живуловић, 2004, стр. 67
29) , 30)
Жика Живуловић, 2004, стр. 74
31)
Жика Живуловић, 2004, стр. 75
32) , 33)
Жика Живуловић, 2004, стр. 77
34)
Жика Живуловић, 2004, стр. 78
35) , 36) , 37)
Жика Живуловић, 2004, стр. 79
38)
Жика Живуловић, 2004, стр. 80
39)
Жика Живуловић, 2004, стр. 81
40)
Жика Живуловић, 2004, стр. 81-82
41)
Жика Живуловић, 2004, стр. 82
42)
Жика Живуловић, 2004, стр. 85
43) , 44)
Жика Живуловић, 2004, стр. 86
45)
Жика Живуловић, 2004, стр. 88
46)
Жика Живуловић, 2004, стр. 90
47)
Жика Живуловић, 2004, стр. 93
48) , 50)
Жика Живуловић, 2004, стр. 97
49)
Жика Живуловић, 2004, стр. 103
51)
Жика Живуловић, 2004, стр. 98
52) , 53) , 54) , 55)
Жика Живуловић, 2004, стр. 100
56)
Жика Живуловић, 2004, стр. 101
57)
Жика Живуловић, 2004, стр. 102
58)
Жика Живуловић, 2004, стр. 105
59)
Жика Живуловић, 2004, стр. 104
60)
Жика Живуловић, 2004, стр. 107
61)
Жика Живуловић, 2004, стр. 112
62)
Жика Живуловић, 2004, стр. 116
63)
Жика Живуловић, 2004, стр. 117
64)
Жика Живуловић, 2004, стр. 121
65)
Жика Живуловић, 2004, стр. 122
66)
Жика Живуловић, 2004, стр. 124
67)
Жика Живуловић, 2004, стр. 125
68) , 69)
Васа Казимировић, 1997, стр. 94
70) , 71)
Жика Живуловић, 2004, стр. 126
72)
Жика Живуловић, 2004, стр. 135
73)
Жика Живуловић, 2004, стр. 137
74)
Жика Живуловић, 2004, стр. 140
75)
Жика Живуловић, 2004, стр. 143
76)
Жика Живуловић, 2004, стр. 163
77)
Жика Живуловић, 2004, стр. 164
78)
Жика Живуловић, 2004, стр. 165
79) , 80)
Жика Живуловић, 2004, стр. 172
81)
Жика Живуловић, 2004, стр. 173
82)
Жика Живуловић, 2004, стр. 174
83)
Жика Живуловић, 2004, стр. 175
84)
Жика Живуловић, 2004, стр. 176
85)
Жика Живуловић, 2004, стр. 179
86)
Жика Живуловић, 2004, стр. 180
87)
Жика Живуловић, 2004, стр. 182
88)
Жика Живуловић, 2004, стр. 183
89) , 90)
Жика Живуловић, 2004, стр. 189
91)
Жика Живуловић, 2004, стр. 189-190
92)
Жика Живуловић, 2004, стр. 191
93) , 94)
Жика Живуловић, 2004, стр. 192
95)
Жика Живуловић, 2004, стр. 198
96) , 97) , 98)
Жика Живуловић, 2004, стр. 199
99)
Жика Живуловић, 2004, стр. 199-200
100)
Жика Живуловић, 2004, стр. 195
101)
Жика Живуловић, 2004, стр. 197
102) , 103) , 104)
Жика Живуловић, 2004, стр. 206
105)
Жика Живуловић, 2004, стр. 215-217
106)
Жика Живуловић, 2004, стр. 225
107)
Жика Живуловић, 2004, стр. 230
108) , 109)
Жика Живуловић, 2004, стр. 237
110)
Жика Живуловић, 2004, стр. 242
111)
Жика Живуловић, 2004, стр. 258
112) , 113) , 114) , 115)
Жика Живуловић, 2004, стр. 239
116)
Жика Живуловић, 2004, стр. 273
117)
Жика Живуловић, 2004, стр. 283
118)
Жика Живуловић, 2004, стр. 292
119)
Жика Живуловић, 2004, стр. 293
120)
Жика Живуловић, 2004, стр. 299
121)
Жика Живуловић, 2004, стр. 305-307
122)
Жика Живуловић, 2004, стр. 321
123) , 124)
Жика Живуловић, 2004, стр. 322
125)
Жика Живуловић, 2004, стр. 330
126)
Жика Живуловић, 2004, стр. 331
Штампање